Rade Šerbedžija kaže da se na probi "Medeje" pojavila "lepa, elegantna, dobra. Čini se da su ovo Jadransko more i ova naša posebna borovina opet dali život njenim očima". NIN donosi najzanimljivije delove intervjua koji je Mira Furlan dala hrvatskom Cosmopolitan-u posle jedanaest godina odsustva iz zemlje

      Punih jedanaest godina nakon što je preko noći morala da napusti Zagreb i prekine veoma uspešnu karijeru (tada je bila prvakinja Drame Hrvatskog narodnog kazališta), Mira Furlan je ponovo došla u Hrvatsku. Za Cosmopolitan je govorila tokom priprema Medeje na Brionima.
      
       S kim ste iz Zagreba, sve ove godine, ostali u kontaktu?
       - Takvi bi se prijatelji dali nabrojati na prste jedne ruke, nije ih ostalo previše. Prijateljske veze su se poprilično raspale, rasule, presekle. To objašnjavam time što sam prestala biti osoba, jer mediji su me kao osobu dokinuli, pa sam, valjda, i za prijatelje prestala biti osoba. Postala sam ideja, simbol, heroina ili veštica, nije uopšte bitno je li predznak pozitivan ili negativan.
       Zašto su moji prijatelji i kolege dopustili da propaganda izvrši tako dubok uticaj na njih, neću, verovatno, nikada potpuno razumeti. Ako je i postojao neki angažman, otpor mojih prijatelja ili kolega, nije mi bio dovoljan. Nisam očekivala da potpisuju peticije meni u korist, nego ličnu, intimnu akciju, poput telefonskog poziva, pisma. To se, međutim, nije dogodilo.
      
       Možda nikada detaljno nije bila ispričana priča o tome kako ste zapravo otišli?
       - Ne mogu o tome sada... Priča je preteška za ovo lepo, blago ostrvo na kojem smo se našle. Ona je i zanimljiva, sadrži celi niz nivoa. Možda neki drugi put...
      
       Neku vrstu inostrane karijere ste imali i pre odlaska iz Jugoslavije...
       - Ne, kad smo otišli, odlazili smo bez ičega, bez pripremljenog terena. Doduše, radila sam neke koprodukcije, od kojih je jedna Put na jug snimana u Argentini, ali ne bih to nazvala inostranom karijerom. Nažalost. Srećna sam što sam upoznala Argentinu, oduševila sam se Buenos Ajresom, jednim od najfantastičnijih gradova na svetu, gde bih mogla da živim. I pre sam bila velika obožavateljka latinokulture. Naročito muzike: sambe, tanga, cumbie, salse... Tamo je zastrašujuće siromaštvo, ali su ljudi živi, muzika je živa. Mislim da sam u prošlom životu bila "Latina".
      
       Šta je bilo kad ste otišli iz Jugoslavije?
       - Otišli smo krajem 1991, usred neopisive kampanje protiv mene. Jedina moja potreba, koja je vidljiva iz tog intervjua, bila je da me ostave na miru s nacijama, nacionalizmima i državama. A onda je krenula katastrofa.
      
       Bili ste apolitični u pogrešnom vremenu?!
       - Imala sam neizrecivu potrebu za pravom na vlastiti izbor i izolaciju. Ali bilo je nemoguće i život je dokazao da se ne moraš baviti politikom, ali će se ona sigurno baviti tobom. Sa mnom se uistinu pozabavila. Možda baš zbog te moje "apolitičnosti". Bilo mi je nezamislivo, kao i većini stanovnika bivše zemlje, da se dogodi strahota, užasno krvoproliće, potpuna katastrofa... Stalno se pitam kako je moguće da nisam videla, primećivala, razumela, ili nisam htela razumeti, kuda sve to ide. Ali nisam. Nisam videla ni ono što mi je bilo pred nosom: ko su zapravo kolege i prijatelji, svet u kojem živim, ljudi za koje igram. Shvatam li danas, posle svih ovih iskustava, ne znam.
      
       A kako ste se onda snašli u Americi? Je li odmah bilo dobro?
       - Kako može biti? Emigriranje je jedna od najstrašnijih stvari koje te mogu zadesiti. Mi smo bili izbeglice. Da citiram repliku iz Medeje - izbeglice, isterani, prognani... Fantastično je kako je sve obuhvaćeno tim komadom. U Njujorku smo bili bez ičega, mučili smo se da preživimo, što je posle zgodno pričati kao deo neke "američke" biografije, ali dok si u toj poziciji, nije zabavno. Čini ti se da je život gotov... Tomaž Pandur je rekao lepu rečenicu: u kratko vreme prelaziš put od "somebody do nobody" ("od nekoga do nikoga").
      
       Novi početak ponekad može biti zdrav...?
       - Samo kad nije prisilan. U taj američki slogan o ponovnom nalaženju sebe (reinventing džourself) i ja sam svojevremeno verovala, kao vatrena obožavateljka Amerike. U Njujorku sam bila još 1984. i potpuno se u njega zaljubila i htela ostati, ali nisam imala petlje. Očigledno mi je, da to zaista napravim, trebao čekić u čelo.
      
       Šta ste sve radili?
       - Najrazličitije poslove: od konobarenja, prodavanja u dućanu, prevođenja, sinhronizacije na raznim jezicima - francuskom, nemačkom...Goran (Goran Gajić, reditelj, suprug) nosio je frižidere, obavljao selidbe... Dugo smo živeli "iz kofera", bez stana, spavali na krevetima prijatelja. A iz domovine su stizali samo strele i noževi, strahoviti napadi. Feljtoni u Globusu, pa tekstovi kao što je "dragulj novinarstva" pod naslovom "Sisama na Hrvatsku" u izvesnom Topu. Najviše su, ipak, bolele vesti o krvoproliću, razaranju, milionima prognanika...
       Usred svega, počela sam ići na audicije i već na jednoj od prvih dobila u Njujorku posao za pilot-seriju Babdžlon 5. I tako je krenula moja američka karijera. I premda sam bila u Njujorku, ovde se, "kući", sve to prežvakavalo, i prežvakava se još i danas... Neki dan sam opet čitala izjavu jednog "prijatelja", da je sramota što sam ja tu, itd. Sad se sve to može činiti nerealnim, ali tada sam imala vrlo stvaran osećaj da mi je glava u torbi...
       Posle snimanja za pilot-seriju Babdžlon 5 radila sam i nekoliko predstava, od kojih je prva bila Lorkina Džerma u Indijanapolisu. Polako su se počeli događati poslovi. Kad je serija krenula, negde 1993, preselili smo se u Los Anđeles. Iza mene je sada već pet sezona serije koja je s vremenom postala vrlo popularna, pa ima fanova koji će dati i glavu za, recimo, moju rukavicu iz serije.
      
       Koliko se Amerika promenila posle 11. septembra?
       - Prilično. Uostalom, živeći tamo, upoznala sam drugu stranu Amerike: sredinu koja je uskogruda, mala, sklona predrasudama, duboko nezainteresovana za bilo šta što nisu oni. Ono što se dogodilo Njujorku neopisiva je katastrofa, no reakcija ljudi kojima smo u Americi okruženi, bila je često šokantna i za nas uvredljiva.
       Jedan je, na primer, rekao da je to najgore što se dogodilo u istoriji sveta. Na to sam potpuno izgubila živce i počela mu nabrajati: od šest miliona Jevreja do rata u Bosni. Zapanjena sam ga pitala, zar ga nimalo nije dirnulo ono što se nama, ovde, događalo, a celu našu priču zna iz prve ruke, od nas! Na kraju se sve svede na to da, dok te ne lupi po glavi, naprosto ne možeš shvatiti patnju. A ko najviše voli staviti američku zastavicu na auto? Jasno, oni koji nisu rođeni Amerikanci, a pošto-poto hoće biti prihvaćeni, baš kao i kod nas. Ljudi se boje da će biti osumnjičeni za manjak patriotizma. Užasna je i potreba za osvetom, ma s koje strane dolazila. Nema bega od ljudske prirode. O tome, između ostalog, govori i Medeja.
      
       Kakav je osećaj vratiti se danas, makar i privremeno, u Hrvatsku?
       - Zanimljiv. Posmatram, nastojim da razumem šta se ovde događa. Ovde je u toku prvobitna akumulacija kapitala, još sirovija, okrutnija i bespoštednija nego u inostranstvu. No, Brioni su pravi melem na ranu. Genijalnost ove ideje je u tome što nema veze ni sa čim osim s morem, suncem i radom na predstavi. Bilo mi je užasno teško odlučiti da dođem i da radim ovde. Rade me nagovarao skoro tri godine. Konačno sam odlučila da se upustim u avanturu i sada sam zbog toga neizmerno zadovoljna. Mislila sam da će tu biti svašta, stalno očekujem udarce i uvrede. Međutim, evo, baš uživam, prekrasno je.
      
       A ima li u vama želje za osvetom?
       - Ne, ali ima osećaja da su te otpisali. Ne želim se svetiti, nemam tog poriva, za razliku od Medeje. Možda bi bilo bolje da ga imam. Postoje različiti uglovi gledanja. Jedan je onaj o kojem govori Rade: da upravo odustajanjem i stalnim povlačenjem daješ priliku. Njima, nekima punim mržnje - da vladaju i razmašu se. I moj odlazak u Ameriku bio je svojevrsno odustajanje od svega ovde, pa i od ovog prelepog mora, na koje želim da barem moj mali sin ima pravo...
      
       (Cosmopolitan)