|
Najstrašniji dan moga života |
Nikada zasigurno nisam mogao utvrditi ko je izdao naređenje za napad na kolonu JNA. Sumnjao sam da je naredio napad potpredsednik Ganić, mnogo nepopustljiviji nego što želi da se pokaže u javnosti
Kanadski general Luis Mekenzi, prvi general UNPROFOR-a u BiH u svojoj knjizi "Mirovnjak: Put do Sarajeva", izdatoj u septembru 1993. godine, pisao je o svom bosanskom iskustvu. Evo šta piše o hapšenju Alije Izetbegovića, pregovorima, razmeni i napadu na vojnu kolonu u Dobrovoljačkoj ulici.
"Treći maj: Najstrašniji dan moga života" - piše u mom dnevniku. Usred prepodneva posetio me je bosanski potpredsednik Ejup Ganić. Prisustvovao je Kolom Dojl iz EU. Ganić je došao sa vešću da su predsednika Izetbegovića po povratku iz Lisabona kidnapovali na sarajevskom aerodromu. Trenutno je u rukama JNA u njihovoj bazi u Lukavici. Ganić nam je objasnio da mu je predsednik potreban pošto ne može da kontroliše radikalne oficire u bosanskoj Teritorijalnoj odbrani, koji se sve više izmiču kontroli bosanske vlade i opsedaju Glavni štab generala Kukanjca u istočnom delu grada. Ganić se bojao da, u slučaju napada TO na kasarnu JNA, ova može odgovoriti protivudarom i sravniti Sarajevo sa zemljom. Razgovor je prekinuo jedan od naših oficira. Izvestio je da je upravo usred grada napadnut Dom JNA, da su ubijena tri oficira i da JNA vraća "milo za drago", da tenkovima tuku po Gradskoj većnici i palati Predsedništva.(...)
Izetbegovićeve garancije
Odveli su nas (u kasarni JNA u Lukavici) u sobu u kojoj je bio predsednik Izetbegović, njegova ćerka Sabina i njegov telohranitelj. Predsednik je telefonom razgovarao sa generalom Kukanjcem. Izgledao je dobro raspoložen. Čim je odložio slušalicu rekao je: "Gospodine generale Mekenzi, general Kukanjac se složio da nas sa ćerkom zamene. Hoćete li to za nas organizovati?".
Pogledao sam se sa Kolomom. Sarajevo ruše, takav potez će bar malo ohladiti vruće glave. "Vi, vaša ćerka i vaš lični telohranitelj u zamenu za generala Kukanjca?", pitao sam.
"Da", odgovorio mi je predsednik.
Naivno sam poverovao da neće biti težih problema, ali sam se prevario.
Telefon je ponovno zazvonio. Opet je bio general Kukanjac. Sa predsednikom je govorio oko pet minuta. Video sam da je predsednik uznemiren. Okrenu mi se: "Sad general Kukanjac zahteva da dozvolimo da u zamenu za mene ide on i 400 njegovih ljudi."
"O tome nema govora", odgovorio sam. "Ne mogu preuzeti odgovornost za tolike ljude. Mnogo posla imaću da dovedem i ovih četvoro živih."
Izetbegović je bio u teškom položaju. On i Kukanjac držali su u svojim rukama ključeve rešenja. Predsednik mi je rekao: "Ne sekirajte se, generale Mekenzi. Ja preuzimam odgovornost za bezbednost osoblja JNA." Iznenadio me je, jer je preuzeo na sebe svu odgovornost. "Dobro", rekao sam, "pokušajmo". (...)
Došli smo do Glavnog štaba generala Kukanjca. Odmah sam otišao u njegovu kancelariju. Kada sam ušao, bio sam šokiran. Kukanjac je pio kafu sa komandantom Izetbegovićevih jedinica TO. Objasnili su mi da komandant TO hoće da prati Izetbegovića do zgrade Predsedništva. To me je umirilo. Komandant TO zasigurno će povećati našu bezbednost, jer njegova vojska drži u blokadi Kukanjčevu kasarnu, nepunih 20 metara od nas. (...) Zamolio me da dovedem Izetbegovića na kafu. (...)
Vlada svesna krivice
U određenom vremenu napustili smo kancelariju generala Kukanjca i pošli preme konvoju, koji je bio formiran van kruga kasarne, odmah uz glavni ulaz. Na pola puta radio-vezom su me pozvali iz mog štaba i saopštili da im dr Ganić saopštava da je dogovor pao u vodu. "Do vraga, o čemu to govorite", povikao sam u mikrofon. "Tu mi je predsednik Bosne i komandant njegovih jedinica TO i oni su mi garantovali bezbednost konvoja. Ništa bolje ne mogu učiniti. Sačekajte da se ponovno konsultujem sa njima." Otišao sam do predsednika i pitao ga: "Kome da verujem - vama ili Ganiću, gospodine predsedniče?". "Generale Mekenzi, imate moju reč i reč našeg vojnog komandanta", odgovorio mi je.
Radio-vezom sam saopštio štabu: "Polazimo. Recite to Ganiću...." (...)
Tomas mi je doviknuo da su vojnici TO pucali kroz puškarnice borbenih vozila-transportera JNA na začelju kolone, da su svi u tim vozilima mrtvi i da su takođe ugroženi i švedski vojnici. Bez oklevanja sam mu naredio da Šveđani napuste konvoj i vrate se u zgradu PTT-a. Nikakvog razloga nije bilo da žrtvujem naše ljude. Vojska TO bila je premoćna u odnosu sto prema jedan.(...)
Izetbegović im je objasnio da je dao obećanje da će konvoj imati slobodan prolaz. Posle nekoliko minuta razgovora sa svojim predsednikom, vođe TO su se vratile u svoje jedinice duž našega konvoja. Ali šteta je već bila učinjena. Oko 200 vojnika JNA je nestalo. Najpre sam mislio da su pobegli u one delove grada koje kontrolišu Srbi, tek kasnije sam otkrio da su ih vojnici TO zarobili i odveli sa sobom. Sve oružje i svu opremu su zaplenili, šest oficira JNA hladnokrvno su pobili. Deset vojnika UN sprečilo je masovno prolivanje krvi, što je bila slaba uteha.(...)
Nikada zasigurno nisam mogao utvrditi ko je izdao naređenje, sumnjao sam da je to potpredsednik Ganić, mnogo nepopustljiviji nego što želi da se pokaže u javnosti i da je on naredio napad.
"Četvrti. maj: Bosanska vlada je očito bila svesna da nosi krivicu zbog napada svoje vojske prethodnog dana. Zato su me pozvali iz Predsedništva Bosne i saopštili mi da su zainteresovani za pregovore o razmeni zarobljenika.
Pogaženo obećanje
Za nekoliko minuta sam, u pratnji višeg vojnog posmatrača EU u Sarajevu Santosa, bio u Predsedništvu. Sastao sam se sa bosanskim ministrom za odbranu Jerkom Dokom, koji je hteo da sa JNA izvrši "veliku trampu". "A koga hoćete da razmenite?", pitao sam ga. "Koga? Vojnike JNA koje smo juče zarobili". "O tome nema govora", odlučno sam odgovorio. "Tu vojsku ste zarobili jer ste pogazili svoje obećanje da će imati siguran prolaz. To je pred svedocima garantovao lično predsednik Izetbegović i komandant vaše TO. UN i mene lično ste gurnuli u vrlo težak položaj. Te zarobljenike hoću nazad bez bilo kakvih protivusluga od strane JNA."
GENERAL LUIS MEKENZI
|
