Drndanje gitare doista može da podstakne razmišljanja o (sopstvenoj) dugovečnosti, zdravom kontinuitetu i ispravnoj probavi. Nekada su hipici (internacionalni saradnici UDBE, odeljenje Dojave i Dostave) lomotili o "hodu kroz institucije" kao strateškom karijerizmu koji omogućava penetraciju levice u desnicu - bez da se menja ruka. Danas njihovi ekspertski potomci primenjuju daleko savršeniju metodu: džogiranje kroz institucije (pod uslovom da je išta od "institucija" preostalo van jurisdikcije umstvujućeg humanizma). Možda najparadigmatičniji primer "salonskog stoicizma" predstavlja nezaobilazna, skoro pa dežmekasta pojava zvana "guverner grupe građana", a upisana u zemljišnim knjigama kao Mlađani Dinkić. Elem, u svom prepoznatljivom etno-metal stilu, pomenuti lik je zadihanim glasom objavio ambicioznu nameru da bude trajniji od Bitlsa (koji su bili i ostali najslavniji simbol deviznih rezervi). Logoreični saradnik "čoveka s ljudskim licem" (definicija "premijera" iz najnovijeg udžbenika političke korektnosti namenjenog etničkim teritorijama ispod pojasa "Biserko-Liht") glasno se presabira i još glasnije zaključuje da će nadmašiti osmogodišnji mandat "najkonvertibilnijih buba otkako su ljudi i životinje ušli u zajednički posao". Bogami je posredi računica čupavija i od brkova Ringa Stara! Ozbiljnost svoga nauma, naš (?) entuzijastički drljator gitarskih struna na struju dokazuje time što je već nadživeo biološku dužinu karijera gitarskih asova poput Elmora Džejmsa, Džimija Hendriksa, Majkla Blumfilda ili Đuena Olmena. Da, da, moja kotrljajuća braćo i sestre, život je duži od smrti, a ekonomija je izdržljivija od rokenrola, i on (r'n'r) zapravo više i ne može da postoji bez nje (mama cash!).
       Da je drndanje na muzikantske teme mnogo više od pomodnog virusa, svedoči i nastanak Antifašističkog Veća Autonomne Nedođije koje je ovih dana organizovalo nošenje moštiju Nenada Čanka duž granica neprebolne Mađaronske Tunguzije. Njegov motor, kaciga, trzalica za gitaru, bas pedala, klavirska hoklica, kao i kofer za violinu i Kertesa, prevoziće se helikopterom, sa ceremonijalnim zaustavljanjem na onim carinskim punktovima gde je vidno nataknut (poboden u plodnu oranicu) vojvodski grb sa motivom divokoze u parenju (premda neki misle da su u pitanju veprovi koji sodomiraju ocila simbolizujući na taj način pobedu mesa nad kostima). Autokefalni roker Čanak je nakon koketiranja sa Sinatrom, odlučio da pređe na repertoar Dina Martina, sve imitirajući Džerija Luisa - s ciljem da što jače odjekne antifašistički poklič i presuda koja se ima prikačiti poput umrlice na banderama ponosa i stubovima srama. Eto kakve sve efekte to famozno "muzikantsko rokerisanje" proizvodi!
       Ali, efekti ne izostaju ni tamo gde se sredovečna omladina drndanjem uopšte ne bavi! Ko bi rekao da će filmska živopisnost Nišvila biti dovedena do godarovsko-tarantinovske dekadencije: nedostatak drndanja gitara i prevlačenja (bubnjarskih) kožica dovela je do vrlo nemuzičkog fidbeka u nišvilskoj ušuškanoj, nagluvoj noći. Najpre, u želji da dostignu "švedski standard", stanovnici Nišvila svih fela i generacija počeše prilično masovno da podižu ruku na sebe, i to sa nezanemarljivom preciznošću. Odmah krenuše prigodne, prateće akcije i to na dvostrukom koloseku: razvoj "suicidnog turizma" (mamkanje gostiju-investitora iz Švedske, Mađarske, Republike Srpske...) i formiranje dežurnih udruženja SOS-plaćenika (neprofitabilnih i nevladinih). I taman se javnost skoncentrisala na prevenciju/odbrojavanje, kad se dogodiše bučni obračuni, uz buljuk mrtvih i ranjenih. E, tu priča dobija sasvim neuobičajeni tok, to jest prilično zanimljiv lik preuzima glavnu, ne manje zanimljivu rolu. Naime, izgleda da se načelniku nišvilskog SUP-a mnogo dopala uloga Roberta de Nira u "Osvetnicima", pa je odlučio da podeli džepne Biblije pozornicima, inspektorima i ostalim operativcima, a sa kriminalcima je obavio "informativno pričešće" upozoravajući ih da poštuju kodeks preživljavanja i uljudnog (poslovnog) ponašanja. Tako je, u skladu sa pandurskom empirijom i bez nepotrebnog intelektualizma, spajajući "denacifikaciju" i "lustraciju" velečasni Gvozdenović postao vodeći pedagog-praksista na polju punoletničke delinkvencije i reformskih devijantnosti! Ne kršeći fluidno-kruta pravila Službe, ovaj visoki činovnik na poslovima izvršenja pravde, uspeo je da zađe u duševnu zabran građana s one strane zakona. Ono što je otkrio zabrinjavajuće je koliko i dirljivo: potencijalni kriminogeni adolescenti realizuju svoj potencijal uglavnom u trenutku afektacije izazvane saznanjem da seks kod njihovih velegradskih vršnjakinja počinje u šesnaestoj, dok su oni sami u fatalnom zakašnjenju, nesazreli, nezadovoljeni i nedokazani. S gorkom spoznajom o sopstvenoj ispušenosti, ti agresivni elementi odbacuju "mehanizam lule mira" i okreću se otvorenoj diktaturi tržišta zabranjenih artikala. Tako, veli nišvilska Gvozdena Lejdi, nastaju lobiji sa banditskim ponašanjem koje pre ili kasnije dovodi do lančanog konflikta; u takvim katarzičnim trenucima zakon mora biti strpljiv i mudro sačekati ishod a onda presuditi u svoju korist.
       Kažu da je Kofi Anan bio impresioniran izloženom taktikom, i da je istu preporučio Bušu Mlađem i Sadamu Starijem, a ni naš Vrh nije ostao pasivan: priča se da je Muško Mihajlović rešen da upravo načelniku nišvilskog SUP-a poveri do sada najkompleksniju operaciju u istoriji srpske policije - privođenje Čede Prcuna na saslušanje, a radi davanja izjave da li je, kako se sumnja, on zagrizao metak koji je ispalila Marija na Prkosima.