Naslov: Što je muškarac bez brkova
Autor: Ante Tomić
Izdavač: Prometej, Novi Sad, 2001.

      Adrijana Marčetić
       Splićanin Ante Tomić, prozni pisac i feljtonista i, po rečima novosadskog izdavača, u ovom trenutku jedna od najvećih hrvatskih književnih i novinarskih zvezda, našim čitaocima je poznat kao autor kratkih priča i učesnik Festivala alternativne književnosti, održanog prošle jeseni u Beogradu. Uz Miljenka Jergovića i Zorana Ferića, Tomić je najistaknutiji predstavnik novog talasa u hrvatskoj prozi, koji odlikuju raskid s postmodernističkim eksperimentom, povratak fabuliranju i temama iz savremene stvarnosti, kolokvijalni stil pripovedanja i, iznad svega, širok spektar humorističkih efekata.
       Pripovedajući nepretenciozno i duhovito, ovi pisci nas podsećaju na činjenicu koju smo ovde, u Srbiji, reklo bi se, zaboravili: da književnost može biti inteligentna i ubedljiva čak i kada nije namrgođena i smrtno ozbiljna.
       Tomićev prvi roman Što je muškarac bez brkova (2000) dosad je imao šest izdanja i na top-listama najčitanijih knjiga u Hrvatskoj odlično se nosi s Harijem Poterom i Dnevnikom Bridžet Džons, a i kritičari ga listom zasipaju pohvalama. Muškarac bez brkova je pravi humoristički roman, pisan u najboljoj evropskoj tradiciji ovog žanra, u kojoj se iza šale i komike kriju ozbiljno posmatranje naravi i društva i pronicljiva kritika gluposti, predrasuda, licemerja i ideoloških mitova. Oslanjajući se na klasike komediografske literature, od Bokača do Hašeka i Hrabala, Tomiću polazi za rukom da tradicionalni repertoar humorističkog romana stavi u službu pripovedanja o aktuelnoj hrvatskoj stvarnosti. Zasićen sočnim i šarmantnim dalmatinskim žargonom i brojnim aluzijama na noviju hrvatsku istoriju, Tomićev stil ni u jednom trenutku ne klizi u trivijalno niti prelazi granice dobrog ukusa.
       Radnja romana je smeštena u sadašnje vreme, u Dalmatinsku Zagoru, a njegovi junaci su žitelji izmišljenog "malog mista", Smiljeva. Siže je građen po jednostavnom principu ljubavne intrige, a čine ga dva, do pred sam kraj romana, zasebna fabularna toka. Prvi je priča o Tatjani, mladoj, lepuškastoj i imućnoj udovici i "markantnom", ali stidljivom seoskom župniku, don Stipanu, koji na pričesti umesto vina pije sok od jabuke, jer se lečio od alkohola i, kao nekad Puškinov Onjegin, naizgled hladno odbija Tatjanine vatrene ljubavne izjave.
       Protagonisti druge priče su Stanislav zvani Linguz, seoska zamlata, nabeđeni pesnik, autor ruralnih haikua i "katolički intelektualac", i "Švabica" Julija, ćerka gastarbajtera povratnika, bogata naslednica i "frizerka bez radnog iskustva". Priča o Stanislavu i Juliji građena je po modelu renesansne komedije zabune. Nezadovoljan ćerkinim izborom, Julijin otac Marinko, stari škrtac i razvratnik, "materijalist i sirovina" bez smisla za romantiku, na svaki način pokušava da Juliji nađe povoljniju priliku. Ta prilika se ukazuje u liku "velikog budžovana" - župnikovog brata, "visokog časnika" hrvatske vojske, "general-bojnika", Ivice Markića. Ovaj "u borbi kaljeni", "višekratno odlikovani" i uz gusle "opevani ratni junak" u Smiljevu, na vojnoj vežbi, oslobađa "Kilavu glavicu". Ali, nešto zahvaljujući slučaju a nešto seoskim spletkama, dolazi do niza zabuna u kojima se sentimentalne peripetije junaka veoma zakomplikuju, da bi se u urnebesnom finišu situacija rasplela onako kako se niko od Smiljevčana nije nadao. Roman se ipak završava kako to komediji i priliči - srećno, dvostrukim venčanjem i velikom seoskom feštom s pevanjem i pucanjem.
       Uz glavne junake, koji su i sami tipizirani, tu je još čitava galerija komičnih tipova, karakterističnih predstavnika provincijskog mentaliteta: dućandžija Migel, redovni gledalac meksičkih serija, i njegov pijani sagovornik, "invalid Ivić"; kafedžija Markan, dobro obavešten o zbivanjima u "velikom" svetu, a najviše o onima iz rubrike crne hronike; društvance seoskih džabalebaroša koji po čitav dan, uz bevandu, "briškulu i trešete", raspravljaju o raznim etičkim dilemama i "drugim moralnim nastranostima suvremenoga svijeta" i ogovaraju ostale seljane. Osim junacima iz provincije, Tomić zna da se podsmehne i nekim opštijim tipovima. Tako je, na primer, izuzetno uspela groteskna karikatura bivšeg ustaškog emigranta, a sada "ministra obrane Republike Hrvatske", vojničine pantagruelovskog apetita, pred kojim strepe svi jaganjci smiljevačkog atara. Oslanjajući se uglavnom na duhovite i dinamične dijaloge, Tomić svoje likove dočarava izuzetno vešto, živopisno i ubedljivo.
       Tomićevo pripovedanje odlikuje veoma širok spektar različitih humorističkih efekata koji se kreću u rasponu od dobronamernog humora i vedrog smeha punog simpatije za romantično zaljubljene junake, preko "narodske", opscene šale i grube karikature, do apsurda, ironije i jetkog satiričnog razobličavanja ljudskih i društvenih mana. S najviše satiričnog žara Tomić se podsmeva oficijelnoj tuđmanovskoj ideologiji, hipokriziji Katoličke crkve, političkim mitovima i tabuima savremene Hrvatske. Istovremeno, on pokazuje nepogrešiv osećaj za smešnu stranu sveta i istorije, nemilosrdno ismevajući lažne autoritete, uobraženost i glupost uopšte. Kako je već u svom prvom romanu pokazao sasvim zreo i izgrađen humoristički i književni talenat, čitaoci s pravom mogu da očekuju da će im Tomić prirediti još mnogo slične zabave, gromkog smeha i intelektualnog uživanja.