NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Borba se nastavlja

Predsednički izbori u Srbiji neće rešiti ništa ali će nam posle njih zato sve biti mnogo jasnije. Ali, to je upravo ono što se od njih realno može očekivati

      Dva lidera Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić u svemu su saglasni osim u bezazlenoj činjenici da isključivo jedan od njih dvojice može Srbiju (Jugoslaviju) učiniti demokratskom i evropskom državom. I jedan i drugi, naravno, smatraju da su i jedan i drugi potrebni Srbiji u ovom teškom tranzicionom periodu, ali da onaj drugi mora biti podređen prvom. Reč je o dvojici lidera čije su stranke pre 5. oktobra imale četiri odsto (DSS) odnosno pet odsto (DS) podrške javnog mnjenja, čije stranke sada imaju, po svim anketama, mnogo veću podršku. I vlast, naravno, što se u celom svetu nikada ne zanemaruje. U toj novoj konstelaciji ne čudi bujanje političkih ambicija dvojce lidera.
       Ovi predsednički izbori, dakle, obezbediće, ukoliko pobedi Miroljub Labus, Đinđiću daleko lakše sprovođenje reformi koje je zamislio i omogućiti mu da na sledećim parlamentarnim izborima, ma kad oni bili, uđe u trku mnogo bolje pripremljen i sa opipljivijim rezultatima koji njemu i DS-u mogu obezbediti mnogo bolju startnu poziciju.
       Stoga uopšte ne čudi što su Đinđić i DOS podržali kandidaturu Mirljuba Labusa. Đinđić je otvoreno u intervjuu "Špiglu" izneo uverenje da će Labus pobediti Koštunicu.
       Vojislav Koštunica i DSS se nalaze u veoma delikatnoj situaciji, zbog čega verovatno Koštunica i odugovlači sa kandidaturom (ako nije posredi politički marketing gde onaj koji se poslednji kandiduje ima značajniju medijsku pažnju, mnogo veću nego oni pre njega). Ukoliko se bude kandidovao, a izvor NIN-a kaže da su šanse za to 99 odsto, Koštunica rizikuje da se ta njegova kandidatura za predsednika Srbije shvati pogrešno, i da bude dobar materijal za negativnu propagandu protivničkih strana.
      
       Moralne začkoljice
       S jedne strane, bez obzira na to kako se budu razvijali dogovori o povelji, teško će se moći oteti utisku da Koštunica beži sa trusnog mesta predsednika Srbije i Crne Gore i da je zajednica definitivno propala, u najboljem slučaju da od države Srbije i Crne Gore može bilo šta ostati osim dobrosusedskih odnosa. To bi mogao biti smrtonosni udarac za crnogorsku koaliciju koja na predstojećim izborima namerava da pobedi Đukanovića. Takođe, kandidovanjem Koštunica, koga narod uglavnom doživljava kao skromnog političara, može doći u poziciju da ga taj isti narod okarakteriše kao nekog ko je lakom na vlast i koji kada je video da od zajedničke države nema ništa, koju nije mogao da spase, što mu je bio prioritetni zadatak - hoće da bude predsednik tamo gde je sigurno, u Srbiji.
       Međutim, to su sve moralne dileme koje jednog političara ne bi smele da sputaju u nameri da se kandiduje, a kako je sva prilika, neće ni Koštunicu. Jer, ukoliko se ne kandiduje Koštunica i DSS rizikuju mnogo više nego što su to moralne začkoljice.
       Malo ko zna, ako je uopšte bude, kako će izgledati buduća zajednica "dva oka u glavi". Ukoliko prestane da postoji, a i ukoliko i ne prestane, Koštunica u prvom slučaju gubi radno mesto dok u drugom dolazi u, za političara, nekomfornu i neperspektivnu situaciju - biva politički marginalizovan kao i njegova stranka koja, kao što je poznato, ne participira ni u parlamentu ni u Vladi Srbije. Dakle, DSS se ponovo može vratiti na poziciju od pre petog oktobra, što je nešto sa čime se političar baš i ne bi mogao ponositi.
       Potpuno uverljivo deluje naš izvor, blizak saveznom predsedniku, koji kaže da se Koštunica mora kandidovati pre svega zbog stranke, što mu njegov štab zdušno savetuje uprkos velikih rezervi koje je Koštunica imao i ima povodom svoje kandidature.
       Ukoliko Koštunica pobedi na izborima, DSS se ponovo, kako bi to rekli teniseri, vraća u igru sa ne toliko velikom realnom moći koliko veoma dobrom startnom pozicijom za predstojeće parlamentarne izbore, na poziciju sa koje može veoma komotno i mnogo uspešnije nego do sada da destruiše rad glavnog političkog protivnika Zorana Đinđića i njegove vlade. Ta je pozicija utoliko bolja, jer ni na šta ne obavezuje, jer ni za šta niste odgovorni.
       Eventualna pobeda Koštunice daje mu takav štih za predstojeće borbe koji može uveliko uzdrmati vladu Zorana Đinđića i izvršiti, možda, presudan uticaj u DOS-u da se manje stranke okrenu Koštunici i time, bez promene Ustava, dovedu do situacije u kojoj su prevremeni parlamentarni izbori realna mogućnost. Naravno to će biti moguće, bez obzira što DSS nije više u parlamentu, jedino uz pomoć radikala i socijalista ukoliko oni budu smatrali da u datom trenutku prevremeni parlamentarni izbori idu njima u korist. To mož' da bidne, al' ne mora da znači, kako kaže narod. Jer uvek se određena korist može dovesti u pitanje nečim što je još korisnije. Elem, Đinđićeva vlada jednostavno može da dođe u situaciju da nema neophodnu parlamentarnu većinu. S druge strane, a u ostvarenju istog cilja, ukoliko Koštunica pobedi može potpuno legitimno da kaže, sa ubedljivim dokazom - jer je pobedio - da je srpska skupština "falsifikovana, da budemo direktni" (Šami) i da bez većih problema dokazuje kako ima veću podršku od Đinđića u srpskom biračkom telu. Ukoliko još i Đukanović, odnosno DPS izgubi na izborima u Crnoj Gori eto ozbiljnih, gotovo nerešivih, problema za Đinđića i njegovu vladu.
       Odavno je i stratezima DSS-a potpuno jasno da Koštuničina harzima koja od petog oktobra pada slobodnim padom ne može više da nosi dalju političku marginalizaciju Demokratske stranke Srbije. Ukoliko Koštunica odustane od kandidature ili što je još gore izgubi na predsedničkim izborima teško je verovati da do 2004. godine DSS, kada se očekuju redovni parlamentarni izbori, neće doći u prepetooktobarsku poziciju.
       U tom smislu je intoniran i komentar američkog magazina "Tajm", koji ocenjuje da je "za Koštunicu jedino rešenje da osvoji poslednji važan položaj koji još ostaje na raspolaganju - položaj predsednika Srbije".
      
       Rezervni položaj
       Koštunica ima i rezervni položaj ukoliko se ne kandiduje, ili ukoliko izgubi na izborima. To je koalicija sa radikalima i socijalistima i svima onima koji se prepoznaju pod sintagmom "patriotske snage". Koštunica je mogao da obori Đinđićevu vladu uz pomoć radikala i socijalista u parlamentu. Nije to učinio. Kako je rekao u intervjuu NIN-u "to sebi u tom trenutku nismo smeli da dopustimo. Možda je to propuštena prilika..." To može značiti da se u nekom sledećem periodu takva prilika neće propustiti. Iz prostog razloga, jer animozitet prema SPS-u i radikalima nije više onog intenziteta kao pre dve godine. Odijum javnog mnjenja daleko je manji nego posle oktobarske revolucije. Ta koalicija bi bila svakako iznenađenje par excellence... Međutim, kada mogu zajedno Slavko Perović i Predrag Bulatović, više ništa nije nemoguće. Naravno, jasno je ko dan, da će Koštunica i DSS učiniti sve da ne dođu u poziciju da se povlače na rezervni položaj. Međutim, činjenica je da on postoji i da je prilično siguran.
       U predstojećem raspletu koji nas očekuje na jesen značajnu ulogu igraće "malolitražne" članice DOS-a. U ovom trenutku od mnogo manjeg značaja je koliko koja pojedina mala partija iz DOS-a ima podršku u biračkom telu. Predsedničkim izborima bije se, pre svega, bitka za prevlast u DOS-u, bez obzira na to što je DSS van DOS-a. Do novih parlamentarnih izbora biće veoma važno ko će uspeti da pridobije većinu od članica DOS-a, a samim tim i većinu u srpskom parlamentu. Male članice DOS-a, htele to ili ne, moraju voditi politiku "imele", moraju biti naslonjene na onog ko je snažan, onog ko je najjači. Nema spora da su i Koštunica i Đinđić svesni toga. Pobeda na izborima za predsednika Srbije je samo uvodna borba u glavni meč, a to su parlamentarni izbori.
       Predsednički izbori, dakle, nisu ništa drugo do priprema za zauzimanje što bolje startne pozicije za parlamentarne izbore (kada ih bude i ako ih bude).
      
       Ima li spasa
       Situacija u DOS-u, bar što se može videti golim okom, nije nimalo jednostavna.
       Koalicija DAN (kako je Nebojša Čović rekao drži obe opcije otvorene; moguća je podrška i Koštunici) ima tri lidera, tri iskusna političara, koji mogu odigrati značajnu ulogu u predstojećim izborima. Nikako se ne smeju potceniti Dragoljub Mićunović, Dušan Mihajlović i Čović. Ukoliko podrže Koštunicu, onda osim te podrške, koja i ne mora imati neku veliku specifičnu težinu, može ukazati da su dva važna Đinđićeva ministra u ovom trenutku, ako ne sasvim prešla u protivnički tabor, ono bar nisu ni sasvim na Đinđićevoj strani. Da jednostavno Đinđić ne kontroliše svoju vladu. To više nanosi štete Đinđiću nego što donosi direktne koristi Koštunici. Naravno, ukoliko to sve nije samo Čovićevo tvrđenje pazara.
       Batićeva DHSS, povukla je svog kandidata Nadu Kostić u korist Miroljuba Labusa ali kako je Batić rekao za NIN "DHSS neće podržati Labusa"!?
       Velimir Ilić, lider Nove Srbije, koga još prati, doduše sve manje, eho heroja srpske oktobarske revolucije teško da će oduzeti ijedan glas Miroljubu Labusu, ali se sa velikom verovatnoćom može očekivati da deo glasova koji bi pripali Koštunici, dobije upravo Velja. Koliko, ostaje da se vidi.
       To takođe važi i za Borislava Pelevića, Vuka Draškovića i, naravno, za srpskog Ronalda Regana Velimira-Batu Živojinovića, ili nekog drugog Valtera, kandidata SPS-a. Kada je reč o šefu radikala Vojislavu Šešelju može se reći da su njegovi glasovi gotovo sigurni. On šta ima - ima. Može se ispostaviti da to ni danas nije baš malo. Manje-više, svi će oni posredno pomoći Miroljubu Labusu, a odmoći Vojislavu Koštunici.
       Dakle, logično je pretpostaviti da Labus ukoliko misli da postane predsednik Srbije mora da pobedi u prvom krugu. U protivnom šanse da mu se u radnu knjižicu upiše novo radno mesto sa adresom na Andrićevom vencu - mnogo su manje.
       Nesporno je da ukoliko Koštunica pobedi da će tek onda doći do raspada DOS-a, do njegove definitivne podele. U tom slučaju Srbija će ući u nov period nadmetanja između dve dosovske struje gde će se glavna energija trošiti na unutrašnja trvenja umesto na tranzicione promene, ekonomske i društvene reforme kao i na ispunjavanje uslova za što brže priključivanje Evropi i evropskim integracijama.
       U tom novom deljenju situacija će sigurno biti mnogo jasnija. Ili će dominirati jedan od lidera, ili će obojica biti toliko jaki da će morati da respektuju jedan drugog, da će, hteli to ili ne, morati vrlo blisko da sarađuju na bazi kompromisa i uvažavanja ideja suprotnog bloka.
       Rečju, "nema nam spasa, ali nećemo propasti".
      
       LUKA MIČETA


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu