Nema ničeg manje televizičnog od slušanja izjave koju neko daje telefonski, uz nepomičnu sliku onog koji priča i možda još nečeg što ilustruje temu koja se bistri. Naravno, i ton je najčešće loš. Za ton bar nisu krivi mobilni telefoni (tehnički superiorniji, znači barem daju dobar zvuk). Ali oni su promenili navike i novinara i njihovih sagovornika jer je sada sasvim lako naći nekoga, bilo gde i bilo kada, tonski snimiti izjavu, uraditi prilog/emisiju, sve je unutra, pitane su obe strane (najmanje), ko sad sme nešto da zameri. Samo što je gledalac tako uskraćen za grimasu, bitan element svake neposredne komunikacije, što televiziju čini dinamičnijom od radija.
       Telefon je poslednje sredstvo na koje urednik televizijskih vesti treba da pristane i to kada utvrdi da nema baš nikakve šanse da se do sagovornika dođe na drugi način. Ako je sagovornik u istom gradu, nije zaglavljen u liftu ili u kući koja gori, nema opravdanja. Ako je na važnom sastanku može da izađe (ukoliko želi da da izjavu). Kada se uspostavi princip da na ekran idu samo oni koji nađu vremena da stanu pred kameru biće mnogo lakše. Ali u tome treba istrajavati.
       Na američkoj televiziji, koja postavlja standarde za televizijsko izveštavanje (sviđalo se to nekome ili ne), telefonski izveštaj nije retkost na kablovskim kanalima (CNN, FOX, MSNBC) kada je direktno uključenje skupo (ako na licu mesta nemaju svoj link već plaćaju drugima). Ali nema šanse da se tako nešto vidi na večernjim vestima tri najveće mreže (ABC, NBC, CBS), sem ako reporter ne ubedi producenta emisije da sedi u pećini sa Osamom bin Ladenom i nema mogućnosti da se uključi i slikom. I to može da prođe samo prvi put, nakon toga apetit producenta raste, a na novinaru je da se snađe ako želi da izveštava za udarne vesti nacionalne televizije. Inače, zna se. Kabl. Gde može da telefonira do mile volje. Čak i za to sada postoji videofon.
       Nekoliko godina radio sam kao stringer (lepši izraz za prevodioca i potrčka, što taj posao realno jeste) jedne strane televizije i brzo su mi objasnili principe modernog informativnog TV programa. Idiotski je prosto, publika voli da gleda ono što je zanima. A zanima je ono što je se tiče. Na novinarima je da svojom pričom dokažu da se ona tiče prosečnog gledaoca (čak i kada misli da ga ne zanima), inače pobeže on kod konkurencije. A to znači manji uticaj, manje reklama, manje para, manje plate, otpuštanja i sve tako.
       Dakle, kad pričate o ustavnoj povelji, morate gledaocima objasniti zašto je to za njih lično važno i to se najčešće radi kroz primer sa kojim mogu da se identifikuju. Umesto beskrajnih razgovora sa političarima prikaže se, recimo, dete koje ne može da ode na lečenje u inostranstvo, jer ne može da dobije vizu. A vize postoje jer ne postoji država kojoj bi se mogle ukinuti. Za to vreme gospoda političari svađaju se oko načina izbora poslanika puštajući dete da kopni (primer je malkice radikalan, naravno, ali to je televizija). Odjednom to više nije političko, već svakodnevno pitanje, svi razumeju da ih se tiče i zahtevaju da se nešto uradi.
       Obično se o TV vestima na domaćoj televiziji govori iz ugla produkcije. Ona se popravlja, pogotovu kada je u pitanju studijska produkcija, ali će gledaoce ipak osvojiti ona kuća koja im vesti ponudi na razumljivom jeziku, i vizuelnom i govornom. Produkcija se da savladati: vežbom, disciplinom, gledanjem kako se to radi na dobrim stranim programima. Ono drugo je već malo teže i staro je koliko i komercijalno novinarstvo. Treba odgovoriti na pitanje: Zašto je to bitno za gledaoce?      
      
       ZORAN STANOJEVIĆ