Anarhisti su sve glasniji u Srbiji. Oni nisu masovan pokret niti direktno politički zainteresovani za vlast, ali već dva veka su ozbiljna i izuzetno osetljiva mera razmere kriza

      Da li je dramatično osiromašenje većine naroda društveno nužan proces? Da li su liberalne slobode pojedinca i konkurencije u društvu jedina efikasna pokretačka snaga i da li ih treba prihvatiti bezuslovno i bez zadrške? Za razliku od opšte buke u kojoj većina ponavlja objašnjenja koja dolaze preko medija, od ministara i partijskih aktivista - da postoji samo jedan put i da jeste loše, ali da, evo, hvatamo korak i uskoro će biti mnogo, mnogo bolje - Ratibor Trivunac i njegovi istomišljenici drže da ovako organizovano društvo ne može imati ni nameru da pravedno reši društvene probleme. U mesečnom biltenu Inicijative za anarho-sindikat (IAS) - Direktna akcija - ovaj student sociologije na Beogradskom univerzitetu i njegova nevelika grupa ne baš biranim rečima - što je tradicija anarhizma - nazivaju "reforme, socijalni dijalog, programe obnove, napredak/privatizaciju - Holivudom u Srbiji". Jer "nova vlast ima nove fraze, kojima štiti stari sistem". To jest: "umesto nekoliko hiljada partijskih strvina koji gomilaju dobra stečena tuđim mukotrpnim radom, sada će taj isti profit deliti nekoliko desetina hiljada privatnika/parazita. Zar tu ima neke razlike? Radnička klasa će i dalje biti pljačkana, u istoj meri i pod istim izgovorom - jačanje Države. Kako jačanje Države može biti u interesu radnika kad je Država institucija koja štiti lopovsku klasu kapitalista?!"
       Svoje novine, koje se štampaju u dve hiljade primeraka, arnarhosindikalisti dele ispred velikih fabrika radnicima kad izlaze s posla. "Pred IMT-om, FOB-om, MINEL-om ljudi se grabe za list. Njihovo osećanje klasne pripadnosti je ozbiljno ugroženo sa svih strana", kaže Trivunac. "Naše poruke imaju sve više odjeka. Nedavno smo poslali naše novine u SARTID. Vidim posle izjavu nekog sindikalnog lidera: mi nismo anarhisti, ali od ovih plata stvarno ne može da se živi."
      
       Strah
      
       Anarhisti nikad nisu bili masovna organizacija. Države su ih zbog subverzivnosti uvek, i bez mnogo dokaza, trpale u zatvore. A oni koji su išli ispod "crveno-crne zastave slobode" razumevali su kao što piše u zaglavlju lista "Direktna akcija" - koji inače "nastavlja tradicije časopisa 'Hleb i sloboda' čiji je prvi broj štampan u avgustu 1905. u Beogradu" - da će "oslobođenje radničke klase biti delo radnika/ca ili se neće desiti uopšte".
       Svako kome na ove reči pada na um kako su zaštitnici ove grupe JUL ili SPS (kao neka vrsta nastavljača KPJ) ignoriše istorijske činjenice. I levičari su uvek zazirali od anarhista. Njihovi spisi bili su zabranjivani, a oni hapšeni, i u buržoaskoj Francuskoj i u boljševičkoj Rusiji.
       Iako reč anarchia grčkog porekla, ima izuzetno negativno, pomalo zastrašujuće objašnjenje u rečnicima - "stanje društva u kome potpuno prestaje vlada zakona i svakog autoriteta" (Vujaklija), "odsustvo vlasti i kontrole; nered" (Oksford) - ideja anarhizma u vreme promena i društvenih drama dobijala je brojne i značajne podržavaoce. To pre svega zato što idejni koncepti "princa anarhizma" Kropotkina, zatim Bakunjina, Goldvina, Prudona, Sorela, zaista nude društvima neke ozbiljne predloge o kojima se mora razmišljati.
       Anarhizam se ponekad povezuje s terorizmom. "Kad bi terorizam bio anarhistički fenomen, ili nešto vezano specijalno za anarhizam, onda bi celo današnje zapadno društvo bilo anarhističko društvo, jer nikad nije bilo terorizma kao u ovom trenutku." Ova izjava dr Artura Leninga, data NIN-u pre više od dvadeset godina, danas zvuči aktuelnije. A bivši direktor amsterdamskog Instituta za socijalnu istoriju u kome se čuvaju arhivi Pariske komune, francuskih socijalista, Marksa, Engelsa, ali i Bahunjina i drugih anarhista, svakako je znao šta govori.
       U predgovoru našem izdanju (1984) značajne Kropotkinove knjige "Anarhizam i moral" (izbor tekstova, beleške i pogovor Zoran Đinđić) Predrag Matvejević će podsetiti na dubine uticaja te ideje. "Pisci toliko različitih senzibiliteta i nazora kakvi su Oskar Vajld i Maksim Gorki, Bernard Šo, Andre Malro, Džordž Orvel ili hrišćanin Emanuel Munije pozivali su se na njega i podržavali njegove ideje." Kad je Kropotkinu suđeno u Francuskoj (1883) protivili su se Igo, Renan, Spenser... "Bio je sanjar, otklanjajući sve kategoričke imperative, Kantov isto tako kao i ruski carski, autokratski i teokratski", pisao je Miroslav Krleža. Ili: "Kad ističemo značenje jednog Svetozara Markovića u historiji naše društvene misli, ne smijemo zanemariti ni to da će neke ideje kojima se zanosio naš prvi socijalista, koji je donio na naše skromno tlo iz Rusije i Švajcarske, najlucidnije razviti i domisliti upravo Pjotr Aleksijevič Kropotkin." (P. Matvejević)
      
       Grupa
      
       "Pluralizam moramo poštovati, on je izraz samog života", govorio je Kropotkin. "Snaga anarhizma sastoji se upravo u tome što obuhvata sve ljudske sposobnosti i strasti..." Značajan uspon anarhizma na evropskoj idejnoj i političkoj sceni zbio se krajem burnih šezdesetih. "Studentski pokret 1968. rehabilituje ideje solidarnosti i samoorganizovanja... Karakteristično je da renesansa anarhističkih motiva ne nastupa kao reakcija na krizu podržavljenog socijalizma, nego kao izraz krize tradicionalnog političkog sistema u demokratskim društvima Zapada", zapisao je u predgovoru Kropotkinovim memoarima "Zapis jednog revolucionara" recenzent Zoran Đinđić, današnji premijer Srbije. "Time je na određeni način potvrđeno Kropotkinovo uverenje da tek razvijena društva omogućavaju uspostavljanje trajnih oblika samoorganizovanja."
       Ratibor Trivunac postao je anarhista kada se kao tinejdžer udubljivao u objašnjenja svoje tetke koja su ga usmeravala da od "buntovnika bez razloga postane buntovnik s razlogom". Tako se obreo i u Beogradskoj libertetskoj grupi. Grupa se sastajala u prostorijama jednog feminističkog udruženja. Tu su se vodile rasprave i planirale akcije. Osnovan je i Centar za libertetske studije. "Starija generacija je vukla šezdesetosmaške ideje, one iz studentskog pokreta. Sredinom devedesetih dolazi sve više mladih sa izraženom građanskom samosvešću. Ako mogu da preciznije odredim onda bih rekao da oni dolaze iz pank-supkulture." U grupi je aktivno učestvovalo do dvesta ljudi. "Posebno je uticaj nacionalizma odigrao značajnu ulogu u razilaženjima." Ta grupa praktično više ne postoji. Laslo Sekelj je nedavno umro, Trivo Inđić je ambasador u Madridu...
       "Pre dve godine, posle promena isfiltrirala se jedna vrsta anarhističke ideje. Dakle, promene su moguće samo odozdo. Nažalost, krajem 19. veka sve se ovo odigrava izvan javnosti", kaže Trivunac.
       Inicijativa za anarho-sindikat (IAS) organizovana je u sedam lokalnih grupa: Ada, Beograd, Novi Sad, Subotica, Čačak, Šabac, Smederevska Palanka. U drugim gradovima postoje pojedinačni aktivisti i simpatizeri. Kod tih mladih ljudi uočljiv je stav koji pokazuje samosvest, odsustvo iluzija o odličnom rešenju koje će nam svaki čas stići sa Zapada, antiglobalizacijski stav, odsustvo snebivanja kada se koriste reči iz marksističkog revolucionarnog vokabulara, razumevanje onog o čemu pričaju i - solidarnost.
      
       Sabotaža
      
       "Kad je jedan naš aktivista lepio plakate naše akcije protiv privatizacije, lokalne vlasti u Odžacima su mu pretile.
       Nas dvadesetak je odmah otišlo tamo. Objasnili smo budžama da to tako ne može. Posebno ne može u gradu gde je sve toliko zapušteno. Recimo, tamo nikome ne smeta što je na spomeniku borcima iz Drugog svetskog rata nacrtana ogromna fašistička svastika", priča Ratibor Trivunac, čovek IAS-a za kontakte sa javnošću.
       Anarhosindikalizam, inače, deo je sindikalnog pokreta koji drži da "u borbi sa poslodavcima i njihovom državom nisu dopušteni bilo kakvi kompromisi. Sindikati moraju da vode politiku stalnog i beskompromisnog klasnog rata, pri čemu se mogu služiti svim sredstvima uključujući i akte sabotaže" (Politička enciklopedija). I, "Direktna akcija" za jul 2002, u trećem broju, ispod svog simbola crne sove na naslovnoj strani donela je aktivistički tekst jednostavnog naslova: "Sabotaža". I, kako se to opravdava: "To je nelegalno!, rekli bi neki. PA ŠTA? Odgovaramo mi. Legalnost nije stvar naša, već stvar gazda. Nas niko nije pitao da li želimo život pun bede i siromaštva. Sve je to legalno. Legalno je da radimo kao stoka, a da budemo plaćeni bednim platama (ako smo plaćeni uopšte). Legalno je da nas gazde otpuštaju kako im padne na pamet. Legalno je da oni žive u kućama od 500, dok mi živimo u ćumezima od 20 kvadrata. Sve je to legalno, ali nije pravedno. A pravednost je jedino što je nama ostalo!"
       Kao što smo već spomenuli, IAS vodi akciju protiv privatizacije. Oni to nazivaju pljačkom i "pokušavaju da nizom inicijativa i aktivnosti ukažu na ovu neoliberalističku kapitalističku podvalu, koja ne može doneti ništa dobro radniku, već samo poslodavcima". Posle obelodanjivanja da Srbija, u stvari, nema socijalni program (jer kako je rekao premijer Đinđić, za to treba petnaest milijardi dolara), anarhosindikalisti su prvo napali većinske sindikate. "Da li je ta izjava začudila nekog od prisutnih predstavnika sindikata? Da li je premijer otišao pognute glave posle vatrene kritike od strane tih predstavnika? Da li je mogao da ih pogleda u oči? Pa, naravno! Jer vatrene, pa ni blage kritike, jednostavno nije bilo - to jesu bili predstavnici sindikata, ali ti sindikati nisu bili predstavnici radništva."
       Anarhosindikalisti su počeli i kampanju protiv predstojećih izbora. "Svi su oni isti. Ne vredi birati. Rade u interesu buržoazije. Klapa koja živi na našoj grbači, pa, kao ima razlike kad se promene jedni pa nam zasednu drugi." (Trivunac)
      
       Napredak
      
       Članovi IAS-a plaćaju članarinu dva evra mesečno. Mala je suma, a i malo je njih. Zato pored zaglavlja lista piše: "cena - donacije". Jedna čitava strana, od ukupno šest, prati delovanje Međunarodnog udruženja radnika/ca (MUR) "internacionalne spone koja okuplja anarhističke, anarhosindikalističke i revolucionarno-sindikalističke organizacije iz celog sveta... Nastavlja tradiciju Prve internacionale, reosnovana je u Berlinu 1922. i ove godine proslavlja, borbeno kao i uvek, osamdesetogodišnjicu svog postojanja". Sledeći kongres MUR-a organizovaće Španci u jesen 2003. godine. Na tom kongresu će, najverovatnije, IAS postati punopravna sekcija.
       A i pre formalnog uvođenja postoje saradnja, kontakti, solidarnost, jer za sve aharhosindikaliste sveta u toku je borba "za društvo koje će biti bazirano na individualnoj slobodi, ravnopravnosti, solidarnosti i međusobnoj pomoći, lišeno svih oblika represije, hijerarhije i vlasti čoveka nad čovekom". To društvo se zove Liberterski komunizam koji "ne treba, ni na koji način, mešati sa državnim komunizmom, odnosno njegovim varijantama koje su postojale u istočnoj Evropi. Državni komunizam nije ništa drugo do državni kapitalizam i nema ničeg sa idejom slobode za koju se mi borimo." (iz Principa revolucionarnog sindikalizma)
       A to što će na ovo neko dokazivati da se utopije nigde i nikad nisu ostvarile, ne znači da one nisu društveno korisne. Posebno u društvima u kojim većina ljudi uopšte ne vidi tračak svetlosti na kraju tunela. I zato niko ne bi trebalo da se iznenađuje, ako tako ugroženim bude drago (makar to izgledalo i kao antireformski kurs) da čuju da je "uzajamna pomoć mnogo snažniji prirodni motiv nego konkurencija". To ne znači da će anarhisti propovedajući tako šta juriti da prikupljaju glasove i zasednu na vlast (uostalom, "Kropotkin odbija ministarsku funkciju koju mu Kerenski u više navrata nudi" posle februarske revolucije u Rusiji), ali može pomoći i vlasti i našoj opoziciji da na vreme uoče ponešto što se iz često preterane političke samoizolacije ne vidi. Zato JPTT, zaista, nema razloga da dve godine odbija da anarhistima dodeli - običan poštanski fah.
      
       SLOBODAN RELJIĆ