Prioritet je transfer znanja i tehnologija u privredu. Prvi korak trebalo je da bude novi zakon o naučnom radu jer je to infrastruktura za sve poslove u oblasti nauke. Ne može se infrakstruktura graditi na kraju

      Stanje u nauci (fundamentalnoj, primenjenoj i prenosu tehnologija) slika je stanja u društvu: nizak standard naučnih radnika, zaostajanje za svetom naročito u pogledu rada na kvalitetnim projektima i programima, birokratizacija, kriza morala, siva ekonomija, ... Primer za ovo je naš najveći i najpoznatiji Institut za nuklearne nauke "Vinča" (INNV).
       Šta je osnovni uzrok ovakvog stanja? Do kraja osamdesetih godina država je imala definisanu politiku u oblasti nauke i interes za razultate rada instituta kakav je "Vinča". To se manifestovalo kroz programe i projekte. Znalo se ko šta radi, rokovi završetka, potrebna sredstva, odgovornost i rezultat rada. Od devedesetih godina država je izgubila interes za rezultate rada naučnih radnika. Odvajala je nedovoljna sredstva. To je dovelo do anomalija: nestale su poslovna politika i odgovornost, jer ih niko nije tražio, za finansiranje su predlagani projekti od kojih je bilo malo koristi, projekti su se pravdali samo objavljenim radovima, došlo je do odliva naučnih radnika, jačala je birokratija, korupcije i zloupotrebe položaja.
       Kako se sada rešavaju ovi problemi? Rešavaju se "demokratskim putem". Ljudi koji su odgovorni da ih reše (ministar sa saradnicima, upravni odbor, direktor instituta, direktori organizacionih jedinica i rukovodioci projekata) prepuštaju drugima da reše "najdemokratskijim putem", što u praksi znači - nikad. Zaboravlja se da se demokratija završava izborima, a da iza toga dolazi upravljanje (menadžment) od strane onih ljudi koji su za to dobili mandat (obavezu i odgovornost).
       Kako treba rešiti probleme i ko to treba da "odradi"? Sistemski otkloniti uzrok, što znači da instituti rade projekte za koje postoji finansijski interes od strane države, industrije, zdravsta ili, što je još bolje, iz inostranstva.
       Pošto je Skupština Srbije osnivač instituta (npr. "Vinče"), Vlada Srbije preko Ministarstva za nauku, tehnologije i razvoj treba da ostvari svoju politiku i interes u oblasti nauke. Prioritet je transfer znanja i tehnologija u privredu. Prvi korak trebalo je da bude novi zakon o naučnom radu jer je to infrastruktura za sve poslove u oblasti nauke. Ne može se infrakstruktura graditi na kraju. Uporedo je trebalo (preko upravnih odbora u koje su morali da uđu uspešni ljudi sa iskustvom u nauci, tehnologiji, industriji, menadžmentu i izradi strateških studija) postaviti direktore instituta na osnovu kvalitetnog i sa vladinom politikom saglasnog poslovnog plana kandidata. Nova organizacija, za koju su odgovorni direktori mora da bude project based, a ne kao do sada paper based. Svaki projekat (naučni, tehnički, usluga) mora da ima četiri faze: koncept, razvoj, implementacija i finalizacija. To treba da prati organizacija i menadžment kroz elemente: upravni odbor, direktor, laboratorija, usmerivačka grupa i radni tim sa jasnim pravima i odgovornostima. Nedopustivo je da ovaj posao rade komisije koje i nisu u obavezi da ga završe. "Vinča" mora da usvoji i da sprovodi politiku u oblastima: poslovanja, kvaliteta, informacija, radioaktivnog otpada, zdravstvene zaštite i zaštite životne sredine. O ovom se danas ne vodi računa kod nas.
       Specifičnost INNV su veliki objekti: reaktori RA i RB, Akceleratorska instalacija "Tesla" i odlagalište radioaktivnog materijala. Oni su od republičkog i međunarodnog značaja pa politiku treba da vodi Vlada Srbije preko resornog ministarstva. Odgovorni za realizaciju svih utvrđenih poslova su direktor "Vinče" i direktori jedinica uz aktivnu kontrolu Upravnog odbora.
       Na mnogim mestima čuju se opravdani zahtevi da se sačuva naučni potencijal. Većina zahteva vidi rešenje samo u povećanju budžeta za nauku. Naučni radnici, a pogotovo mladi naučnici mogu se sačuvati samo ako im se omogući da rade na atraktivnim projektima za koje je neko spreman da plati, a da od svog rada mogu normalno da žive.
       Problemi vezani za nauku u Srbiji nisu u ovom trenutku najvažniji za Vladu Srbije, ali nisu ni za potcenjivanje i zapostavljanje. Mogu efikasno da se reše samo sistemski, a to znači da su svi subjekti u upravljanju prepoznati i da je njihova odgovornost definisana i kontrolisana.
      
       (Autor je zamenik direktora Laboratorije za radioizotope u INNV)