U prvoj polovini veka Leni je bila reditelj, prva među ženama u čitavoj istoriji kinematografije. Ali je živela u Trećem rajhu. Provevši izvesno vreme u logoru, kraj stoleća dočekuje u prezrenju. Svaka kritičarska budala misli kako je bila Hitlerova ljubavnica. Tako ne misli Džodi Foster, dete Holivuda. Oni će je - Holivud i Džodi - konačno rehabilitovati. O njoj će se govoriti kao o Velikoj Umetnici

      Eto, Bregoviću, propade i tvoja poslednja velika ideja, ona iz pesmice Doživeti stotu. Smatrao si da je to epohalna gnjavaža. Valjda zato što je, dok si piškio u pesak, Džejms Din bio mlad. Ali je, svejedno, bio i lep leš.
       Leni fon Rifenštal ne misli tako: 22 avgusta - četrdeset godina posle smrti Merilin Monro i dvadeset pet od smrti Elvisa Prislija - napunila je 100 godina. Njeno prvo stoleće je završeno. Nećemo biti svedoci kada započne treće. No, istini na volju, kao i svaka žena, Leni krije svoje godine. Ne tvrdi, doduše, kako je tek načela tridesettreću, ali uporno ispravlja svoje biografe; rođena je, tobože, tek 1903. godine. Malo je slagala. Važno je da se nešto, ipak, uštedi.
       Ako bih svoj život podelio na period pre nego što sam video Trijumf volje (1935) i Olimpiju (1938) i na period posle toga, onda se taj fatalni susret sa Leni fon Rifenštal dogodio tačno na polovini. Života. Mog. Leni je tada imala blizu 70 godina. Bila je izgubljena negde u Africi. Sa golim crncima.
       I od tada sam opsednut tom ženom. Najvećom u istoriji kinematografije. Čak sam u nekoliko navrata pravio planove da joj otputujem u posetu. Ako je pronađu. Nikada nije bilo dovoljno novca. Danas bi me hladno odbila. Za nju sam starac. Ona je još devojka. Drži do sebe i do svoje fizičke kondicije.
       Doduše, u jednom davnom razgovoru za Kaje di sinema, o sebi govori kao o rugobi. Nepravda. Jer, bila je lepotica. Ne na način Šeron Stoun ili Hali Beri, te cure od plastike. Ona je više nordijski tip, kao neki Vagnerov ideal: visoka, oštrih, ali pravilnih crta lica, divne kose, katkada pomalo razbarušena. Jednom rečju, prava arijevka. Nije čudno da se, upoznavši nju, Hitler momentalno izlečio od impotencije. Samo je to sačuvao kao svoju malu tajnu. Zločest dečko!
      
       Prolazak kroz pakao
      
       U vreme kada se ovo dogodilo - kada sam za prvi FEST odabrao njene filmove (mada je to, pre mene, već učinio Makavejev) - po Beogradu i diljem naše lepe (bivše) domovine smucala se stanovita Džodi Foster, petnaestogodišnja devojčica-glumica, čija se munjevita karijera činila nepovratno završenom. Što bi rekla Leni - ende! Džodi je bila niskog rasta, bubuljičava, masna, debela, prljave kose, često polupijana, sklona i jačim opijatima. Onda je otišla sa nekim fotografom. Fotograf se brzo vratio. O Džodi se nije ništa čulo sledećih dvadesetak godina. Onda je, trezna, okupana, iznova iskrsla iz tame da osvoji nekoliko Oskara. Ona je danas zvezda kakve nije bilo. I ona se već godinama bori za pravo da snimi biografski film o Leni fon Rifenštal. Obe su prošle pakao.
       Bdž the njadž, Leni je rođena kao Helena Banta Rifenštal. Ono fon - što je neka vrsta niže plemićke oznake - sama je dodala. To je tada, uostalom, bilo u modi. Jer, tek što je prošao XIX vek. Jedan njujorški Jevrejin, čije je kršteno ime bilo Jozef Štern, i koga mnogi smatraju nemačkim rediteljem, nazvao se Džozef fon Šternberg: svoj najznačajniji - i jedini - nemački film Plavi anđeo snimio je posle prvog dobijenog Oskara i pre mnogih holivudskih remek-dela. Uvek sa Marlenom Ditrih. Dok ta nije našla devojku.
       Leni je neobično volela njegove filmove. Mada u njima nije bilo ničeg posebno zanimljivog. "To uopšte nije slučajno - reče joj Džozef. To su elipse. U tome je moj način..." Znači, poznavali su se, bili prijatelji. Zašto to niko ne pominje? Zašto se uporno ćuti o njenim druženjima sa Langom, Murnauom, Pabstom, Majerholdom, Rutmanom; zar je zaboravljena njena saradnja sa Žanom Koktoom, ili, pak, to da je koscenarista (i koreditelj) Plave svetlosti (1933) bio Bela Balaš, klasik montaže, koji je u životu bio sve i svašta, osim što nije bio fašista. Svakom piskaralu su jedino na pameti Hitler i Gebels. Nije moguće da ih još i danas toliko vole?!
      
       Zov planine
      
       Kao devojčica Leni je pohađala kurs baletskih vežbi, krijući to od porodice. Saznavši za to, njen otac - očito kreten, onaj koga je čekala siva košulja - naprosto je poludeo. Odrekao se ćerke. Našavši se sama na ulici, ona je upisala studije slikarstva. Sve joj je bilo kao na dlanu: lepota tela i lepota pokreta. Jednako umetnost. Zainteresovala se tih dana i za fotografiju. Ta će joj veština dobro doći u starosti.
       Jednog je dana slučajno otišla u neki periferijski bioskop, u kome se prikazivala Planina sudbine već slavnog Arnolda Franka, osvedočenog autora tzv. planinskog filma. "Taj film je ostavio toliko snažan utisak na mene da sam poželela da upoznam reditelja", priča Leni. Frank je, inače, bio amater, filmu ga je privukla prirodnjačka ljubav prema maglovitim planinama. Verovao je da one poseduju neku tajnu. U slučaju sa Leni odigrao je ulogu seoskog učitelja. Ona je igrala u nekolicini njegovih kasnijih filmova. Ni za najopasnije scene nikada nije tražila dublera. Bila je sopstveni kaskader. Kao što je bila zvezda ondašnjeg nemačkog filma, prvog u Evropi. Posle izvesnog vremena poželela je da režira. Frank nije imao ništa protiv. Jer, čemu bi on još mogao da je nauči? Zato su osnivali ortačko preduzeće. Treći je bio Bela Balaš. Četvrti je bio Lenin ljubavnik, inače stalni Frankov snimatelj.
       Tragična životna sudbina Leni fon Rifenštal je gotovo savršeno anticipirana u tom njenom prvom rediteljskom poduhvatu, jednoj bednoj melodrami. Plava svetlost - tako se naime zvao taj film - pripadala je, kao što je red, tada popularnom žanru planinskog filma. Izgleda da je Guderijan, onaj koji je izgubio odlučnu bitku na Ardenima, pre niže oficirske često zalazio u bioskop. O benzinu nije razmišljao. Bolje da jeste.
       Plava svetlost je bila priča o čudnoj (italijanskoj?) devojci, inače mesečarki (lik je tumačila sama Leni), koja se noću penje uz planinu ka tajanstvenoj plavoj svetlosti. Ovo joj se, na sreću, događalo samo u noćima punog meseca. Kaže Leni: "Dohvatiti svetlost imalo je svoju tajnu, a o toj tajni govori legenda čiji je osnovni smisao u tome da sva mlada stvorenja teže nekoj svetlosti, nekom idealu." Ali, jedino ta devojka - čije je ime bilo Judita - može da pronađe tu svetlost. Ostalima je unapred suđena propast. Onda se tu pojavljuje jedan slikar, po svemu neki bezveznjak, umišljeni umetnik, dakle pasionirani planinar koji se zaljubljuje u Juditu. Pa će da joj pomogne. Što bi rekao onaj - malo morgen! No, ipak, jednog dana, slikar na vrhu planine otkriva pećinu sa kristalima. "On je realnost koji uništava san. Koji time ubija svoju voljenu."
      
       Menažerija vrhovnog štaba
      
       Takav je, u životu, približno bio odnos Leni i Hitlera. On ju je privlačio do povraćanja. Nije ga, razume se, volela. Za njega nisam baš siguran. Tako je nastala prva laž u temelju legende. Još i danas neki tvrde da se Leni, kako bi postala vodeća ličnost nemačkog filma, brzo učlanila u NCDAP. To je presna laž. Kao kada bi se reklo da je Josip Brodski bio član KP SSSR(b) ne bi li tako lakše otišao u zatvor.
       Da skratimo - Leni se zaustavila na ivici provalije. Nešto joj je odatle smrdelo. Valjda spaljeni leševi. Često je Hitleru, povišenim tonom (da ne kažemo kako se drala), prebacivala njegov stav prema konačnom rešenju jevrejskog pitanja, divljala zbog nasilja nad civilima u Poljskoj, dok je njegovu okolinu doživljavala kao delo veštog dresera. Zbog majmuna.
       Gebels joj je, recimo, bio odvratan. Nije davala ni pet para na njegova uporna udvaranja. Štaviše, to ju je užasavalo. Bila je već udata. Jozef, koji je inače bio genije, osim što je bio monstrum, beše oženjen Magdom, jednom lepoticom bez premca, koja mu je izrodila šestoro dece. Onda je Magda, po prirodi torokuša, tobože u poverenju saopštila Rifenštalovoj da se i ona gadi svog muža kad joj pravi decu, ali da se za njega udala kako bi bila bliže Hitleru, u koga je bila ludački zaljubljena. Hitler, međutim, ništa. A Leni je, zgađena, otputovala na selo da prodaje vino.
       Vratila se da snimi dva kratka filma, koje su nacisti prikazivali na svojim skupovima. Nakon toga joj više nije bilo spasa. I danas na čelu nosi žig propagandiste zločinačkog režima iznad svih drugih. Tvrdi, međutim, da ne zna šta je to propaganda. Ona se, kaže, bavila istorijom. Beležila je ono što vidi.
       No, ako čak i prihvatimo stav da je Leni fon Rifenštal bila plaćeni propagandista fašističke ideologije Trećeg rajha, šta ćemo onda sa Ejzenštajnom? Zar taj nije radio po porudžbinama Staljina i CK SK SSSR(b). Doduše, nije mu se baš isplatilo: neki njegovi filmovi su bunkerisani, drugi su spaljeni, snimanje trećih je prekinuto... Ali, iza njega nije ostao prezir. Bio je građanin Sile Pobednice, još odvratnije od Nemačke na kolenima.
       Dugo je godina Ejzenštajnova Oklopnjača Potemkin - inače jedan beznačajan film - smatrana najboljim ostvarenjem svih vremena, o čijim su istorijskim dubinama napisane čitave knjige. Ejzenštajn, kao i Leni, nije imao drugu šansu. Oboje su, uostalom, propali u Holivudu. Staljinova perverzna ljubav prema sedmoj umetnosti omogućila je Sergeju da na delu isproba svoju teoriju montaže atrakcija. Onda se, znamo, Josif Visarionovič otreznio. Bilo je kasno.
       Potemkin ostaje kao jedan od najvećih dokumentaraca prvog veka pokretnih slika. "To dokumentarac?!" - drala se Leni. Rifenštalova nikada nije sporila lepotu pomenutog ostvarenja, ali ne dozvoljava poređenje Ejzenštajnovog remek-dela sa filmovima svoje malenkosti. Ona je radila bez scenarija, bez ikakvih zabeleški. Zato su, po njoj, Trijumf volje i Olimpija pravi dokumentarci: "Ja sam prikazala ono čemu sam bila svedok", kaže Leni. Ejzenštajn nikada nije bio u Odesi. Sve dok mu nisu rekli da tamo ode i snimi nešto za proslavu godišnjice Revolucije. Njegov je film rekonstrukcija jednog davnog događaja. Takvom poslu treba reditelj. Potemkin je zapravo igrani film sa tezom. Nije nevažno. Tako su ova dva umetnika, angažovana od zločinaca sa istorijske top-liste, potvrdila u praksi Godarovu tezu, izrečenu mnogo godina kasnije, da je najbolji igrani film dokumentarni film, a najbolji dokumentarni film igrani film. Kod njega se, doduše, nije znalo šta je šta.
       Ali - evo i kraja te priče - Rifenštalova je više puta pozivana da snima u SSSR-u. Ejzenštajna nikada nisu zvali u Nemačku.
       Nebo nad Berlinom
      
       Sve u vezi sa Leni fon Rifenštal je notorna laž. Tvrdi se da je za svoje filmove dobijala neograničena sredstva. A Vajt Harlan je, valjda, dobijao bonove za menzu. Istina je kako je Trijumf volje imao budžet od svega 280 000 maraka. Sa tim parama u Srbiji možeš da snimiš samo seosku svadbu.
       S druge strane, sama ideja o Leni fon Rifenštal kao omiljenom Hitlerovom propagandisti pada u vodu ako se zna da je ona, sama samcijata, iz noći u noć, oba svoja čuvena filma montirala po 18 meseci. Kakva to ideologija blic-kriga može imati toliko strpljenja da tako dugo čeka svoje propagandne artefakte? Gebels je bio brži, mnogo efikasniji. Svakog jutra izmisli novu laž. Onda se obrije.
       Ali, u nizu kritičarskih tekstova iz pera osvedočenih levičara - nađe se tu i neki nacionalista - ponavlja se jedno te isto. Filmovi Leni fon Rifenštal bili su, zadojeni nacističkom ideologijom, propaganda jednostranačke politike Trećeg rajha; ona je slavila partiju, njene vođe, oduševljenje masa. U Trijumfu volje Hitler je, primera radi, sišao sa neba... No, kažu naši pisci, ti diplomirani inženjeri ljudskih duša, ovim se filmovima ne može odreći vizuelna atraktivnost i ritmički suludo montirani prizori. O, teške li gluposti! Kako bi, dakle, uzdigla Hitlera i naciste Leni je svoju propagandu spakovala u oblande čiste umetnosti.
       Zašto to nisu uradili i drugi? Svi filmski materijali snimljeni u doba nacističke Nemačke poslužili su kao dokazi užasa na suđenju u Nirnbergu, osim jednog - materijal Leni fon Rifenštal je Frenk Kapra koristio u čuvenoj seriji Zašto se borimo? A Frenk nije bio zao čovek. Priča o Leni je, dakle, podlost. Od te priče, valjda, počinje ovaj proces globalizacije. Jer je, znamo, sve bilo suprotno: Leni je slikala samo ono što vidi, propljuje krv kako da od snimljenog, uglavnom đubreta, načini ekspresionističko (ili konstruktivističko) remek-delo i tada ga pokaže, radije umetnicima negoli kasapima. Umetnost čini čuda. Zar se ne sećate božanskog Titovog lika u domaćim filmskim žurnalima ili onoga kada prvi briše iz opkoljenog Užica? Leni je mogla da snima mrave ili slonove, isto bi bilo. Jer, ona je znala, imala je kefalo.
       Kada je snimala svoje ozloglašene filmove, sredinom tridesetih godina, filmska tehnika je bila doslovno bedna. Kamere su često imale zapreminu kamiona. Opet, s druge strane, beše van pameti tražiti od učesnika parade ili sportista na berlinskoj Olimpijadi da se takvoj situaciji prilagođavaju. Oni su tu da se takmiče za čast svojih zemalja, a ne da se slikaju. Njihova porodica i predsednik Ruzvelt očekuju medalje.
       Zato se Leni dovijala na hiljadu nemogućih načina. Jedan je njen snimatelj zajedno sa takmičarem skakao sa tornja u vodu. Iskopali su rupe na doskočnim mestima, kako bi kvrgave noge rekordera snimili krupno. Umesto zastave, na jarbol se dizala kamera. Neke kamere su postavljene u demodirane balone da iz vazduha snime atmosferu na ulicama. Ulice puste. Nešto zbog Olimpijade, više zbog balona. Stotine volontera sa amaterskim kamerama nalazilo se u publici. Naravno, jedna kamera je bila samo za Hitlera kako deli medalje. Nemcima. Ona je snimila njegov besni odlazak sa stadiona kada mu je saopšteno da je Džesi Ovens opet osvojio zlato. I još svašta. Sve začinjeno sa malo pornografije.
       Sedamdeset odsto tako snimljenog materijala bilo je neupotrebljivo, sledećih dvadeset odsto računalo se u đubre; ostatak su Leni fon Rifenštal i Trijumf volje i Olimpija. Tako je Leni, silom prilika, posle Grifita, uvela u filmski estetski azbučnik najveći broj izražajnih sredstava i postupaka, od kojih se ističu stop-trik i usporena vožnja (slou mošn). Danas već imamo one koji tvrde da je njen stil zastareo, da u čitavom postupku ima suviše mehaničkog, pa, bogme, i voajerskog. Oni zaboravljaju da je sve to učinjeno po nalogu duha vremena. Leni je, prosto, želela da bude Veliki Umetnik. Uspelo joj je. Zato ne odustaje ni sada, kada puni stotu.
       Za nju je uvek najviše značilo sačuvati lepotu. Traži je po čitavom svetu.
       Posle savezničke pobede Leni je doživela svoj lični Nirnberg. Uhapsili su je prvo Amerikanci, pa je pustili. I Englezi su je pustili, možda zato što su je prethodno uhapsili. Francuzi su, po običaju, ispali veći katolici od pape. Držali su Leni u logoru nekoliko godina. Kao, tražili su dokaze. A trebao im je neko da ljušti krompir. Onda se, jednog dana, pojavio neki psiholog ili psihijatar (Francuzi su tu jaki, nema šta!) i tražio od nje da mu kaže kakav je Hitler bio muškarac. Bio je nizak. Nije sramota spavati sa čovekom niskog rasta, rekao je psiholog, pravi naučnik. Jer, da bi stekao jasniju sliku o Hitleru (valjda kao vanzemaljcu), njega je zanimao firerov seksualni život. Je li bio grub dok...? Priča se da je bio impotentan. Neka mu se rođaka ubila. U stvari, biću otvoreno diskretan - kakav je bio Hitlerov polni organ? Leni ga je bez reči izbacila iz ćelije.
       Nju su konačno izbacili 1948. godine. Nikakva optužnica nije bila podignuta. U knjigama o fašizmu (Hamilton, Nolte), napisanih decenijama kasnije, ime Leni fon Rifenštal se ne pominje. Ali je, svejedno, osuđena. Moralno. Platila je za druge. Recimo, za Čerčila. Taj je, u prvi mah, obožavao Hitlera. Pa, ako se on zeznuo, onda..."Tada je devojci kao što sam bila ja svakako bilo nemoguće da predvidi šta će se sve dogoditi." Ali - dodaje ona, ne bez prkosa - "Ponudili su mi porudžbinu. U redu. Prihvatila sam. U redu. Ali, šta je sa drugima?"
      
       Kraj
      
       Naravno, ovo nije poslednja priča o Leni fon Rifenštal. Na njenom sajtu ih ima već preko hiljadu. Biće ih još. Hvata me strah kako ću morati da ih čitam. Pretpostavljam da će ispod tih tekstova biti potpisani zakleti zastupnici autorskog filma ili oni koji su poblentavili od dogme. U oba slučaja njihovo oružje biće isto - ideologija. Ona marksistička. Zato im, za svaki slučaj, skrećem pažnju na jednu činjenicu: Holivud je prvi rehabilitovao Leni fon Rifenštal. A Holivud je u Americi (ili je obrnuto, ko će ga znati!). A Amerika je iskrvarila kod Monte Kasina...
       Ovo potpisuje čovek koji je rođen suviše kasno. Možda jedino Leni fon Rifenštal gorko žali zbog toga. Nažalost, ona je godište mog oca. A taj je davno umro.
      
       BOGDAN TIRNANIĆ