Autor: Spenser Džonson
Naziv: Ko je maznuo moj sir?
Izdavač: Alnari-Mono & Manana Press, Beograd 2001.

      Spomenka Milačić
      
       Jedna davno objavljena a sjajna knjiga iz psihologije započinje zamišljenom problem-situacijom:
       Posle tegobnog ovozemaljskog života psiholog se našao na Strašnom Sudu Profesije. I, nakon pomnog odmeravanja protiv i za, nakon brižljivog većanja kolega naklonjenih različitim (bihejvioralnim-psihoanalitičkim-geštaltističkim) pravcima, napokon dolazi i složna presuda: Kriv je.
       Zašto li sam kriv, pita se psiholog. Da li možda stoga što nisam dovoljno radio? Ili možda zato što mi se jedan klijent obesio a u drugog sam se fatalno zaljubio? Da li zato što sam kleptomanima terapiju uvek malko više zaračunavao ili zato što sam, ajde da se ovde ne lažemo, pola svoje doktorske teze prepisao?
       I, nakon napornog psihologovog preispitivanja stiže mu obrazloženje kome se nije nadao. Nije stvar ni u obešenom pacijentu ni u nekorektnoj tarifi za kleptomana ni u doktoriranju uz pomoć prepisivanja. Kriv si, presuđuje Strašni Sud Profesije, zbog najvećeg greha koji se psihologu može dogoditi. Kriv si iz razloga simplifikacije.
       Pa ipak, simplifikacija, tj. banalna pojednostavljenja u sagledavanju psihičkog života, jesu obeležja mnogih knjiga iz oblasti popularne psihologije. Ljudi ih prilično rado kupuju a izdavači, spazivši to, za psihu zainteresovanoj publici radosno nude sve prostija rešenja. I tako priručnici iz popularne psihologije katkada jedva uspevaju da se održe na tankoj niti koja ih razdvaja od univerzalnih kuvara: Kako da sačuvate mentalno zdravlje, a da vam pri tom ne zagore palačinke.
       Ko je maznuo moj sir? Spensera Džonsona, premda sa prilično pojednostavljenosti u pristupu, neosporno razmatra jedan od glavnih psiholoških problema današnjice: Gde naći posao? Kako se nositi sa gubitkom posla? Kako preživeti prekvalifikaciju u svežim pedesetim godinama života?
       Džonsonova knjiga sa ovim, tipično (ali ne samo) tranzicionim problemima, suočava dva čoveka i dva miša. E sada, potpisnici ovih redova (prilično jungijanski orijentisanoj) zbilja je malo teško da prihvati pragmatičnu autorovu pretpostavku o postojanju specifično ljudskog "suviška" koji ga zapravo hendikepira. Elem, dobro, svemu uprkos izgleda da je katkad bolje biti u mišjoj nego u ljudskoj koži, sugeriše nam autor. A to je tako, teče dalje ideja knjige, iz razloga što miš lakše napušta postojeća uverenja i brže trči za sirom tj. hranom, poslom ili već onim što mu nedostaje. Jednostavno, da jednostavnije ne može biti. Prosto, da se ne može opisati.
       Ko je maznuo moj sir? ima nešto visprenosti ali nema duha i nema vedrine. Ili vam se možda dopada da zamislite sebe u besmislenom lavirintu u kome vas intelektualno prestižu glodari. To jest, ako to nije najdepresivnija moguća prikaza svetske ekonomije onda je i Orvel bio bodra koračnica.
       Naravno, knjiga s geslom "stara uverenja ne vode do novog sira" ima i nečega što se može nazvati životnom mudrošću. A ako me pitate šta je to što životna mudrost jeste, onda vam mogu reći da to jeste, ono što će vam besplatno i od srca ispričati vaša baka, deda, neka visprena tetka a bogami i komšinica tj., sve u svemu, tu mudrost možete steći i u svome neposrednom okruženju, a bez obaveze da ikada pročitate Džonsonovu knjigu o supermiševima nove bodre ekonomije.