Naši političari katkad podlegnu iskušenju da na Zapadu zarade poneki poen jedni nauštrb drugih. To iskušenje je utoliko veće kada se približe izbori

      Predsednik Jugoslavije vratio se prošle sedmice iz vrlo uspešne posete Njujorku, gde je za tri dana boravka održao tri zapažena i dobro ocenjena javna govora. Učestvovao je u generalnoj debati prvog dana zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija i iskoristio priliku da obavi više korisnih bilateralnih susreta sa liderima onih zemalja sveta sa kojima naša ima neka važna državna posla. Drugim rečima, činio je sve ono što čine lideri drugih običnih, normalnih država kada s jeseni dođu u Njujork na otvaranje još jednog godišnjeg zasedanja skupštine svetske organizacije.
       Za razliku od građana drugih običnih, normalnih država, Jugosloveni ta mala zadovoljstva i sitne državničke počasti još nisu izgustirali. Za razliku od većine zemalja u kojima se za spoljnu politiku interesuje srazmerno mali deo stanovništva, u Jugoslaviji je u protekloj deceniji svako naučio razliku između marginalizacije, izolacije i intervencije, kao i punu cenu svake ponaosob. Zato je u postpetooktobarsko vreme rejting najbrže rastao onim domaćim političarima koji su se najčešće slikali sa svetskim državnicima, onima koji su u očima naroda obnavljali veze sa svetom. Oni danas zato vode u anketama za izbor predsednika Srbije, a deo izborne kampanje zato su i proveli na putovanjima u inostranstvo (obavljajući, usput, bez sumnje korisne i važne državne poslove).
       Vojislav Koštunica u tom smislu već u startu ima nedostižnu prednost. Ni kad bi hteo, Koštunica ne bi mogao da ne zaradi izborne poene dok se u svojstvu predsednika Jugoslavije pojavljuje kao govornik u UN istog dana kada veći deo zemaljske kugle kao bez daha čeka da Džordž Buš u tim istim Ujedinjenim nacijama saopšti svoje namere u pogledu Iraka.
      
       Državničko delovanje
       I kad se ne bi posebno trudio da očuva ili uveća izborni kapital koji poseduje kao sadašnji predsednik SRJ, Koštunici bi se politički opet isplatilo što u Njujorku deluje državnički, što govori s autoritetom "prvog demokratski izabranog predsednika Jugoslavije za bezmalo 60 godina" (što je Asošijeted pres izdvojio iz njegovog govora), što se ne libi da izriče kritičke sudove kojima njegovo znanje ustavnog prava automatski daje veću težinu, i što je minulim radom već stekao određen respekt generalnog sekretara UN Kofija Anana. Za Koštunicu je Njujork bio prilika za izuzetno dobitnu kombinaciju, i tu su njegovi politički protivnici mogli samo da grizu nokte. Nalazio se na američkom tlu, a u Jugoslaviji nema birača koji ne zna da Koštunica Amerikancima nipošto nije omiljeni srpski političar; no bio je na onom parčetu američkog tla, u gostima Ujedinjenim nacijama, koje mu je najviše odgovaralo. Pri tom mu je i najprestižnija akademska ustanova na tom komadiću Amerike kao intelektualcu ukazala počast: Univerzitet Kolumbija pozvao ga je da na Katedri za međunarodne odnose, na Harimanovom institutu, održi tradicionalno godišnje predavanje. Zatekao se u Americi 11. septembra, na prvu godišnjicu terorističkog napada na Svetski trgovinski centar i Pentagon, a tog dana mu je palo u udeo da održi završni govor na 55. godišnjoj konferenciji nevladinih organizacija.
       Nigde nije propustio da domaćinima kaže šta muči njega i njegovu zemlju. Na svetskoj konferenciji nevladinih organizacija našao je za shodno da se usprotivi u Americi već veoma popularnoj tezi da je Kosovska Mitrovica najveći problem sa kojim se suočava UNMIK (odnosno da su to nemirni i neposlušni mitrovički Srbi), kao i u Americi sve popularnijoj tezi da Kosovo treba da postane samostalna država (time bi se, rekao je praveći otvorenu aluziju na dugogodišnju američku retoriku korišćenu u DžU građanskom ratu u odnosu na Srbe, "prihvatili rezultati etničkog čišćenja"). U generalnoj debati u UN, kao i na Kolumbiji, usprotivio se političkom pritisku i politici uslovljavanja za koje svako zna da ih prema Jugoslaviji upražnjavaju pre svega njegovi američki domaćini, a tek onda ostale vodeće zapadne zemlje. "Ništa ne bi smelo da posluži kao izgovor za nastavljanje politike uslovljavanja prema nama, niti za pokušaje mešanja u naše unutrašnje poslove", rekao je predsednik SRJ u Njujorku, praveći otvorenu aluziju na američku politiku i dodavši da je ovakav pristup ne samo kontraproduktivan, već i "strašan gubitak vremena".
       Koštunica je dakle iskoristio sve prednosti terena u gostima ali nije mogao jedno: da izbegne da sa sobom u Njujork ponese i sve slabosti sa domaćeg terena. Njegova je njujorška ekipa sa Surčina poletela podeljena, onako kako je DOS-ov tim ovde odavno razjedinjen. Kada je u utorak prošle sedmice JAT-ov avion DC-10 krenuo za Njujork sa jugoslovenskim predsednikom i jugoslovenskim ministrom spoljnih poslova, u beogradskim dnevnim novinama ("Blic" i "Večernje novosti") osvanuo je oglas u kom je Goran Svilanović u svoje lično, kao i u ime svoje stranke, Građanskog saveza Srbije, pozvao građane Srbije da na predsedničkim izborima 29. septembra glasaju za potpredsednika savezne vlade Miroljuba Labusa. Nije naravno ni pre toga bila nikakva tajna da Goran Svilanović i Građanski savez vatrenije od drugih stranaka DOS-a podržavaju Labusovu kandidaturu, ali je tradicionalno državotvornog Vojislava Koštunicu izgleda, ipak, kosnulo to što je "njegov" ministar spoljnih poslova odabrao baš dan polaska jugoslovenske delegacije na važan državni put u Ameriku da naglasi svoju ličnu podršku suparničkom taboru. Kažu da se Koštunica tu pozvao na primer Francuske, gde se tokom ovogodišnje predsedničke izborne kampanje socijalistički ministar spoljnih poslova Iber Vedrin čuvao od preteranog isticanja svoje stranačke pripadnosti, kao i otvorene podrške socijalističkom kandidatu, premijeru Lionelu Žospenu s kojim sedi u istoj stranačkoj klupi. (Ta lojalnost šefu države Vedrinu naravno nije sačuvala ministarski položaj - na njegovo je mesto posle Širakovog izbora došao novi čovek konzervativnijih političkih uverenja, De Vilpen.)
      
       Politički bagaž
       To je bio tek početak Koštuničinih nevolja na putu za Njujork. Sa sobom je poneo i politički bagaž, tri dana staru izjavu iz Malog Zvornika o tome kako je Republika Srpska "deo porodice koja nam je draga, bliska, privremeno odvojena, ali uvek naša i u našem srcu..." Naizgled rutinska izjava, osim u delu koji se odnosi na "privremenu odvojenost" od matice. Jugoslovenski predsednik oduvek ima reputaciju političara koji do Srba preko Drine drži više od drugih beogradskih kolega. Bio je to redak govor koji se doticao odnosa sa susednom državom, a u kom je Koštunica propustio da ponovi već gotovo ritualno zaricanje u Dejtonski sporazum. Zakletva Dejtonu odavno je obavezno opšte mesto u iskazima svih političara bivše DžU: Koštunica ju je toliko puta ponovio da je valjda postao neoprezan i poverovao da ne mora to da čini baš svaki put i u svakom selu. Poput kamena u slobodnom padu, njegova izjava kao da je posle toga svakog dana dobijala na težini. Prvi su njenu izbornu upotrebnu vrednost uočili bosanskohercegovački političari i to naravno oni koji iz opozicije u žestokoj izbornoj kampanji jurišaju na vlast, poput Harisa Silajdžića; vladajući političari, poput Zlatka Lagumdžije, nisu hteli, a verovatno ni smeli da zaostanu za protivnicima u osudama srpskog hegemonizma, i Koštuničine reči kao da su počele da žive neki drugi, svoj život, odvojen od autora. Stvar je, ipak, mogla da izgleda relativno bezazleno sve dok Koštuničin šef izborne kampanje Dragan Maršićanin nije, "braneći" predsednika, uporedio Republiku Srpsku sa Istočnom Nemačkom; tada su se u interpretaciju "stvarne" pozadine Koštuničinih reči i njegovih navodnih "pravih namera" uključili i evropski i američki političari. Neki od njih su to učinili iz istinske brige za razvoj dobrosusedskih odnosa na Balkanu; drugi su uočili nenadanu priliku da još jednom insistiraju na latentnoj opasnosti od srpskog hegemonizma i navodno militantnog nacionalizma. Mnoge su karijere u nevladinim i vladinim organizacijama širom sveta napravljene protekle decenije na pozivanju na uzbunu zbog tog nacionalizma; tim karijerama ne škodi da pokažu da ta opasnost može ponovo da oživi.
       Tako je stvoren izvesni momentum: bila je to tako dobra prilika da se umanje Koštuničin predsednički prestiž i njujorški državnički kapital da ni domaći konkurenti više nisu mogli da odole iskušenju, pa su zapljuštale i lokalne osude iste izjave kao "diplomatskog skandala" i "crvene marame". No u Beogradu se barem niko nije pretvarao da veruje, poput Harisa Silajdžića, da je Koštunica još malo pa objavio rat Bosni i Hercegovini.
      
       Tanka ivica
       Tu su se jasno videle dve stvari: da međunarodni ugled i položaj zemlje nikome nisu tako sveti da ne bi mogli biti iskorišćeni, odnosno proigrani u korist vlastite štete, i da mesta najvećeg trijumfa u izbornoj godini mogu očas postati pogibeljna. Odnos prema Zapadu, a još više odnos prema Americi, ostaju važna opšta mesta u našoj politici. Svi jugoslovenski političari od petog oktobra, ali i pre petog oktobra, hodaju po veoma tankoj ivici kad je to u pitanju. Oni pametniji među njima balansiraju na žici na kojoj istovremeno dokazuju dve oprečne teze: da su prihvatljivi Zapadu i da zemlju mogu da vrate u svet (do čega je Srbima očigledno užasno stalo, bez obzira na sve priče o tobož indukovanoj ksenofobiji), ali i da se ne dodvoravaju Zapadu i da umeju da i na Zapadu, ako treba i protiv Zapada, brane srpske nacionalne interese. No, upravo zato što je zapadna podrška istovremeno i strašno poželjna, i potencijalno opasna po uživaoca otvorenih zapadnih simpatija, naši političari katkad podlegnu iskušenju da na Zapadu zarade poneki poen jedni nauštrb drugih. To iskušenje je utoliko veće kada se približe izbori. Vojislav Koštunica je u predizbornoj kampanji protiv Miloševića profitirao na čvrstom stavu prema Amerikancima, ali taj stav je u postpetooktobarskom periodu postao nešto poput njegove Ahilove pete. Jedna je stvar biti odlučan u odbrani nacionalnog interesa, ali sasvim je nešto drugo biti čovek čija nepopustljivost u odbrani tog interesa zemlju može opet odvesti u izolaciju. Koštuničini protivnici zato ne posustaju u naporima da ga predstave u potonjem svetlu, makar to činili relativno diskretno i tek implicitno.
       Posebno zanimljiv obrt ova bitka je poprimila kada su se u nju, umesto direktnih konkurenata u trci za predsednički položaj, uključili vezni igrači poput Nebojše Čovića i Gorana Svilanovića. Čović je ovog utorka Goranu Svilanoviću manje-više direktno prebacio da pogrešno interpretira američku politiku u kontekstu domaće izborne kampanje, a u korist kandidata Labusa. (Insinuacija je bila da Svilanović preuveličava opasnost po DžU interese koja dolazi iz Vašingtona kako bi naškodio Koštunici kao "čoveku štetnih izjava", odnosno da zloupotrebljava svoju funkciju za podršku svom kandidatu za predsednika.) Svilanović je na to iz Vašingtona ljutito i javno reagovao. To nije bila naročito diplomatska reakcija, kao što nije bilo naročito diplomatski ni to što je Goran Svilanović posredstvom Glasa Amerike javio kući da Vašington sprema nove uslove Beogradu. Diplomatski bi bilo nešto sasvim drugo: da se obično staložen i odmeren ministar spoljnih poslova vratio kući da eventualne informacije o novim američkim pritiscima podeli sa saveznom vladom i predsednikom, kako bi država formulisala politiku u odnosu na te pritiske. Da i ne govorimo o tome da je inače u diplomatiji običaj da svaka zemlja preko sopstvenih, za to nadležnih predstavnika saopštava svoju državnu politiku: Amerika ima sijaset portparola u svim državnim ustanovama, i teško da joj je potrebno da tuđe ministre spoljnih poslova koristi kako bi saopštavala sopstvene uslove tuđim vladama.
      
       Pretnja sankcijama
       To donekle podseća na Beograd 1. aprila ove godine, kada je 31. mart istekao a da američka administracija nije javno saopštila da li će obavestiti Kongres da Jugoslavija zaslužuje da nastavi da prima američku finansijsku pomoć. To je značilo da se odluka o nastavku pomoći prolongira, a da se priticanje finansijskih sredstava privremeno suspenduje. No Beograd je odjednom preplavila vest da je Amerika ponovo "uvela spoljni zid sankcija" prema Srbiji. Jedini koje u to vreme niko nije zvao da tumače američki postupak bili su američki diplomati iz ambasade u Beogradu; umesto toga, domaći političari su bili ti koji su se žurili da zaprete jedni drugima američkim sankcijama. Spoljni zid, naravno, nije bio uveden. Uoči zaključenja ovog broja našeg lista, vest iz Vašingtona bila je da će ministru spoljnih poslova izgleda poći za rukom da otkloni opasnost od novih uslova i pritisaka, o kojoj je dva dana ranije sam izvestio jugoslovensku javnost.
       Cela stvar se ovog puta tiče normalizacije naših trgovinskih odnosa sa Amerikom, odnosno ponovnog sticanja onog što se nekad zvalo "statusom najpovlašćenije nacije". Dva Jugoslaviji naklonjena kongresmena predložila su letos, pre raspuštanja kongresa, nacrt zakona kojim bi ti odnosi bili obnovljeni (Pit Sešns iz Teksasa i Fil Krejn iz Ilinoisa). To je čin koji Stejt department bez rezervi podržava, i u tom nacrtu zakona nije bilo govora ni o kakvom uslovljavanju. U međuvremenu je pristašama politike uslovljavanja prema Jugoslaviji palo na pamet da bi se Koštuničina izjava mogla iskoristiti da se i ovde "prikače" uslovi. (Uslov poštovanja Dejtona ne bi, u suštini, bio nikakav novi uslov; to je već sedam godina uslov za svaku pomoć ili saradnju.) U igru se onda ubacio Džo Bajden, američki senator koji je proletos nagovestio da će tražiti da Beograd obustavi svaku institucionalnu pomoć Kosovskoj Mitrovici i Srbima koji nastoje da održe takozvane paralelne srpske ustanove u ovom delu Pokrajine, kao novi uslov za američku finansijsku pomoć Jugoslaviji. I on je uočio potencijalnu korisnost nesretne Koštuničine izjave o "privremenoj razdvojenosti" Srbije od Republike Srpske. Američka administracija, koliko je poznato, svoj stav prema obnovi trgovinskih odnosa još nije promenila, a nikakav novi nacrt zakona sa uslovima nije još podnesen. No Svilanović je upozorio da je dobio signale da bi se to moglo desiti, što je proizvelo Čovićevu reakciju. U međuvremenu je Svilanović javio kući da je "opasnost da se pojavi novi zakon" možda otklonjena u njegovim razgovorima u Vašingtonu, te da se pomaljaju izgledi da partnerstvo nadomesti politiku uslovljavanja. Nevolja je, naravno, u tome što se uslovi postavljaju u Kongresu SAD, a ne u Stejt departmentu, i što su lideri DOS-a do sada više puta nagoveštavali ovu smenu uslovljavanja "partnerstvom".
      
       Uslovaljavanje Hagom
       Nevolja je i u tome da Amerikanci veruju da "ništa ne uspeva kao uspeh" (nothing succeeds like success) i da je politika uslovljavanja do sada davala odlične rezultate (DžU povinovanje američkim zahtevima), pa je stvoreno uverenje da Jugosloveni "dobro reaguju na pritisak". Tako da je, i pre i posle Svilanovićeve posete Vašingtonu, bilo i ostalo na tome da će Amerikanci finansijsku pomoć Jugoslaviji uslovljavati Hagom, Dejtonom, a možda i obustavom svake podrške Kosovskoj Mitrovici. Zakon o normalizaciji trgovinskih odnosa će verovatno proći u donjem, Predstavničkom domu Kongresa, no na izglasavanje u Senatu ćemo verovatno još sačekati. Zanimljivo je da je jedan od predlagača ovog zakona u donjem domu, kongresmen Fil Krejn iz Ilinoisa, istovremeno i čovek koji je svojevremeno "progurao" zakon da se Draži Mihailoviću izgradi spomenik u Vašingtonu. Stejt department je svojevremeno uspeo da stopira realizaciju tog zakona radi održanja dobrih odnosa sa Titovom Jugoslavijom. U Senatu Jugoslavija gotovo da i nema ljudi koji bi za nju lobirali, pa je i to razlog što se uslovljavanja nećemo lako otarasiti. Tamo sede moćni senatori Patrik Lejhi i Mič Mekonel, koji tu stvar sa lakoćom upišu u zakon svake godine, i administracija tu ništa ne može i da hoće.
       U celoj priči žalosno je to što Jugoslavija, suverena država koja sama bira oblik vlasti, na taj način podseća na definiciju protektorata iz objašnjenja Karla Bilta, Šveđanina koji je dobro upoznao ove prostore: po njegovom mišljenju, najgore je u protektoratu to što svaki unutrašnji politički sukob poprima "karakter bitke za podršku međunarodnih igrača". A ironija je naše priče u tome što oni koji uživaju podršku "međunarodnih igrača" katkad požele da makar pred javnošću pobegnu iz zagrljaja tih igrača (Amerika se, na primer, gotovo uopšte ne spominje na predizbornim mitinzima upravo onih kandidata koji u javnoj uobrazilji uživaju američku podršku).
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ