Podizanje Hrama Svetog Save (3)

      Izgledalo je da radovi na Hramu uzimaju maha. Naručeni izvođački projekti do kote 44,34 predati su 20. januara 1940. Iz Italije stižu poručena 24 mermerna stuba, koji se po dovoženju na gradilište montiraju, sa probama opterećenja. Klesarska zadruga "Intramesion" izradila je svih 24 kapitela i šest konzola. Na osnovu nacrta arhitekte Aleksandra Deroka, vajarski je obrađeno devet kapitela i šest konzola (glavni vajar bio je Josif Grasi). Stigao je i naručeni jablanički granit za sokl Hrama...
       A onda, 6. aprila 1941. godine, Nemačka je napala Jugoslaviju. Gradilište je napušteno. Okupator odvodi srpskog patrijarha Gavrila u koncentracioni logor Dahau, a njegove motorizovane jedinice koriste zidove Hrama da bi baš tu oformile depo voznog parka. Uništena je organizacija gradilišta, a kancelarije građevinskog preduzeća "Rasina" ispražnjene od svega što je bilo u službi gradnje Hrama. Nemačka vojska ulazi i u Patrijaršiju i na Tehnički fakultet, gde su u kabinetima profesora Nestorovića, Deroka i Zađine vandalski uništavani dokumenti. Uništena je cela tehnička dokumentacija, osim idejnog projekta koji je u svom podrumu sačuvao profesor Deroko. Imovina Društva za podizanje Hrama Svetog Save je ili uništena ili opljačkana, nestala su sva prikupljena sredstva za gradnju...
       Nakon proterivanja Nemaca, 1944. godine, prostor Hrama jedno vreme koriste i partizanske i sovjetske jedinice, i one za svoj vozni park!
       Po završetku rata niti je bilo materijalnih, niti bilo kojih drugih mogućnosti, pored novih ateističkih vlasti, koje su veoma brzo i otvoreno u svemu pokazale neprijateljski stav prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, da se nastavi gradnja ovog zdanja. I otuda, zbog nepostojanja uslova za rad i mogućnosti da nastavi ispunjenje zadatka radi kojeg je osnovano, 1948. godine ukida se Društvo za podizanje Hrama Svetog Save na Vračaru a njegovu funkciju preuzima Crkva putem Patrijaršijskog upravnog odbora. Ali, nove vlasti ne mare mnogo za pravo, iako nastoje da rade pod maskom prava, ne uvažavaju činjenice pravnog sledbeništva, pa Državni sekretarijat unutrašnjih poslova 1953. godine donosi rešenje (br. 2/3-11.855) kojim se celokupna imovina Društva za podizanje Hrama Svetog Save, što znači i sam započeti Hram, proglašava za opštenarodnu imovinu, pošto to Društvo nije obnovilo svoje delovanje prema propisima postojećeg Zakona o udruženjima, zborovima i drugim javnim skupovima!
       Ovo rešenje nikada nije dostavljeno nijednom crkvenom organu, verovatno da se protiv njega ne bi mogle podnositi žalbe i drugi pravni lekovi. Ipak, Srpska pravoslavna crkva piše žalbe, predstavke, pa i molbe, na razne adrese, da se pomenuto rešenje stavi van snage, ali na njih se ili ne odgovara ili odgovara sa odbijanjem. Tako, na jedno patrijarhovo pismo, Savezna verska komisija 1962. odgovara "da se imovina bivšeg Društva za podizanje Hrama Svetog Save, kao opštenarodna imovina, ne može vratiti Crkvi".
       U međuvremenu Hram su zauzele privredne organizacije koje ga obesvećuju korišćenjem za garaže, šupe i drugo što hramu ne priliči.
       Stupivši na tron Svetog Save, na mesto poglavara Srpske pravoslavne crkve, 1958. godine, patrijarh German među svoje glavne zadatke uvrstio je povraćaj Crkvi nacionalizovanog Hrama i nastavak gradnje. Blaženopočivši episkop šumadijski Sava zapisao je da je patrijarh German "najveće strpljenje" pokazao baš u odnosu prema Hramu Svetog Save na Vračaru i posvedočio da je Njegova Svetost svakog meseca slao svog vikarnog episkopa, s listom zahteva, kod gradonačelnika Beograda. Najpre je tražio da se iz Hrama izbaci sve što hramu nikako ne priliči i da se iz njega uklone garaže. Kad je to izdejstvovao, onda je lično 88 puta tražio da se Hram vrati Crkvi. "Bili smo u prilici da mnogo puta primetimo ironičan osmeh na licima onih koji su, na našu nesreću, bili od našeg roda i poroda, kada je, na prvom mestu tražio vraćanje Hrama Svetoga Save na Vračaru", zapisao je episkop Sava.
       A protojerej-stavrofor Milan D. Janković, glavni sekretar Svetog arhijerejskog sinoda, za patrijarha Germana, kome je više od dve decenije bio jedan od najbližih saradnika, zapisuje: "Idući tako od nemila do nedraga, penjao se od dna do vrha i silazio sa vrha na dno svih struktura nove Jugoslavije, molio koga treba i koga ne treba, razgovarao sa onima koji zaslužuju ili ne zaslužuju samo da bi nekako Spomen-hram stavio u posed Srpske pravoslavne crkve i učinio pravi pokušaj da se on dovrši."
       I sam patrijarh je govorio da su ga slali "od Pontija do Pilata", od najnižih reonskih organa i opština do Skupštine grada i izvršnih veća (vlada) Srbije i Jugoslavije.
       Posle mnogih upornih zahteva usledio je susret patrijarha Germana i članova Svetog arhijerejskog sinoda sa predsednikom Izvršnog veća Srbije Dragim Stamenkovićem i njegovim saradnicima u manastiru Rakovica, 28. aprila 1966. godine, kada vlasti, da bi pokazale nekakvu dobru volju, iznose predlog sa kojim će se kasnije uveliko manipulisati, samo da se ne bi udovoljilo onom glavnom zahtevu. Saopštio je tada Dragi Stamenković stav Izvršnog veća Srbije da "nije podesan momenat da se nastavi sa daljim zidanjem" Hrama, ali da je ono (Izvršno veće Srbije) "voljno, ukoliko se to prihvati", da o svom trošku stavi krov na postojeće zidove i da se unutrašnjost osposobi za crkveni muzej ili galeriju fresaka, koji bi se mogli nazvati "Muzej Svetog Save" ili "Galerija fresaka Svetog Save".
       Kasnije će crkvene predstavnike pri svakom pomenu Hrama Svetog Save, kao po nekom unapred postignutom dogovoru, dočekivati sa ovim predlogom.
       I predsednik Saveznog izvršnmog veća Petar Stambolić je na patrijarhov zahtev da se dozvoli nastavak gradnje Hrama Svetog Save odgovorio: "Pa mi smo to ustupili drugovima u SR Srbiji da oni reše..."
       Crkva, nemajući kud, pristaje da se taj prostor adaptira i da se u njemu privremeno otvori Crkveni muzej, ali ne i Galerija fresaka, koja je društvena ustanova. Naglašeno je da se na to pristaje samo kao na privremeno rešenje. Crkva, za svaki slučaj, traži da se taj dogovor i pismeno potvrdi, izdavanjem odgovarajućeg upravnog akta. Ali, u dostavljenom rešenju gotovo ničeg od dogovorenog. Daje se saglasnost da se pomenuti prostor adaptira za "muzej crkvenih starina", "galeriju fresaka" i drugo, s tim da sve to bude pod državnom upravom!
       Dogovor je izigran, ali i izneto nešto novo: "Muzej crkvenih starina"! Koje i čije crkve?!
       Srpska pravoslaavna crkva, naravno, na to ne pristaje, ali i pokušava da se oslobodi od takve državne "pomoći". Traži samo da se vrati ono što neosporno pripada njoj i njenim vernicima: započeti Hram i pravo nastavka njegove gradnje.
       Posle jednog takvog zahteva i najave patrijarha Germana da su Srbi iz Amerike spremni da pomognu nastavak gradnje, potonji predsednik Izvršnog veća Srbije Đurica Jojkić odgovara: "Teško je politički prihvatiti da emigracija prikuplja i daje sredstva za dovršenje Hrama Svetog Save!"
       "Šta bi smetalo ovoj državi da dobije dolare kao priloge za crkvu? Zar se ne šalju naši radnici u strane zemlje da zarađuju ovu valutu i da je unose u našu zemlju?!, uzvratio je patrijarh pitanjima na koja nije bilo odgovora.
       A drugom prilikom, na isti zahtev, predsednik Skupštine Srbije Dragoslav Draža Marković odgovara: "Ne bi se ni u kom slučaju moglo odobriti da se nastavi zidanje i podigne započeti Hram pored Narodne biblioteke... Može se eventualno ići na to da se za podizanje Hrama Svetog Save potraži i odobri neka druga lokacija."
       Patrijarh je odbio ovaj nerazuman predlog, a povodom datog objašnjenja u jednom drugom razgovoru se zapitao: "Da li su urbanisti kada su određivali lokaciju za Biblioteku videli da tu postoji započeti Hram Svetog Save, čije zidanje je započeto daleko pre Narodne biblioteke i šta Biblioteci smeta Hram Svetog Save, prvog i najvećeg srpskog svetitelja i prosvetitelja, i zar nisu škole uvek zidane u blizini hramova, a Crkva širila i održavala prosvetu?" A onda, ubrzo po stupanju na dužnost predsednika Predsedništva Srbije, Dušan Čkrebić poziva u goste, 19. juna 1984. godine, patrijarha Germana i članove Svetog arhijerejskog sinoda, mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Jovana i episkopa žičkog Stefana, šumadijskog Savu i niškog Irineja i saopštava vest na koju se decenijama čekalo - da se može nastaviti gradnja Hrama Svetog Save na Vračaru!
       Predsednik Čkrebić upozorio je da o tome još ne bi trebalo udarati na velika zvona, verovatno da se ne bi izazvala neka kontrareakcija već da se jednostavno samo nastavi sa gradnjom. Zato novine Srpske patrijaršije "Pravoslavlje" u prvom sledećem broju, na naslovnoj strani, donose suzdržanu informaciju s naslovom "Njegova Svetost patrijarh srpski German sa članovima Sv. arh. sinoda posetio predsednika Predsedništva SR Srbije Dušana Čkrebića", u kojoj se kaže da je u razgovorima bilo reči o problemima sa kojima se suočava Srpska pravoslavna crkva na Kosovu, "kao i o nerešenim pitanjima izgradnje nekih verskih objekata u SR Srbiji". Posebna pažnja je "posvećena sagledavanju mogućnosti za nastavak izgradnje Hrama Svetog Save u Beogradu koji je započet pre Drugog svetskog rata".
       A 15. novembra 1984. godine "Pravoslavlje", opet na naslovnoj strani, pod naslovom "Započeti hram Svetoga Save na Vračaru čeka svoje dovršenje", štampaju i dva pitanja: "Hoće li se ispuniti očekivanja Srpskog Patrijarha?" i "Da li će, i kako ovo shvatiti duhovna deca Svetoga Save?"
       Od tada "Pravoslavlje" iz broja u broj, uglavnom iz pera protojereja Milana D. Jankovića, sekretara Svetog arhijerejskog sinoda, piše o Hramu Svetog Save.
       Dušan Čkrebić u svojoj memoarskoj knjizi piše:
       "Juna 1985. godine predložio sam Patrijarhu, gospodinu Germanu i članovima Sinoda SPC da dođu na razgovor i u susretu sa njima saopštio sam im da mogu nastaviti izgradnju hrama Svetog Save... Istine radi trebalo bi još reći da stariji srpski funkcioneri koji su ranije bili u Srbiji na visokim položajima, pa i neki od njih koji su svojevremeno učestvovali u donošenju odluke o zabrani nastavka gradnje hrama Svetog Save, nisu sada pravili nikakve teškoće, manifestujući na taj način neku vrstu prećutne solidarnosti sa mlađima..., ali kao da su se ovim i iskupljivali za jednu davno donetu političku odluku koja je godinama vređala srpski narod.
       Kockice su se složile, što bi rekao naš narod, a u svemu tome sigurno da bez značaja nije bio i lični odnos koji Čkrebić ovako opisuje:
       "Zapravo, ja se gospodina Germana sećam još iz svog detinjstva iz Vrnjačke Banje gde je on bio paroh, a sa njegovim sinom Vlastom išao sam u isti razred osnovne škole. Kao dete sam bio na sahrani, odnosno ispraćaju Vlastine majke iz Banje za Drenovu. Dobro se sećam tog markantnog i naočitog sveštenika Hranislava Đorića, koji je imao tako prekrasan glas da se sva vrnjačka crkva orila kada je on služio službu Božiju.
       Prošlo je mnogo vremena i sticajem okolnosti ponovo smo se sreli - ja kao predstavnik srpske države a gospodin Hranislav Đorić, ili kako smo ga mi, Vrnjčani, od milja zvali "pop Hrana" sada Patrijarh srpski German. Prvi susret u Izvršnom veću trajao je skoro tri sata. Dosta vremena je trebalo da bar malo obnovimo uspomene na protekle događaje, da pomenemo ljude koje smo poznavali u Banji i da se međusobno raspitamo za mnoge. A onda smo prešli na sva ona pitanja za koja je crkva imala interes. I tada i u svim kasnijim susretima prvi zahtev Patrijarha bio je uvek da se dozvoli nastavak izgradnje hrama Svetog Save na Vračaru. Posle toga dolazila su druga pitanja, zahtevi, problemi, svojevolja lokalnih organa, zloupotreba vlasti i slično."
      
       (Nastaviće se)