Na izborima je samo jednom odlično prošao čovek koji ne bira reči, a pobeđivali su odmereni i mirni ljudi

      Kada je na našu političku scenu, pre desetak godina, iskočio Vojislav Šešelj, bili smo zatečeni njegovim govorima. On nikoga nije brenovao, nije birao reči da svoje političke protivnike uvredi, ponizi i, što je najgore, u tome je imao velikog uspeha. Nema nikakve sumnje da je danas barjak uvredljivog jezika od Šešelja preuzeo gradonačelnik Čačka i predsednički kandidat Velimir Ilić. I jednome i drugome zajedničko je to što redovno ističu srpsku čistotu, pravoslavnu veru, a Velja Ilić kaže kako predsednik Srbije može da bude samo pravi Srbin, Srbenda, domaćin i pravoslavac, ponajbolje Šumadinac, kao da su takvi ljudi - posebnog kova.
       Mi smo se u našoj istoriji naslušali ovakvih govora i preko mere (nacionalizam je nama od pradedova), ne shvatajući da svaki nacionalizam vuče u izolaciju i nerazvijenost jedne zemlje, a Srbija je baš takva zemlja, koja i danas plaća dug velikim nacionalističkim zabludama.
       Priča se, a priča je istinita, da je početkom prošloga veka smederevski advokat i poznati srpski političar Dimitrije Ljotić (kasnije će uploviti u vode fašizma), predložio kralju Aleksandru Karađorđeviću da ukine parlamentarne izbore a da poslanike biraju Srpska akademija nauka i visoki crkveni velikodostojnici. Oni bi, smatra Ljotić, birali najumnije, najuglednije, najbolje i najčistije Srbe i bio bi to najbolji parlament na svetu.
       Kralj ga je saslušao a onda upitao: ima li toga igde na belome svetu? Nema, Vaše veličanstvo, odgovorio je Ljotić. Pa ne bi bilo dobro da to radimo baš mi - rekao je kralj.
       Nekako u isto vreme, ranih dvadesetih, pojavio se kod nas ideološki pokret zenitizam (to što je ime dobio prema književnom časopisu "Zenit" ne spasava ga ideološkog obeležja), koji je predvodio Ljubomir Micić i koji je pevao u slavu balkanskog Srbina, nazivajući ga barbarogenijem. Zenitisti su prezirali evropsku civilizaciju i verovali su da Srbiju u svetski vrh može da izbaci samo njen barbarogenije, njena barbarogenijalnost, kojom ne raspolaže nijedna druga nacija. To je davno prošlo vreme, pluskvamperfekat, ali to je danas i vreme sadašnje. Ako uporedimo priču Velje Ilića sa pričama Ljubomira Micića, naći ćemo, uz svu uslovljenost ovog poređenja, veliku sličnost dvojice barbarogenija.
       U predizbornim kampanjama političari često govore i ono što ne misle a veruju da birači žele baš takve govore da čuju. Možda predsednički kandidat Velja Ilić veruje da je prosečni srpski birač zenitista i nacionalista, tradicionalista i ksenofobista i da je njegov način političkog govorenja najbolji put da se dođe do pobede.
       U jednom svom velikom istraživanju, Adorno je došao do zaključka da ljudi koji govore jezikom uvreda spadaju u autoritarne ličnosti i da su karakteristične za one ličnosti koje su sklone antidemokratskoj orijentaciji, pa i fašističkim stavovima. Ono što je jednoj zemlji potrebno, to nije demokratija (setimo se Ljotićevog saveta kralju), to nisu ni zakoni ni politički programi, nego nekoliko hrabrih i odanih vođa u koje narod može verovati. Agresivnost, koja se ispoljava u tendenciji da se oštro reaguje prema ljudima koji krše konvencionalne građanske vrednosti, ima za cilj da se oni kazne, prezru i odbace. Pominje Adorno još i destruktivnost i cinizam, odbacivanje humanosti i potcenjivanje svih humanih vrednosti. Zato se Velja Ilić ne ustručava da neke političare otvoreno naziva homoseksualcima, a to nije ništa drugo (to preterano interesovanje za seksualne nastranosti), nego oblik jednog lažnog moralisanja.
       Ova Adornova istraživanja koriste se i danas i smatraju dobrim instrumentom za utvrđivanje sindroma crta ličnosti, karakterističnih za osobe krajnje konzervativne orijentacije. Da li je Srbija toliko konzervativna zemlja, koja za dvanaest godina mukotrpnog probijanja višestranačkog sistema još nije progledala kao sav normalan svet, pokazaće izbori. Ali, već se danas može naslutiti da ovakavi politički nastupi mogu da se prime samo kod onih koji i leti nose šubare. To pokazuju i poslednja istraživanja javnog mnjenja, ali to još više pokazuje naše izborno iskustvo. Na izborima je samo jednom odlično prošao čovek koji ne bira reči, a pobeđivali su odmereni i mirni ljudi.
       Ovakvi govori nisu, sami po sebi, velika opasnost (psi laju, karavan prolazi), ali oni svakako truju, svojom necivilizovanošću, okolinu. Uvek se kod nekih ljudi, nikada kod svih, u glavi zadržava stil imitiranja i rezonovanja u stilu - kad može ružno da govori jedan političar, zašto to ne bi mogli i ostali ljudi.
       Možda će neko reći da je veličanje svoga naroda, do opasnih teorija o čistoti rase i krvi, plemenito rodoljublje. Neki će reći da ni crnac u Americi nije nikad pobedio na predsedničkim izborima, ali to nije ista priča. Tamo političari nikada javno ne vređaju crnce, a stranke cene koji kandidat ima šanse na izborima. Očigledno je da ni Amerika nije zemlja obećana, jasno je da su belci u prednosti i većini, i to je to. Ali, to nije primer na koji bismo morali da se ugledamo. U Evropi je drugačije. Poznati britanski političar Bendžamin Dizraeli bio je Jevrejin. Najpoznatiji i najomiljeniji austrijski kancelar Bruno Krajski poreklom je hristijanizirani češki Jevrejin, a očigledno je i da je njegov naslednik Franc Vranicki bio slovenskog, a ne germanskog porekla.
       E, što se Velje Ilića tiče, neka samo on okopava svoj vrt (neka svako okopava svoj vrt, rekao je Volterov književni junak Kandid), a šta će u tom vrtu roditi, videćemo poslednjeg dana septembra.
      
       PETAR IGNJA