Danas su na sceni ljudi koji bi da arbitriraju u kulturi, a koji su u svakom režimu bili vrlo dobri i podobni. Ja sam za to da se dogodi pročišćenje i u ovom poslu kojim se bavim, jer ćemo se inače uvaliti u još veće blato

      Manifestacija u Atini je dobra ideja samo je, nažalost, izvitoperena - kaže na početku razgovora Ljubivoje Tadić, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, i dodaje:
       - Kod nas se to često događa, da dobre zamisli podlegnu raznim privatnim interesima. Naravno da jedna takva kuća kao što je nacionalni teatar može samo u očajanju da otkaže predstavu, ali nije bilo drugog izbora.
      
       Šta znače "nedostojni uslovi" pod kojima niste hteli da gostujete u Atini?
       - Da ne ponavljam ono što sam već rekao vašim kolegama: 24 časa uoči odlaska u Atinu mi ne znamo kada će biti gotove vize, ko putuje, zbog čega su dnevnice ispod zakonskog minimuma, a meni je ispod svakog dostojanstva da kažem glumcima kako će nešto moći "da nabodu na nekom prijemu", kako je meni objašnjavao organizator. Sve je to bilo nedostojno jednog nacionalnog teatra.
      
       Ostali su, za razliku od vas, prihvatili te "nedostojne uslove"?
       - Ne znam pod kojim su uslovima gostovale ostale kolege. Mislim da je suština problema u nama, ovakvima kakvi smo. Možemo da donesemo najbolje i najgenijalnije zakone, ali to nam neće pomoći da budemo bolji ljudi. Moj motiv da radim ovaj posao je da budem bolji čovek, a ne da budem gori i sebičniji i da me obuzme pohlepa.
       Zbog toga mogu da govorim i o moralnim razlozima otkazivanja ove predstave. To je žalosna pojava koja se stvorila oko našeg pozorišta i naše kulture uopšte.
      
       Na šta prvenstveno mislite kad to kažete?
       - Mislim na to da nismo stvorili atmosferu da istinito i iskreno razgovaramo o bilo čemu. Mene danas za reforme prozivaju ljudi koji su mogli da ih sprovode godinama ranije, jer su bili vrlo bliski JUL-u. Danas su na sceni ljudi koji bi da arbitriraju u kulturi, a koji su u svakom režimu bili vrlo dobri i podobni. Ja sam za to da se dogodi pročišćenje i u ovom poslu kojim se bavim, jer ćemo se inače uvaliti u još veće blato. Imamo gore reflektore koji sijaju, a dole smo u kaljuzi. A nećemo to da priznamo.
      
       Na šta, na koga mislite kad to kažete?
       - Mislim na sve one zakulisne radnje u kojima učestvuju ljudi koji dobrim delom kreiraju javno mnjenje. Mislim na napisane kritike o predstavama pre premijera, na estetsku nakaznost sa cinizmom koja je svojstvena nekim ljudima od čijeg rada zavisi život jedne predstave. Mislim na nameštene festivale, odnosno nagrade, na sve ono što ruši dostojanstvo ovog poziva i posla.
       Mnogo toga lošeg je nasleđeno, ali da stvar bude gora, to ponašanje sada postaje pravilo. Ja sam odrastao u pozorištu i to dobro znam. Pozorište je idealno mesto za uništavanje ljudi. Bio sam gimnazijalac kada sam čuo Velimira Lukića, upravnika Narodnog pozorišta, da kaže: Upropastiću ove sezone Mišu Žutića i Jovana Milićevića jer ću im dati pogrešne uloge. Mnogo su postigli, idu mi na nerve, pa ću im zameniti uloge u predstavama.
       Bio sam u Ateljeu 212 koje je promovisalo slavljenje tuđeg neuspeha. Oni koji su tada odlučivali o glumačkim i rediteljskim sudbinama i danas su živi i imaju svoje naslednike.
      
       Kažete da su devedesete donele "tmurne čari velikog nereda"?
       - Da, i tome mnogi nisu odoleli. I eto njih i danas. Glasniji su nego juče, a morali bi da ćute. A to im se može jer je naša stvarnost u kulturnom životu bolesna i zdravi beže iz nje.
      
       Neki od kritičara, novinara prozivaju vas zbog repertoara od kada ste upravnik?
       - Repertoar koji smo postavili u Narodnom pozorištu predstavlja moju estetiku i moj izbor, ali smo svi zajedno tim repertoarom hteli da postavimo određena pitanja. Mislim da je danas važno postaviti pitanja koja Siniša Kovačević poteže u "Velikoj drami". Moja ideja o ovom pozorištu podrazumeva komunikaciju sa stvarnošću. A na većinu pitanja iz naše stvarnosti nismo ni probali da odgovaramo. Društvena bolest je i bolest našeg kulturnog života, samo je u domenu u kome ja radim vidljivija i zaraznija. Ponekad se pitam koliko uopšte ima smisla baviti se ovim poslom u ovakvom vremenu.
      
       S jedne strane deluje kao da ste usamljeni u ovom što govorite, a opet zna se da imate veliku podršku zaposlenih u Narodnom pozorištu za ono što radite?
       - Imam dobre saradnike u pozorištu i ljude koji su spremni da uradimo i više nego što nam realne mogućnosti dopuštaju. Ostvarili smo ono što sam govorio pre godinu dana - da naše pozorište ima živ repertoar, predstave koje su zanimljive za gledaoce i koje zadovoljavaju visok umetnički standard. Naravno, modernisti će nas i dalje prozivati da smo konzervativni, a tradicionalisti će nam zamerati što igramo predstave na tamo nekom spratu. Ja mogu da im poručim da odu u Maribor i vide njihovu kamernu scenu, da odu u Berlin i vide kako izgleda tamošnja kamerna scena. A mi smo, na toj našoj alternativnoj sceni u Narodnom pozorištu, imali jednu od najboljih predstava prošle sezone, "Hasanaginicu" Ljubomira Simovića. Međutim, u našoj kulturi najvažnije je osporavati uspeh, osporavati napor, osporavati sve što ne razumeš. Ili što ne voliš ti, odnosno tvoj klan.
      
       I vi ste pripadali onima koji su bili protiv upravnika i uprave pozorišta, i osporavali njihov rad?
       - Tačno je. I ja sam se bunio protiv svake uprave, ali nijednu nisam vređao. I kada su istaknute kolege odlazile iz Narodnog pozorišta, ja sam odlučio da ostanem ovde. Ali, to što sam hteo da igram, morao sam sam sebi da organizujem i tako je nastalo moje pozorište "Ogledalo". Išao sam da igram u najgorim zabitima, ali smo gostovali i u inostranstvu da pokažemo šta radimo u onim tmurnim vremenima. I to je bio moj način borbe u režimu koji nisam priznavao, to je bila moja borba za opstanak.
       Danas imate u pozorištu glumca koji je poslednji put pročitao bukvar, a mene savetuje šta treba da stavim na repertoar Narodnog pozorišta!
      
       Priča o zakonu o pozorištu je postala već otužno opšte mesto. Ali, ljudi malo znaju kako su glumci rangirani u vašem pozorištu, na primer?
       - To što me pitate je tužna i smešna priča ujedno. Ta zaostavština iz bivših vremena prosto je neverovatna. Recimo, glumci u Narodnom pozorištu su rangirani u deset kategorija. Od glumca pripravnika - do ekstra prvaka. I kad neko kaže da je ekstra prvak, to je čista groteska. Glumac desete kategorije ima neznatno manju platu od glumca prve kategorije.
      
       Koliki je odnos plata u Narodnom pozorištu, inače?
       - Bedan. Ja, kao upravnik Narodnog pozorišta, imam dva puta veću platu od onoga ko je na najmanje odgovornom mestu u Narodnom pozorištu. A u Drami se taj odnos plata razlikuje bukvalno za nekoliko procenata. U tehnici i drugim službama imate razne šefove, zamenike šefova, pomoćnike šefova, nadšefove, međušefove... I tek kad iscuri taj šefovski sloj, ostane nekoliko ljudi koji rade. Sve su to nasleđa raznih vremena - samoupravljanja, postsamoupravljanja, iz devedesetih... sve do danas.
       Moja ideja je da glumci budu glumci, a da ljudi u tehnici budu raspoređeni i nagrađeni prema svojim majstorskim i radnim kvalifikacijama i zaslugama.
      
       Čujem da pripremate neku reorganizaciju u Narodnom pozorištu tim povodom?
       - Koristili smo iskustva iz osam evropskih nacionalnih pozorišta da bismo napravili novu sistematizaciju u Narodnom pozorištu. I da u skladu sa našim zakonom napravimo organizacioni napor kako bismo izbegli rasipanja koja postoje.
       Ovo pozorište ima godišnju produkciju od 500 predstava, izvede 10-15 premijera u sezoni i za to je potrebna velika mašina, složen aparat koji će funkcionisati na najbolji način. Potpuno su netačne i paušalne kritike da je u pozorištu mnogo zaposlenih, ali je tačno da je potrebna racionalizacija i da su potrebne promene koje ne zavise od zakona. Jedna velika i moćna nacionalna kuća kao što je Narodno pozorište, u stanju je da veliki deo toga sama uradi. A ono što zavisi od države, nadamo se da će država na najbolji način i da uradi.
      
       RADMILA STANKOVIĆ