Veća i jača od drugih, Amerika misli da takvi moraju biti i njeni pojedinačni građani. Može joj se

      Sudi li se nekima, ali ne svima odgovornima, svi oni koji uživaju imunitet od krivičnog gonjenja za najteže zločine ne samo da će moći mirno da spavaju već će biti i ohrabreni da počine zločine ili nastave da ih čine." Za državnika na vlasti u zemlji u kojoj štošta zavisi od dobre volje Sjedinjenih Američkih Država, Vojislav Koštunica je bio brutalno otvoren. Ostatak sveta bodri Amerikance da pristupe Međunarodnom krivičnom sudu, ili da bar prestanu da ga ometaju, uveravajući ih da nema mesta brizi da bi taj sud mogao biti upotrebljen protiv njih.
       Netačno. Međunarodni krivični sud sankcionisaće prekomernu upotrebu sile ("namerno izvođenje napada uz znanje da će napad izazvati usputni gubitak života ili povrede civila i teška i dugotrajna oštećenja prirodne okoline koja su očigledno nesrazmerna ukupnim očekivanim vojničkim preimućstvima"), a američka vojna doktrina upravo se zasniva na upotrebi "odlučujuće sile" i intenzivnih vatrenih dejstava. Bombardovanje Radio-televizije Srbije bi po svoj prilici imalo mnogo drugačiji ishod pred svakim drugom sudom osim Haškog suda za bivšu Jugoslaviju: malo manje proamerički naklonjen tužilac bi to gonio kao ratni zločin. Tako prošlog četvrtka londonskom "Tajmsu" piše britanski poslanik u Evropskom parlamentu dr Čarls Tanok, a isto misle i Dejvid Rivkin i Li Kejsi, američki advokati sa iskustvom u Haškom sudu i u Međunarodnom sudu pravde (časopis "Nešenel interest", zima 2001): oni veruju da je međunarodni pravni sistem na putu da postane "jedno od najjačih oruđa koja su ikad upotrebljena protiv Sjedinjenih Država".
       Jugoslovenskog predsednika na podršku "neselektivnoj pravdi" stalnog krivičnog suda obavezuje već i njegova dugogodišnja kritika "selektivne pravde" Haškog suda za bivšu Jugoslaviju koja mu je, više nego bilo šta drugo, na Zapadu pribavila reputaciju "nedovoljno kooperativnog" državnika. Ovdašnje javno mnjenje veruje da su Amerikanci ovde počinili ratne zločine: rejting Haškog suda do neba bi porastao da je na optuženičku klupu uz Miloševića izveden i neki komandant NATO-a.
       Američki zahtev da države koje su ratifikovale Međunarodni krivični sud sa Vašingtonom potpišu bilateralne ugovore o uzajamnom neisporučivanju građana ovom sudu, posebno je gorak zalogaj i poniženje za Beograd, koji je lane, na direktan pritisak Amerikanaca, bio prinuđen da uhapsi i isporuči bivšeg predsednika. No ako noblesse oblige, onda bi bilo očekivano da se Amerikancima na jednako principijelnoj osnovi usprotivi cela Evropska unija, koja je sva zalegla iza ovog suda; bilo bi očekivano da na zasedanju Saveta ministara, 30. i 31. avgusta, Evropljani svojim telima zaštite istočnoevropske države od američkog pritiska da Amerikancima garantuju imunitet.
       Evo činjenica koje tome ne idu u prilog. Američki pritisak biće žestok i postepeno će se pojačavati. Evropska unija mu nije dorasla, osim ako se bude odmeravala snaga principa. Ako budu morali, Amerikanci će da zaprete vojnim povlačenjem iz Evrope, ili obustavom finansijske i svake druge podrške Ujedinjenim nacijama. Između čekića i nakovnja naći će se zemlje koje istovremeno žele da postanu članice i NATO-a i Evropske unije, poput Bugarske, Rumunije, Jugoslavije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske... Prva zemlja koja je potpisala bilateralni sporazum o neizručenju sa Amerikom bila je Rumunija. Zašto? Rumunija silno želi u NATO (unajmila je tri skupe lobističke firme da u njenu korist agituju u Vašingtonu). I Bukurešt i Vašington glasno su rekli da Rumuni nisu ni na koji način nagrađeni (čitaj: potkupljeni) kako bi stavili potpis na papir koji je rasrdio Evropsku uniju u koju Rumuni takođe žele da se učlane. Pravu istinu znaćemo u novembru, kada se na samitu NATO-a u Pragu bude odlučivalo o ekspanziji najjačeg vojnog saveza u istoriji. Rumunija koliko juče nije bila viđena za ulazak u NATO još ove godine, ali su joj šanse, kažu upućeni, naglo porasle. Isto važi za Bugarsku: obe ove zemlje pružaju baze i usluge Americi za snabdevanje i prebacivanje trupa u Avganistan, Bosnu i Kosovo. Ni jedna ni druga ne ustuknu kada se zadene priča o ratu protiv Iraka ili čak Irana (kao što nisu ustuknule ni kada je trebalo pomoći u bombardovanju Jugoslavije): bugarski ministar spoljnih poslova je proletos otvoreno kazao da obe zemlje "koriste što bolje mogu ovu tragičnu priliku". NATO kao da sve više postaje politička organizacija: uslovi za ulazak su sve manje vojničke, a sve više političke prirode (Slovačkoj je otvoreno rečeno da neće ući ako se Mečijar vrati na vlast).
       Evropljani nisu spremni da se odreknu američkog vojnog prisustva. Amerika je najveća sila modernog doba, i vojno i tehnološki i ekonomski, koja će dogodine u odbrambene svrhe potrošiti više novca nego 15 do 20 najvećih potrošača posle nje. Ona je samo ove godine bez po muke pojačala vojnu potrošnju za blizu 50 milijardi dolara, dok Evropska unija kuburi da oformi jedinicu za brzo delovanje od 60 000 vojnika. Amerika je devedesetih godina dobila 32,7 miliona novih stanovnika, što je više od pola ukupne populacije Francuske ili Velike Britanije. Amerika veruje da je njen nacionalni interes (tamo je ovaj pojam na velikoj ceni) da svoju ogromnu snagu projektuje u korist uže shvaćenih američkih ciljeva. Kad je pravo u pitanju, veruje da pruža najveću moguću pravnu zaštitu svojim građanima, i ne pristaje na manje ili niže standarde nigde i ni za koga. Veća i jača od drugih, misli da takvi moraju biti i njeni pojedinačni građani. Može joj se.
       Evropljani su ponosni na to što ne zavrću ruke svojim potencijalnim partnerima i ne bave se uterivanjem vere, ali se Amerikanci toga manje ustručavaju. Rezultat može biti da će Amerikanci uz pomoć NATO-a sprovesti u delo svoju "viziju" ujedinjene Evrope pre Evropljana, ili uprkos njima. Naša je sudbina u Evropi, ali Evropa počinje tamo, preko bare: plašiti se da male države koje željno kucaju na vrata bogatih klubova (EU i NATO) opet ne posluže kao sitan kusur u trgovini velikih nacija.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ