Pod pokroviteljstvom Grčke delegacije u Unesku, na Rodosu je 2. i 3. septembra održana Konferencija o savremenoj proznoj književnosti u jugoistočnoj Evropi

      Međunarodni centar pisaca i prevodilaca s Rodosa i Društvo helenskih pisaca iz Atine, organizovali su konferenciju s poetičnim nazivom "Talasi s tri mora". Na skupu je učestvovalo tridesetak pisaca, prevodilaca i kritičara iz Albanije, Bugarske, Grčke, Jugoslavije, Makedonije, Rumunije, Turske i sa Kipra.
       Jugoslaviju su predstavljali Gaga Rosić, Milisav Savić, Svetislav Basara i autor ovog teksta. Polazeći od ideje da narodi našeg regiona, osim zajedničke geografije, dele i zajedničko kulturno-istorijsko nasleđe, grčki domaćini su kao glavnu temu skupa predložili pitanje o mogućnostima zasnivanja zajedničkog književnog identiteta za sve zemlje jugoistočne Evrope.
       Iza naziva "jugoistočna Evropa", formulisanog po analogiji sa već čuvenim Kunderinim terminom "Mittel Europa Literatur", krije se jedan, po civilizacijskim, istorijskim i geopolitičkim implikacijama, mnogo specifičniji toponim - Balkan. Balkan je i ovom prilikom izdržao konkurenciju termina koji su predložili domaćini: referišući na zadatu temu, gotovo svi učesnici skupa govorili su o "balkanskim" književnostima, "balkanskoj" istoriji i "balkanskom" nasleđu.
      
       Tranziciono pismo
       Prema rečima Arisa Marangopulosa, prevodioca i kritičara iz Atine, i inspiratora čitavog skupa, različite balkanske književnosti, i pored specifičnosti uslovljenih razlikama u tradiciji, jeziku i mentalitetu, u poslednjih desetak godina, razvijaju se u istom ili sličnom pravcu, približavajući se sve više i u pogledu tematike i u pogledu vladajućih stilova. Kada je reč o prozi, a posebno o romanu, nije teško primetiti da je sve balkanske literature, u manjoj ili većoj meri, zahvatio talas "neorealizma". Romansijeri na Balkanu sve više napuštaju postmodernistički eksperiment i vraćaju se psihološkom realizmu, fabuliranju i tradicionalnijim načinima pisanja. Ali, posmatrano u celini, "dokumentarnost" i nefikcionalnost najupadljivija su obeležja balkanske proze u poslednjoj deceniji. Balkanski romanopisci uglavnom pripovedaju o događajima iz bliže i dalje nacionalne prošlosti, inspirišu se biografskim i autobiografskim činjenicama, ili preispituju velike i male mitove oficijelne istorije.
       Kada ne pišu o nacionalnoj prošlosti, balkanski romanopisci se bave savremenom stvarnošću i aktuelnim političkim događajima koji su čitav region uveli u eru tranzicije. Ovaj trend je najizrazitiji u književnostima onih zemalja koje se još s mukom oporavljaju od trauma komunističkih diktatura - Albaniji, Bugarskoj i Rumuniji i, naravno, u Jugoslaviji, koja je posle sloma komunizma iskusila još čitav niz podjednako traumatičnih zbivanja. Ali, čak i u onim balkanskim zemljama u kojima je hod istorije, barem u poslednjim decenijama, bio manje dramatičan - kao što su Grčka ili Turska - pisci rado pišu o politici i rado učestvuju u političkom životu. Na ovu specifičnost balkanskog književnog mentaliteta ukazao je Besnik Mustafaj, najprevođeniji albanski pisac posle Kadarea, i istaknuti član Demokratske stranke Albanije. U svim zemljama zahvaćenim tranzicijom pisci su odigrali važnu ulogu u svrgavanju komunističkih režima, a veliki deo njih je, posle nastalih promena, politički angažman nastavio učešćem u novouspostavljenim vlastima. Najbolju potvrdu ovih Mustafajevih reči predstavlja činjenica da su se u jednom trenutku, za konferencijskim stolom skupa u Rodosu, istovremeno našla čak četiri pisca - ambasadora, dva sadašnja i dva bivša: Vasilis Vasilikos, grčki ambasador u Parizu, Svetislav Basara, jugoslovenski ambasador na Kipru, Besnik Mustafaj, bivši albanski ambasador u Francuskoj, i Luan Starova, prvi ambasador Republike Makedonije u Parizu.
       Osim razlozima suštinske prirode, učesnici skupa su potrebu za stvaranjem zajedničkog balkanskog književnog identiteta obrazlagali i nešto pragmatičnijim razlozima. U uslovima savremenog "globalizovanog" sveta, "male" književnosti će, nastupajući pod zajedničkom odrednicom, lakše naći put do velikih tržišta, izdavača i čitalaca širom sveta. Na konferenciji su predloženi i konkretni koraci koji bi doprineli kako boljoj komunikaciji između pojedinih balkanskih literatura, tako i njihovom uspešnijem predstavljanju u svetu. Virdžil Muci, izdavač, prevodilac i kritičar iz Tirane, najavio je pokretanje časopisa "Kritika" koji će u potpunosti biti posvećen književnoj kritici na Balkanu, a turski pisac Mehmet Đoral je predložio da se na Rodosu osnuje zajednička izdavačka kuća koja će objavljivati dela balkanskih pisaca na najvećim svetskim jezicima.
      
       Basara protiv klanova
       Među učesnicima skupa bilo je i onih koji su s manje entuzijazma prihvatili ideju o stvaranju "panbalkanske" književnosti. Na primer, prema Svetislavu Basari, proces globalizacije štetan je po književnu umetnost isto onoliko koliko su to nacionalizam i lokalpatriotizam. Ideja globalizacije nameće književnosti određenu vrstu ukusa koja daje prednost, prema Basarinim rečima, "kloniranim" literarnim proizvodima, potpuno lišenim individualizma i originalnog talenta. Jedini izlaz za književnost Basara vidi u begu od istorije i "fabrikovane stvarnosti", negovanju ličnog stila i shvatanju po kojem je književnost superiorniji oblik stvarnosti.
       Na konferenciji su najposećenije bile sesije na kojima su pisci govorili o sopstvenim delima, otkrivajući tajne spisateljskog zanata. Najzanimljivija su bila izlaganja Zirane Zateli, prozaistkinje iz Soluna i, po mišljenju kritičara, jednog od najboljih savremenih grčkih pisaca, Niki Marangu, pesnikinje i prozaistkinje s Kipra, Mehmeta Đorala, autora nekoliko zapaženih istorijskih romana, kao i mladih pisaca Tomasa Skasisa i Teodorosa Gregorijadisa iz Grčke, i Hrista Zaprijanova iz Bugarske. Na Jugoslovene je posebno povoljan utisak ostavila činjenica da su gotovo svi učesnici skupa pokazali da vrlo dobro poznaju srpsku književnost, i to ne samo onu stariju, već i onu koja se danas piše.
      
       ADRIJANA MARČETIĆ