Kina će 2050. godine imati milijardu i šeststo miliona stanovnika. Da poslednje tri decenije nije vođena stroga kontrola rađanja Kina bi već sada imala milijardu i sedamsto miliona stanovnika

      U Kini je stupio na snagu prvi Zakon o planiranju porodice. Posle punih 30 godina, uredbe i propisi su zamenjeni zakonskim tekstom koji ima samo 47 članova i koji su mnogi protumačili kao "popuštanje u spavaćoj sobi".
       Ali, odmah je dato zvanično objašnjenje da se ne odstupa od postojećeg pravila: za jednu porodicu jedno dete.
       Uprkos tome, izgleda da je ipak učinjena određena promena. Jedna od vidljivih je namera države da ubuduće nagrađuje one bračne parove koji se pridržavaju zakona, umesto da kažnjava one koji ga krše, što je dosad bio slučaj.
       U nekim provincijama već su prihvaćene posebne odluke kojima se, uz određene uslove, porodicama dozvoljava i drugo dete.
       Drugo dete mogu da imaju oni bračni parovi u kojima su i muž i žena jedinci, to jest rođeni su u porodicama koje su se strogo pridržavale pravila da imaju samo jedno dete. To bi, znači, bila izvesna nagrada za drugu generaciju onih pionira koji su se striktno pridržavali pravila "jedna porodica, jedno dete".
       Drugo dete se dozvoljava i razvedenim ženama koje su u ranijem braku imale jedno dete.
       Na selu je situacija izgleda liberalnija. Pravo na novi podmladak dato je onim porodicama u kojima je prvo dete bilo ženskog pola. Time se izašlo u susret kineskoj tradiciji koja i danas prednost daje muškom. U isto vreme novim propisima se legalizuje postojeća praksa: seljaci, naime, nisu obraćali mnogo pažnje na zakone, oni su "terali" sve dok se ne pojavi muško dete.
       Povoljniji propisi zadržani su za bračne parove iz redova nacionalnih manjina, kojih u Kini ima 55. Njima je država i ranije tolerisala da mogu da imaju troje dece iako se i to često kršilo. Tako je broj pripadnika nacionalnih manjina poslednjih trideset godina od 50 miliona povećan na sto miliona.
       U provinciji Anhui, u centralnoj Kini, izdvojeno je čak 13 kategorija bračnih parova koji mogu da imaju drugo ili treće dete.
       Sve to govori da je posle gotovo tri decenije u demografskoj politici Kine došlo do blagog popuštanja. Ali, taj novi korak ostaje selektivan: u nekim velikim gradovima, kao što je Guandžou na jugu, već su javno proklamovali da ostaju "pri dosadašnjim pravilima". Porodice će u ovom milionskom gradu moći i nadalje da imaju samo jedno dete. Rađanje drugog ili trećeg deteta bilo bi sankcionisano moralno i finansijski. Ovo drugo se pokazalo kao efikasno: drugo rođeno dete gubilo je pravo na besplatno školovanje, besplatnu zdravstvenu zaštitu, na obdanište... Premda su se i tu stvari promenile, pa je u gradovima zaista teško naći bilo šta besplatno, čak i za one koji se najstrože pridržavaju važećih propisa.
      
       Maltus i Mao
       U tri najveća kineska grada - Šangaju, Pekingu i Guandžou - oko 600 000 bračnih parova odlučilo je da uopšte nema dece. Država će ih zbog toga posebno nagraditi. Ali, nikome neće biti dozvoljeno da pravo na drugo dete ostvari uplaćivanjem sredstava u državni budžet, čega je takođe bilo.
       Ogroman broj stanovnika je najveći kineski socijalni i ekonomski problem. Kina trenutno ima oko milijardu i trista miliona stanovnika,a prognoze govore da će 2010. godine imati milijardu i četiristo miliona, a 2050. godine 1,6 milijardu stanovnika.
       Iako ovaj rast deluje kao vrtoglav, on je u stvari sasvim usporen. To je posledica dosadašnjih napora. Kina danas ima u odnosu na broj stanovnika jedan od najmanjih priraštaja na svetu.
       Godišnji priraštaj iznosi 12 do 13 miliona ljudi, pri čemu se rađa oko 20 miliona, a umire oko osam miliona. Ali masa čini svoje, zakon velikih brojeva ne ide u prilog Kini.
       Ovoj zemlji je trebalo više od hiljadu godina da duplira svoje stanovništvo - od 100. godine pre nove ere do oko 1000. godine. U tom periodu bilo je velikih promena u broju stanovništva najviše zbog gladi, poplava i ratova. Najveće demografske promene bile su u Ming dinastiji, od 14. do 17. veka, kada se broj stanovnika od 80 popeo na 160 miliona. Posle toga trebalo je samo 150 godina da se ponovo udvostruči broj stanovnika.
       Najveće promene nastale su posle osnivanja NR Kine 1949. godine. Od tada se svakih pet, šest godina broj stanovnika povećavao za gotovo 100 miliona. Eksploziji stanovništva doprinela je bolja zdravstvena i socijalna zaštita, mirni uslovi života, ali i zvanična politika.
       Mao Cedung je proklamovao da je "veoma dobro" imati mnogo dece u porodici, što je seljačka logika ogromnog dela kineskog stanovništva. Pokušaji naučnika da ukažu na štetne posledice politike neograničenog rađanja odbačeni su kao buržoaski i nazvani "maltusijanizam".
       Maltus, engleski ekonomista i sveštenik, tvrdio je da se ljudi razmnožavaju brže od rasta proizvodnih snaga, pa zato moraju da obustave porast stanovništva, ako žele da žive bogatije.
       Početkom sedamdesetih godina, Kina je počela da podstiče kasnije sklapanje brakova i politiku ograničenog rađanja: svaka porodica mogla je da ima samo jedno dete. Zahvaljujući takvoj politici usporen je prirodni rast stanovništva.
       Između 1971. i 1998. godine u Kini nije rođeno 338 miliona beba, koliko bi ih bilo da nije vođena kontrola rađanja. Kina bi već danas imala blizu milijardu i sedamsto miliona stanovnika, umesto 1,3 koliko ih sada ima.
       Broj rađanja prosečne žene smanjen je od 5,44 na 1,84. Ipak i sada se, posle svih mera, svakih sedam do osam godina broj stanovnika u Kini povećava za 100 miliona.
       Međunarodna organizacija Njorld Njatch objavila je nedavno dramatično upozorenje o sve opasnijem nedostatku vode u Kini.
       Nedostatak vode je posledica ogromnog presinga na prirodu, što je jedna od negativnih posledica veoma brzog ekonomskog razvoja poslednjih decenija. Presahle su mnoge reke, povukle se podzemne vode, ugrožena je poljoprivreda. Zato Kinezi i nameravaju da tokove svojih reka usmere od juga ka severu. Nešto slično pokušavali su, samo u obrnutom smeru Sovjeti, pre pola veka, ali se to završilo sa katastrofalnim posledicama.
      
       Nedostaje voda, zemlja...
       Uočljiv je raskorak u koncentraciji obradivih površina, stanovništva i voda između severne i južne Kine. Na severu je 64 odsto svih kineskih obradivih površina, tamo živi 46 odsto stanovništva, a ima samo 19 odsto voda. Na jugu ima 81 odsto voda, 54 odsto stanovništva i samo 36 odsto obradivog zemljišta.
       Nedostatak vode ugrožava rast poljoprivrede koja je 90 odsto povećanja proizvodnje do sada ostvarivala povećanjem investicija, većim korišćenjem mineralnih đubriva, osvajanjem novih oranica krčenjem šuma i pašnjaka itd. U poljoprivredu se sve više ulažu sredstva, njena proizvodnja raste, ali se plaća skupa cena- erozija zemljišta, ugrožava se ljudska okolina, zagađuju voda i vazduh: to je pakleni krug iz koga je teško izaći.
       Od zagađenih voda i vazduha Kina godišnje trpi štetu od najmanje 60 milijardi dolara i ti gubici se povećavaju. Računa se da tako propada tri do šest odsto kineskog godišnjeg bruto proizvoda.
       Kinezi danas čine oko 22 odsto svetskog stanovništva, ali oni raspolažu samo sa sedam odsto svetskih obradivih površina. U tome je najveća opasnost za ogroman broj Kineza i za njihov dalji rast. Kako ih prehraniti? Kako obezbediti dovoljno pirinča i hleba za stotine miliona ljudi koji dolaze? Pre dvadeset godina na jednog Kineza dolazio je 0,1 hektar obradive zemlje, a danas samo 0,07. Prosečan Kinez ima šest puta manje zemlje od prosečnog stanovnika naše planete.
       Do sada je Kina uspevala da se sama prehranjuje. Ali, neki strani analitičari procenjuju da će već naredne decenije Kina morati da uvozi pirinač i žitarice. S obzirom na količine, to bi moglo da poremeti celokupno svetsko tržište žitarica i da dovede do velikog skoka cena, čije bi žrtve bile siromašne zemlje, nesposobne da za sebe obezbede hranu iz uvoza.
       Kineski stručnjaci, većinom, smatraju da je zemlja sposobna da i u narednim decenijama proizvede dovoljno hrane. Pri tom, imaju se u vidu neiskorišćeni zapadni regioni zemlje. Iako ima najviše stanovnika na svetu, Kina se ne može tretiratti kao prenaseljena zemlja, u nekom evropskom smislu.
       Svetska banka predviđa da će Kini za ishranu stanovništva 2020. godine biti potrebno 700 miliona tona žitarica, prema 437 miliona tona u 1996. godini. Iz domaće proizvodnje u najboljem slučaju može se obezbediti između 600 i 670 miliona tona. Ostalo će morati da se uvozi.
       Teška kineska situacija rađa ponegde u inostranstvu i bojazan od moguće ekspanzije Kineza i to pre svega prema Sibiru. To je jedna stara teorija koja se ponovo oživljava posebno u nekim moskovskim krugovima. Pri tom se uporište nalazi i u stavovima grupe kineskih naučnika iz Akademije društvenih nauka koji smatraju da su prirodni resursi u početku pripadali čitavom čovečanstvu, ali su kasnije, postankom privatne svojine i države, nepravedno raspoređeni između različitih zemalja. Siromašne zemlje su od tada bile prinuđene da nadoknađuju nedostatak prirodnih resursa trgovinom i - drugim metodama.
       Tih "drugih metoda" - primećuju u Moskvi - puna je istorija čovečanstva.
       Teško je prognozirati šta će se dogoditi za 30 ili 50 godina. Činjenica je da nasuprot ogromnih površina nenastanjenog Sibira leži nekoliko prenaseljenih kineskih provincija, sa stotinak miliona stanovnika. To, naravno, ne mora da znači da će Kinezi silom osvajati Sibir, ali ko zna kako će se zemlje dogovoriti, i kakvi su sporazumi mogući, krajem veka koji je tek počeo.
       Za sada se sve svodi na kineske sitne trgovce koji putuju istočnim Sibirom i prodaju svoju robu. Ili na Kineze poljoprivrednike, koji u okolini nekih ruskih gradova uzgajaju povrće i prodaju ga na pijacama. Činjenica je da se sve to obavlja uz saglasnost ruskih vlasti, ali je isto tako jasno da Kineza svake godine ima sve više i u Sibiru. Gde su granice kineskog prisustva za sada još nije definisano.
      
       ALEKSANDAR NOVAČIĆ