Rat protiv Iraka vodio bi, nakon rušenja režima Sadama Huseina, uspostavljanju američke kontrole nad proizvodnjom nafte ne samo u toj zemlji, nego na čitavom Bliskom istoku. A kontrola proizvodnje obezbeđuje uticaj i na formiranje cena nafte

      Kad god se pomene rat na Bliskom istoku, neizbežna je strepnja da će poskupeti nafta. Potpredsednik SAD Dik Čejni samo što je bio najavio da se Amerikanci spremaju za skori vojni napad na Irak, a na berzama u Njujorku i Londonu cena nafte je skočila za dolar po barelu. Ponekad nije ni bitno ko će s kim ratovati, ali se uvek strahuje da će svi biti pogođeni ili zavrtanjem slavina na naftovodima ili zastojem u snabdevanju naftom. A to se najčešće svodi na skuplju naftu.
       Doduše, predsednik OPEK-a Rilvanu Lukman odmah je reagovao utešnom izjavom da, čak i ako dođe do vojne intervencije u Iraku i smanjenja proizvodnje nafte za onu količinu koju Irak izvozi u okviru programa UN "Nafta za hranu i lekove", neće biti krize u snabdevanju ovim energentom. "Imamo dovoljno nafte da u svakom trenutku podmirimo tržište", tvrdi on.
       Ne strepi se, međutim, toliko od pomanjkanja iračke nafte, koliko od toga što će napad na Irak otežati plovidbu tankerima, sa naftom iz drugih izvora, ili im potpuno preseći morske puteve. U ratnim uslovima prevoznici plaćaju veće premije za osiguranje, a to se nadoknađuje višom cenom nafte u maloprodaji. Čak je i slutnja rata ponekad dovoljna da nafta poskupi. Za poslednjih nekoliko nedelja, otkad se priča o skorom američkom napadu na Irak, cena nafte (od 27 dolara po barelu) za 36 odsto je viša nego na početku godine ili dva i po puta viša nego pre tri godine.
       Zapadni stručnjaci ne veruju, međutim, da bi rat mogao da prouzrokuje dublju energetsku krizu ili da bi cena nafte mogla da ode u nebesa. Poučene iskustvima iz velike energetske krize 1973-1974. i američkog napada na Irak 1991, velike industrijske zemlje imaju stalno osigurane zalihe nafte za tri meseca, to jest za period za koji se veruje da je dovoljan za vođenje i okončanje svakog modernog rata. Amerikanci imaju takve zalihe i za intervenciju u Iraku i za normalno funkcionisanje privrede.
       Drugi razlog za tvrdnju da energetska kriza ne mora ovog puta da bude duboka je promenjena situacija na svetskom tržištu nafte u odnosu na stanje od pre jedne decenije, odnosno od vremena rata u Persijskom zalivu. Dok zemlje OPEK-a kontrolišu proizvodnju i time utiču na formiranje cena nafte, na svetskom tržištu su ojačali svoje prisustvo izvoznici koji ne pripadaju ovoj organizaciji: Rusija, Norveška i Meksiko. Sama Rusija je postala drugi po značaju, posle Saudijske Arabije, izvoznik nafte. Pretpostavka je da ona ni u toj funkciji - izvoznika nafte - ne bi želela da doprinosi stvaranju svetske energetske krize zbog tuđeg rata koji sa političkog stanovišta ne odobrava.
       Strah od skuplje nafte, međutim, naveo je mnoge stručnjake na analizu ne samo protivurečnih, nego već uveliko poremećenih, odnosa između Sjedinjenih Država i arapskih članica OPEK-a koje se protive američkom napadu na Irak. Hoće li Saudijska Arabija, recimo, za razliku od rata u 1991. godini, zapretiti Amerikancima smanjenim isporukama nafte i dodatnim povlačenjem kapitala iz američkih banaka do mere na kojoj to ne mora da bude sečenje grane na kojoj sama sedi? I gde je ta granica na kojoj će bogata saudijska monarhija staviti svoj prestiž u arapskom i muslimanskom svetu znatno iznad poljuljanog savezništva sa Amerikom?
       Zanimljivo je poređenje između saudijskih i iračkih naftonosnih polja u kontekstu nastojanja Sjedinjenih Država da kontrolišu tokove nafte na Bliskom istoku.
       Prema pisanju britanskog "Independenta", Irak u uslovima sankcija izvozi između 1,1 i 1,2 miliona barela nafte dnevno. Dnevni izvoz iz Saudijske Arabije je 7,6 miliona barela. Ali, ogromne rezerve u Iraku (dovoljne za narednih sto godina, kako tvrdi londonski "Ekonomist") pokazuju da ta zemlja može da bude osposobljena da proizvodi i izvozi šest do osam miliona barela dnevno, dakle isto toliko koliko i Saudijska Arabija.
       Za Amerikance se postavlja pitanje koga je lakše kontrolisati: Saudijsku Arabiju, koja finansijskom moći i uticajem u muslimanskom svetu može da ucenjuje Sjedinjene Države, ili Irak bez Sadama Huseina, odakle bi se, samom proizvodnjom nafte, mogao vršiti politički pritisak na Rijad? Drugim rečima, Irak bez Sadama Huseina mogao bi Amerikancima da zameni, kao snabdevač, Saudijsku Arabiju, ako se ona pokaže kao manje pouzdan saveznik. Istraživači "Rend korporacije", jednog od američkih prestižnih trustova mozgova, tvrde da je "pravi neprijatelj Amerike Saudijska Arabija", dok nalazi FBI-ja govore da su od 19 otmičara aviona-samoubica njih 15 bili Saudijci.
       Sudeći po ovim otkrićima, rat protiv Iraka vodio bi, nakon rušenja režima Sadama Huseina, uspostavljanju američke kontrole nad proizvodnjom nafte ne samo u toj zemlji, nego na čitavom Bliskom istoku (to nije daleko od tvrdnji samoga Sadama Huseina). A onaj ko kontroliše proizvodnju, može da utiče i na formiranje cena nafte, u saradnji sa OPEK-om.
       Alternativa bliskoistočnoj nafti je kaspijska nafta. Problem je transport. Hoće li naftovodi ići preko ruske teritorije prema Evropi ili preko iranske do Persijskog zaliva, izgleda da je pitanje o kojem se Amerika, Rusija i Evropska unija neće brzo dogovoriti. Ako je to rešenje daleko, napad na Irak je blizu.