Na Svetskom prvenstvu u Portoriku 1974. dobio sam najveće priznanje u svojoj igračkoj karijeri: cela američka klupa našla se u vazduhu, kad sam napravio petu ličnu

      Tri puta je sa "zlatnom generacijom" osvajao titulu evropskog prvaka, dve titule šampiona sveta i dve olimpijske medalje: srebrnu u Montrealu 1976. i zlatnu u Moskvi 1980. Sudbina se pobrinula da mu baš cela karijera ne prođe u srebru i zlatu, 1979. u Torinu, na evropskom prvenstvu, "plavi" su osvojili bronzu. "Za onog koji ne zna ko je Moka, taj je potpuno iznad rečnog toka", zapisao je aforističar precizno definišući gde žive neznalice, kao i mesto i značaj u legendi ovog velikog košarkaškog asa.
      
       DORĆOLSKI NAČIN: U vreme kad sam počeo, svi su se napalili na košarku jer se u Beogradu, 1961, održao Evropski šampionat. Osvojili smo srebrnu medalju, u finalu smo igrali sa Rusima. Od tada počinje košarkaška era, nominacija košarke za jednog od naših glavnih sportova.
       Šetajući Kalemegdanom video sam da se uveliko trenira košarka na "Zvezdinom" terenu, siđem i pitam da li mogu i ja. I primili su me. Zlatko Hubac, legenda jugoslovenske košarke, čovek je kome mnogo dugujem. Učio me je i disciplini, koja će mi biti potrebna za život.
       Iz moje škole "Braća Ribar" bili su i Kapičić, Pešić i Rakočević, oni su '48. godište, ja sam '49. U "Zvezdi" su tada igrali Simonović, Vučinić, Cvetković, Lazarević, Sarjanović, posle je došao Živković i mnogi drugi. To je generacija koja će deset godina igrati u "Zvezdi".
       Ja sam se probijao kroz trnje, zbog niskog rasta. Uvek su birali visoke, visoke, baš sam hteo da dokažem da i mali mogu dobro da igraju košarku. Morao sam sve da uverim da je to što radim nešto bez čega košarka ne može. Kasnije će se potvrditi; bez plejmejkera nema ozbiljnog tima.
       U velikoj Jugoslaviji bilo je bar osam timova koji su osvajali prvenstva; užareni tereni počev od Zadra, Splita, kasnije Šibenika. Bila je to najbolja liga u Evropi, najkvalitetnija, što su svi sa strane potvrđivali. Ja sam bio fasciniran igrom Josipa Đerđe, i njim lično. Posedovao je ekstreman fizički potencijal, u brzini, snazi, tehnici. Praktično, bio je nezaustavljiv. Ni pre ni posle u svojoj karijeri nisam čuvao takvog igrača. Visok je samo 178, ali mu je raspon ruku skoro dva metra. Umesto da nosi cipele broj 42, nosio je broj 46, a pametan, bezobrazan, samouveren. Stravični dueli događali su se između njega i mene. Morao sam da ga valjam šibicerski, na dorćolski način, drugačije nije mogao da se zaustavi. Moraš dobro da ga nadigraš, da te ne bi napravio budalom. Kao što je to činio sa mnogima. Meni je bilo još teže, jer sam tek stupao na scenu, bio na početku karijere. On je već bio na zalasku, po godinama, ne po igri. Bili su tu i Rato Tvrdić i Basin, uveliko asovi, imao sam žestoku konkurenciju i to mi je davalo podstrek.
       Pamtim sudare na velikim utakmicama. Sećam se jedne u Zagrebu: Nikola Plećaš bio je nezadrživ, užasno teška utakmica; minut pre kraja Plećašu kažem: 'Ajde, bre, daj neki koš! Čovek ne može ušima da veruje, a razvalio me, dao 32 koša, ne može više. Iznerviran promašio je poslednje bacanje, a mi izjednačimo. Znate, bio sam tipično gradsko dete, odrastao sa Dorćolcima i sad, našao se među divovima. Morao sam da igram ziheraški, na pamet, kako bih nadoknadio svoj fizički hendikep od 181 i po santimetar (neću da me kradu, tad je bila borba za svaki santimetar). Koliko sam u tome uspeo, na drugima je da procene; ja sam se u košarci osećao kao riba u vodi.
      
       KROZ TRNjE: "Zvezda" je mnogo puta najavljivala da će biti prvak, ali samo dva puta bili smo prvaci, tri puta osvajali Kup i jedanput Kup kupova. Ta generacija igrača mogla je da pruži mnogo više, da smo na klupi za trenere imali snažnije ličnosti. Nekog ko bi ušao među nas, nalupao nam šamare i postavio igru. Imidžom i snagom bili smo jači od trenera, tako da nismo pružili onoliko koliko se od nas očekivalo.
       Imao sam nesreću da Ranko Žeravica vodi reprezentaciju. Učestvovao sam na pripremama za Svetsko prvenstvo u Ljubljani, ali mi je stavljeno do znanja da neću ući u tim, taman da šestorica igrača polomi noge. Uveliko sam bio "Zvezdina" zvezda, Žeravica nije hteo da me stavi u reprezentaciju. Nije podnosio jake ličnosti, voleo je da ima 12 istih igrača i to je bio njegov stil, ruski, uniformisani. Ali, Rusi su taktički bili mnogo jači, zato nismo ni mogli da prevladamo tu stepenicu. Dobijali smo ih tek kad je za selektora došao Mirko Novosel, sa potpuno drugačijom koncepcijom igre.
       Nisam bio frustriran zbog takvog odnosa Žeravice prema meni, to sam nadoknađivao popularnošću u "Zvezdi". Ali, imao sam permanentnu želju da zaigram u reprezentaciji, rodio se inat koji me je gurao napred. Talenat nije samo skok i šut, nego da imaš i mentalni sklop kojim bi mogao da hodaš kroz trnje. Da dokažeš da si veliki igrač. Mnogi su otpadali, nisu bili predodređeni da postanu zvezde. Znači, bio sam na testu, da li mogu da istrpim sve te nepravde. U sportu vlada zakon da pravda mora da bude zadovoljena. Ako si najbolji na sto metara, to ćeš i realizovati; prvi put možda i ne stigneš, ali desetog sigurno ćeš biti prvi.
      
       ZLATNI VALjAK: "Zlatna generacija" sa Novoselom na čelu započinje svoj uspeh na Evropskom prvenstvu u Španiji 1973, kada osvajamo prvo zlato. U najlepšem sećanju mi je Svetsko prvenstvo u Portoriku 1974. Na toj smotri dobio sam, praktično, najveće priznanje u svojoj igračkoj karijeri: cela američka klupa našla se u vazduhu, kad sam napravio petu ličnu. Imao sam, čak, tu fotografiju. Ispustili smo Amerikance posle 16 razlike, zadovoljni srebrom.
       Svetsko prvenstvo u Manili 1978. nije bilo ništa posebno, samo smo osvojili prvo mesto. Amerikanci su poslali krš tim i dobili po nosu, bili su peti. Manila je specijalna po tome što smo dva puta igrali s Rusima i oba puta ih roknuli, zasluženo. Ali, meni je draži Portoriko jer su bili jači timovi, i zato što će se tamo roditi generacija Kićanovića, Dalipagića, Delibašića, Slavnića. Tamo smo se definitivno overili kao svetski igrači. Portoriko pamtim kao što pamtim prvu devojku ili prva kola.
       Znate, mnoga imena danas su izbledela, teško je setiti se svih njih. Osim Rusa, uvek su bili dobri Italijani, Česi, Španci; Evropsko prvenstvo uvek je bilo jače od svetskog, dolaze samo najjači. Za nas je rivalitet s Rusima bio u prvom planu, svi ostali bili su boza. Naravno, nije svako takmičenje prolazilo glatko. U Beogradu 1977. čuveni Španac Brabander drznuo se da mi priđe preblizu, nije me dovoljno respektovao i morao sam da ga obrnem dva kruga oko reckane linije. Na veliko zadovoljstvo publike. I da dam koš preko glave. Taj Brabander mi je zadavao dosta muka, davao je 30 koševa po utakmici, čovek ubica. U svakom slučaju, kad god se odlučivalo o medalji, nismo izgubili od slabijeg.
       Na snagu i taktiku sa Rusima nisi imao šansu. Novosel je uveo improvizovanu organizaciju, košarku bez šeme, teško predvidivu. Na turniru u Bolonji, u desetom redu pronađem pukovnika Gomeljskog, nešto zapisuje, prati utakmicu. Doviknem mu: Pukovniče, šta to pišete? Pa, mi i ne znamo šta igramo a vi hoćete da zapišete!
       Rjomin, koji sada vodi Ruse, bio je bek zanatskog tipa, nisam imao probleme s njim; neuporedivo više sa Sergejom Belovom, njihovim najboljim igračem. Novosel me stalno određivao da ga čuvam, bunio sam se: što ja da čuvam dvojku!? Ima on svog partnera, neka ga čuvaju Kića ili Delibašić! Naravno, Novosel je znao šta radi, ja sam to zvao operacija stomaka. Beskompromisno bih mu ušao u stomak; cenim ga, ali od prve sekunde stavim mu do znanja da je samo moj i božiji. Prvo mu otkinem jedan veliki procenat vremena, da ne primi loptu, i to je jedina preventiva. Kad primi loptu, teško ga je čuvati, spasavaj se. Ali pošto sam "flaster", stalno smetam. Onda se on iznervira, gura, ja padam, sudija svira faul u napadu...
       Nismo toliko loše prolazili sa Amerikancima; slali su najjače igrače, polovina njih bi odmah posle takmičenja odlazila u NBA. Od njih smo učili košarku, i mnogo toga naučili. Na Olimpijadi u Montrealu čuva me crni bek Filford - kao da sam čitavu utakmicu proveo u tunelu. Ništa ne vidim. Fintiram, uopšte ne reaguje. A brz k'o munja, ako ga i obiđem, stiže me posle nekoliko metara. Igrali su neverovatne presinge.
      
       KREŠIMIR ĆOSIĆ: Bili smo jedinstveni, sa visokim stepenom međusobne tolerancije. Imali smo izvanrednu slogu, mada je bilo mnogo klupskih zvezda, jakih igrača. Anegdote bi obično započinjale od ustajanja; da li je za šalu određen recepcionar, kelner, gost ili neko od nas. Bili smo spremni na sve i svašta, možda smo ponekad i preterivali u zezanju, ali bili smo jedina generacija košarkaša koja se zaista volela.
       Ćosa je bio mormon, strogo se pridržavao pravila: ne pij, ne puši...! Kad bi se okrenuo za stolom, sa velikim zadovoljstvom stavio bih mu alkohol u voćnu salatu. Ćosa jede i menja izraz lica, pogleda u mene, kaže: Care, ti si to uradio!? - Znaš da nikad tako nešto ne bih uradio! Sa njim je bilo izuzetno zanimljivo, bio je interesantan i mnogo, mnogo, veliki čovek i as. Najbolji, svih vremena. Toliko veliki da je znao da sebe dovodi u podređenu poziciju u odnosu na tim. A umeo je da predribla ceo protivnički tabor; udari rampu, uzme loptu, okrene centra, pređe sav teren i zakuca koš. Smatrao sam ga košarkaškim tatom. Sve njegove želje i htenja bili su u funkciji tima. Velika ličnost. Čuli smo se dan pre njegove smrti, hrabrio sam ga: Pa ti si pobedio ceo svet, ne možeš to sranje od bolesti! Život je proklet, veliki odlaze, smradovi ostaju.
      
       POST FESTUM: Godine 1977. napunio sam 28 godina; odužio se državi igrajući maltene za džabe, bio je red da i ja uzmem neku kintu u inostranstvu. Bio sam prvi mali bek gastarbajter, sad je invazija malih bekova i svi ih traže. Odlazim u "Huventud", u trenutku kad je došao i Krojf. I on i ja nosili smo broj devet, i bili kraljevi Katalonije. Kad te Španac kuje u zvezde, to je ludnica. Ništa neće da ti naplate. "Huventud" je odmah osvojio prvo mesto, što je bila senzacija. Druge godine su nas "Real" i "Barselona", shvativši da smo opasni, odmah odvalili. Posle odlazim u "Šibenku", pa u "Partizan", i na poziv Tanjevića u Italiju.
       Godine 1983. ostavljam košarku, umoran od budala oko sebe. Brat-bratu mogao sam da igram bar još dve-tri godine, ali pukao mi je film. Imao sam kretena za trenera, ništa nije razumeo. Fizički sam bio O.K. Letim k'o ptica, ali u glavi se skupio umor. Tako prestajem da igram u 34. godini, u jednoj od moje tri najbolje sezone.
       Posle sam trenirao klubove u Španiji i Grčkoj, "Huventud", "Malagu", "Dafni" i "Iraklis". Trenirao sam i sve velike klubove u bivšoj Jugoslaviji i uvek bio sklon hranjenju svojih bubica. Recimo, ostavim "Jugoplatiku" i odem u Srpsku ligu, u "Radnički" iz Kragujevca. Tražio sam sreću tamo gde sam mislio da je mogu naći. Interesantno, niko iz moje generacije nije završio kao laktaš i karijerista. Svi smo pokazali da smo, pre svega, sportisti. Bila je to poslednja generacija šmekera. Imam pravo da to kažem.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Tradicija Svetsko prvenstvo bilo je napeto, do četvrtfinala igrali smo pod ručnom kočnicom. Nešto se između njih dešavalo, oni to kriju ali videlo se iz aviona. Ja verujem u ovu generaciju - mnogo su jaki. Očekivao sam da će lakše prolaziti kroz prvenstvo. Melem na ranu došao je sa pobedom nad Amerikancima. To je lažni drim tim, neki Indijanci; neka sledeći put šalju ekipu koja je dostojna tog takmičenja. Argentinci su odlično igrali, ali mi nikad nismo izgubili u finalu od Latinoamerikanaca. Recimo, u moje vreme Jelovac bi rasturio Portoriko, davao im je po 35 koševa. Nikad nismo dozvoljavali da razviju svoje ludačke igračke sposobnosti.

      
      

Jugonostalgičar Kruna svega je kad na olimpijadi uzmeš zlato. Malo kome to pođe za rukom, a nema ništa iznad toga. To je strašan osećaj, o kome mnogi maštaju. Ja sam dizanje zastave i himnu uvek doživljavao kao najuzvišeniji čin. Uvek sam hteo da plačem, ježio se. Pošto sad zvižde himni, znači da je ne osećaju. Ja mogu da budem poklonik samo jedne himne i zastave. Verovatno sam jugonostalgičar. Nikom ne mogu da objašnjavam svoja osećanja, pogotovu nekom ko nije odrastao u onom vremenu. To što je nezadovoljan, što ima malu platu, neka psuje političare, a ne himnu.