Naziv: Drugi o Pekiću
Priređivači: Ljiljana Pekić i Mihajlo Pantić
Izdavač: Otkrovenje, Beograd 2002.

      Bogdan A. Popović
      
       Objavljen uz desetogodišnjicu rada Fonda "Borislav Pekić", zbornik o kome ide govor u svom pretežnom delu sadrži dva bloka tekstova: "Drugi o Pekiću" i "Besede". Uobručuju ih, s početka uvodni tekst jednog od priređivača Mihajla Pantića i intervju sa Pekićem najvećma usmeren na njegove političke stavove i iskustva a, na kraju, pregled rada Fonda iz pera drugog priređivača, Pekićeve supruge gđe Ljiljane i piščeva bio-bibliografska beleška "O sebi kao o drugom".
       Autorima beseda svrstanih u drugi blok zbornika, stipendistima Fonda, prilika (svečani čin uručenja stipendije) nije dozvoljavala da izgovore preterano mnogo: poneko sublimirano stanovište, lucidnu opservaciju, više ili manje obrazložen, prigodan izraz poštovanja prema Pekićevoj ličnosti i stvaralaštvu. To, svakako, nije za potcenjivanje imamo li u vidu da su među ovim autorima već uveliko afirmisani, ili daroviti pisci u usponu kakvi su, pored ostalih, Basara, Bajac, Velikić, G. Petrović, Jasmina Lukić, Pisarev, Blašković, Ćirić. Ali je, ipak, sasvim prirodno što veću čitalačku pažnju vezuje prvi odeljak uobličen izabranim i, reklo bi se, naručenim tekstovima uglednih spisatelja, ponajviše prozaika i kritičara. Koncepcijski i obimom različiti, kadgod ilustrovani Pekićevim pismima, prijateljskim, književnim, ili čak razgovorima o "plemenskim" temama, ovi tekstovi, bez obzira na redosled u zborniku, mozaički obuhvataju bezmalo ceo tok piščevog života.
       Borislav Mihailović Mihiz, na čelu ovog bloka, u jedva nekoliko pasaža uspeva da, sebi svojstveno, sažme presudno važna obeležja piščevog života i stvaranja, da njegovo "prostrano delo" stegne u "uski steznik kratkog rasuda". Stvaralačkih, s razlogom okasnelih, Pekićevih početaka u "Vidicima" podseća se Mirko Miloradović. "Društveno-političku" klimu kakvoj su tokom pedesetih i šezdesetih bili izloženi mnogi "sumnjivi" pisci, oni sa robijaškom prošlošću pogotovu, duhovito dočarava Dragoslav Mihailović. Oživljavajući "mnoge zajedničke dane", sa Pekićem provedene u vreme njihove scenarističke saradnje, Đorđe Lebović se opominje razgovora o različitim povodima i u različitim prilikama. Među inim i onih o promenama u stvaralačkoj koncepciji romana Graditelji. Pekić je, naime, tada bio nameran da stvori "srpske Budenbrokove" i o napisanim fragmentima govorio je i štedro i samokritički. O susretima tokom dugog Pekićevog londonskog perioda, kada su jedno za drugim stvorena najznačajnija njegova dela, svako iz svog ugla i spram svog doživljaja pišu Desimir Tošić, Vida Ognjenović, Dušan Puvačić.
       Visoko moralna Pekićeva svojstva naglašava više autora. Mirko Kovač drži da bi, zasad nenapisana, piščeva biografija bila "prilog moralnoj raspravi o intelektualcu u tragičnom razdoblju". Nikola Milošević svedoči o vremenu osnivanja Demokratske stranke, o "političkom stilu" ovog "istaknutog čoveka" kao primeru na koji se, nažalost, niko nije ugledao. Predrag Palavestra, između ostalog, velikog pisca opisuje kao ličnost suprotstavljenu dominantnom tipu preobraćenika u našem svetu moralne mimikrije. Demokratiju u Srbiji Dušan Kovačević poistovećuje sa imenima časnih ljudi, osobito sa "gospodinom Borislavom Pekićem... sa njegovim životom, radom, robijama, praštanjima, govorima, dobrotom i uspravnim hodom". Doprinos složenosti i autentičnosti ove mozaičke celine, ostvaren tekstovima Matije Bećkovića, Predraga Protića, Danila-Bate Stojkovića, Vladete Jankovića, Radoslava Bratića, Boža Koprivice, Jovana Delića i Mihajla Pantića, stižemo tek da spomenemo.
       Impozantan, razgranat i raznovrstan Pekićev opus je predmet nekolikih izvanrednih kritičkih studija. Sada im se pridružuje ova bitno drugačija knjiga, većinom i opsegom tekstova u svom sklopu najvećma koncentrisana na piščevu ličnost. I te kako je to dragoceno! Pekić je, nesumnjivo, jedan od najznačajnijih pisaca moderne srpske književnosti, ali čak i za umetnika osobena, jednom rečju neponovljiva ličnost. Sasvim je u pravu Desimir Tošić kad, naglašavajući izuzetnost njegove pojave i kao čoveka i kao književnika, kaže da "Pekić nije tipično naš, nego je iznad tipično našeg".