NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Čekić i nakovanj

Priča o Međunarodnom krivičnom sudu je priča o odnosu između Evrope i Amerike. Svi drugi igrači su samo statisti, uključujući i desetak istočnoevropskih zemalja od kojih Vašington traži da obećaju da nikad nikom neće isporučiti nijednog Amerikanca

      Na prvi pogled cela je priča suluda. Amerikanci se kao plaše da će neko da optuži njihovog vojnika da je u nekoj mirovnoj operaciji u Evropi počinio ratni zločin, a Evropljani kao brane pravo međunarodnog suda da i to učini ako nađe za shodno. I jedni i drugi se pozivaju na visoka načela poput nacionalnog suvereniteta i međunarodne pravde, a kao poligon za odmeravanje snaga na međunarodnoj pozornici poslužiće im zemlje koje jednako željno (i slično ponizno) kucaju na vrata i Evropske unije i NATO-a. (Jedna od tih zemalja je naravno i SR Jugoslavija.) U konkretnom sporu na američkoj je strani argument snage, a na evropskoj snaga argumenta: Evropljani znaju da su Amerikance uhvatili u raskoraku sa načelima koja sami obično vole da propovedaju na međunarodnoj sceni, odnosno da su ih uhvatili na delu kako štite goli (američki) interes a gaze ideju jednake pravde za sve. Američka nevolja je u tome što je Vašington na rečima podržavao princip jednake pravde za sve ratne zločince sve dok je postojala šansa da se preko veta u Savetu bezbednosti uvek i u svakom pojedinačnom slučaju unapred spreči privođenje pravdi ma i jednog američkog građanina. Kada je ta opcija propala, Amerikanci su svetu saopštili da ne žele da dopuste ni teorijsku mogućnost da njihovim građanima sudi sud čije postojanje oni nisu ratifikovali.
       Taj stav je u skladu sa načelom suvereniteta nacionalnih država i nije bez težine: samo je problem u tome što je u neskladu sa načinom na koji su se Amerikanci ponašali poslednjih desetak godina, a naročito sa politikom prethodne, Klintonove administracije, koja je ohrabrivala svekolike međunarodne nevladine organizacije u nastojanju da svet premreže institucijama koje će sa lakoćom prelaziti nacionalne granice i suverenitete.
       Evropski stav je već na prvi pogled daleko principijelniji. Šta bi bilo kada bi Englezi i Amerikanci zajedno u nekoj "mirovnjačkoj" ili intervencionističkoj vojnoj akciji, svejedno, u Avganistanu ili u nekom drugom delu sveta, počinili nešto što bi nepristrasnom, ili pak antizapadno nastrojenom tužiocu Međunarodnog krivičnog suda ličilo na ratni zločin? Englezi bi završili, ako ne pred sudom, a ono barem kao predmet istražne radnje, dok bi Amerikanci u džepu imali imunitet u odnosu na Međunarodni sud: za njih bi procedura pred sudom bila tek predmet radoznalosti, a za Britance predmet duboke nacionalne krize.
       Da stvar nije savršeno teoretske prirode vidi se i po poslednjim vestima iz Avganistana. Nedeljnik Njusvik ovih dana otkriva da je u Avganistanu otkrivena masovna grobnica sa telima blizu hiljadu talibanskih vojnika koji su pomoreni nakon što su se predali Severnoj alijansi posle pada Mazar-I-Šerifa i Kunduza. Očevici tvrde da su umrli tako što su se ugušili u zapečaćenim kontejnerima kojim su prevoženi do tamnice u Šeberganu. Malo se toga sigurno zna, ali je već na osnovu svedočenja preživelih, ili onih koji su prevozili zarobljenike, jasno da je reč o nekoj vrsti avganistanske Srebrenice, odnosno o ubistvu ratnih zarobljenika. Takođe, već je na osnovu ovo malo činjenica koje su poznate jasno i to da se Amerikanci nisu pretrgli u nastojanju da utvrde razmere ovog nesumnjivog ratnog zločina, niti su uložili poseban trud da se počinioci primereno kazne. Počinioci su, da stvar po Amerikance bude gora, u ovom slučaju američki ratni saveznici, koji su delovali pod američkom paskom, uz američku vazdušnu i svaku drugu podršku. Leonard Rubinštajn, izvršni direktor Lekara bez granica, ove srede u Vašington postu primećuje da će Vašington, ukoliko odmah ne pokrene istragu ovog zločina u Savetu bezbednosti, biti osumnjičen za ono isto za šta sam unapred sumnjiči, odnosno okrivljuje Međunarodni krivični sud: za vršenje političke manipulacije istragom ratnih zločina. Jesu li američki ratni saveznici nevino optuženi, ili su masovni zločinci? Ko je merodavan da o tome presudi?
       A ne radi se samo o ratnim zločinima. Ulog uvećava to što se SAD izgleda spremaju da napadnu Irak, i to bez autorizacije Saveta bezbednosti UN, dakle protivno važećem međunarodnom pravu. I to je kamen spoticanja sa Evropom, koju dodatno nervoznom čini i to što se približava 11. septembar, odnosno godišnjica napada na Sjedinjene Države, otmice aviona i rušenja Svetskog trgovinskog centra i dela Pentagona. Amerikanci su još pod traumom uništenja njihovog osećanja bezbednosti u sopstvenim domovima, a to nije atmosfera u kojoj je sa njima lako razgovarati o pravima koja imaju kad je reč o samoodbrani. Vašington je veoma grubo "startovao" bivše istočnoevropske zemlje od kojih traži imunitet od krivičnog gonjenja pred međunarodnim sudom: pretnja da neće dobiti američku vojnu pomoć je zapravo pretnja tim zemljama da neće ući u Partnerstvo za mir, odnosno u NATO. Evropa tim istim zemljama na uobičajeni, elegantniji, manje agresivan ali isto tako eksplicitan način poručuje da bi takvim unilateralnim obećanjima mogle da ugroze svoje šanse za ulazak u Evropsku uniju. Sve je to još neprijatnije za zemlju kakva je naša, koja još nije uspela da uđe ni u Savet Evrope. Tim pre što je ulazak u NATO na nešto kraćem štapu od ulaska u Evropsku uniju: Mađarska i Poljska ni trinaest godina posle pada Berlinskog zida još nisu članice tog ekskluzivnog kluba.
       Ne treba se zavaravati laganim zatišjem koje je u poslednjih sedam dana zavladalo na javnoj sceni. Amerikanci neće odustati od svog zahteva, niti od pritiska na Evropljane. Među njima stvarno postoji razdor po ovom, i po pitanju Iraka, ali se evo pedeset godina niko sa strane nije naročito usrećio igrajući na kartu evropsko-američkog razdora.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu