Svet koji nam ukazuje gostoprimstvo traži da umetnici postoktobarske Srbije u dajdžest izdanju pokažu kako je narodu bilo teško pod Miloševićem

      Možda je ona nesrećna Norma Džin, na planeti poznata kao Merilin Monro, zaista životom platila bliskost sa dvojicom iz klana Kenedijevih. Zvanično se samoubila. Međutim, jednom od njih koji je ubijen kao predsednik SAD, mazno je pevušila o rođendanu i taj snimak predstavlja nezaobilazni podatak iz njene, inače romaneskne biografije.
       Ali, nikome nije na pamet padalo da bi lepa plavuša zbog toga mogla da pravi političku karijeru. Ovu drugu, filmsku, već je dobrano imala.
       Njena mlađa koleginica Barbra Strejsend, koja je priznala kako je samo zbog jevrejske bandoglavosti uspela da postane i lepa, učestvovala je u predsedničkoj kampanji jednog drugog, mladog i lepog demokrate koji je preživeo dva mandata, ali mu je pravu slavu donela veza sa seksualno nestašnom Monikom Levinski. U njujorškim intelektualnim krugovima Barbra Strejsend zbog svog vatrenog navijanja bila je prezrena od nekih kulturnih ikona, ali upućeni su objašnjavali da je svoju karijeru na zalasku produžila upravo za Klintonova mandata.
       Demokratski razvijen svet obiluje primerima simpatija ili otvorenog podaništva kad je reč o političkim moćnicima i umetničkim veličinama. A ni ovde ne manjkamo u istom.
       Pre izvesnog vremena filmski reditelj Goran Paskaljević javno je podržao jednog predsedničkog kandidata. Bez umetničke suzdržanosti. Kaže da veruje u program M.L. i želi bolje sutra našoj deci. I dodaje da neće tražiti nikakvu protivuslugu ako njegov kandidat sedne u fotelju Milana Milutinovića.
       I kad već pominjemo usluge i protivusluge, glumac Miki Manojlović ovih dana s neskrivenim gnevom kaže:
       "Više se neće ponoviti činjenica da u dolasku na vlast glumci i ostali umetnici budu na čelu onih koji iznose promene, a kada se vlast osvoji, onda postanu manje potrebni i njihovi vitalni interesi bivaju tretirani na stari šibicarski način."
       Priča o umetnicima u politici je vazda ista, samo se akteri menjaju. A ponekad ni oni. Što su odnosi u društvu na većem stupnju upotrebe demokratije, to umetnici spram vlasti gaje više ironične naklonosti a manje neskrivene političke ljubavi koja je ionako prolaznog karaktera. U oba smera.
       Ovih dana naši umetnici predstavljaju kulturne vrednosti Srbije u dve evropske prestonice - u Beču i Atini. Naša arhitektonska dostignuća posle više od deset godina apstinencije prezentuju se na prestižnom Bijenalu u Veneciji. Ove vesti prirodno raduju i govore o nesumnjivom angažmanu vlasti kad je o kulturi reč. Istine radi, treba reći i to da su ove manifestacije i rezultat potpore, materijalne pre svega, institucija i pojedinaca iz Austrije i Grčke.
       Bez imalo sumnje da nas ovog puta predstavljaju oni koji imaju šta da kažu i pokažu, unapred se radujemo. Lepa čast i prilična obaveza za izabrane. Međutim, nekoliko zainteresovanih umetnika pitalo nas je po kom principu su birane njihove kolege čije stvaralaštvo brani ovog puta nacionalne boje. Reklo bi se prirodna reakcija, manje važna u konkretnom slučaju, ali legitimna kao princip. Jedan poznati srpski pisac otišao je dalje pa je tražio od nas da objavimo književni opis njegovih kolega koji predstavljaju nacionalnu literaturu u Beču.
       Ako uz povređenu sujetu eliminišemo i zloćudnu glupost tipa: da li je to što nas tamo predstavlja dovoljno "srpsko" i "patriotsko", ostaje moguće relevantno razmišljanje. Da li u ovakvim slučajevima oni koji zovu i najvećim delom finansiraju ove manifestacije, ujedno i uslovljavaju izbor umetničkih projekata? I drugo, da li se umetnička podobnost u ovakvim slučajevima neminovno izjednačava sa onom političkom? Loša je i sama sumnja u to da odgovorni ljudi iz vlasti po nepoznatim kriterijumima određuju promotere srpske kulture o državnom trošku.
       Marketinški dinosaurusi tvrde da postoje dve oblasti koje vredi pakovati i na njih stavljati mašnu na kojoj piše Made in Serbia. To su kultura i sport. I upozoravaju da je kulturna elita nezamenljiv promoter i prodavac robe koja se u ovom slučaju zove knjiga, film, izložba, balet, muzika, predstava...
       Kulturna elita, treba li to uvek i iznova ponavljati, nije partijska elita. U politici nema mere, ni diskrecije, pa tako nema ni skrivenog pokušaja nasilne promocije vrednosti i promovisanja elite. Lako je reći da demokratski ovlašćeni čuvari državne ili gradskih kasa imaju obavezu da zadatke od nacionalno-kulturnog interesa poveravaju najboljima. Teško je to sprovoditi ako su kriterijumi i dalje u senci privatnih ili stranačkih potreba.
       Upućeni tvrde da svet koji nam ukazuje gostoprimstvo traži da umetnici postoktobarske Srbije u dajdžest izdanju pokažu kako je narodu bilo teško pod Miloševićem. I da filmovi sa tom tematikom, literatura i pozorišne predstave imaju najbolju prođu. Ako je zaista tako, mada u tu tezu treba ugraditi čvrste elemente zdrave sumnje, onda je jasno da ta optika najviše odgovara pobednicima na vlasti.
       Ipak, davno je bio 5. oktobar 2000.      
      
       RADMILA STANKOVIĆ