Amerikanci su poreskom politikom naterali velike banke, firme i privatnike da im se kupljene slike i skulpture računaju kao "sredstvo za rad"

      Ime slikara Damjana Đakova stoji uz najveća imena slikarstva današnjice, platna su mu u muzejima, jedini je naš slikar koji je izlagao uz jednu ikonu pop-arta Endija Vorhola, jedini je slikar kojem je "slikar" Lučano Pavaroti (i sam voli da stane za štafelaj) kupio jedno platno u Modeni. Umetnik kome je sused jedan Šumaher, svetski šampion "formule jedan", o svemu tome ne voli da govori. Ne voli skandale, nije od onih koji vole parade, niti čoveka kao pljuvaonicu. Otuda, možda naša likovna publika ne zna mnogo o njemu, ali ne zna mnogo ni o slikama pošto su one u retkim privatnim kolekcijama.
       - Petnaest godina sam proveo u Italiji, imao i još imam svoje galeriste, ali sam došao ovde da neke stvari pokušam sam sa sobom da rešim, kaže Đakov. - Za samo pola godine ovde imao sam tri samostalne i mislim pet kolektivnih izložbi, a do kraja godine imaću još dve izložbe, jednu u Milanu i drugu u mojoj matičnoj Bunjo art galeriji u Veneciji. Stalno sam radio, neprekidno izlagao, ali kao i svaki umetnik, imao sam svoje uspone i padove.
       Zato kad dođem ovde, kao da sam zatvorio neki krug, došao na neku nultu tačku, da bih mogao ponovo da krenem u neki novi ciklus. Moj emotivni život je vezan za ovu sredinu, ja sam iživeo one želje otići i uspeti u inostranstvu. Meni je Beograd emotivno mnogo intenzivan, ja sam u njemu rođen, a kad sam imao samo jednu godinu, moji su se preselili u Zemun. Na ovome prostoru se dešava mnogo toga lošeg ali i mnogo dobrih stvari. Uvek kad dođem u Beograd, doživim kao neki energetski šok! Mnogo se mladih ljudi ovde napatilo da su željni svega. Ja to osećam, i na neki način upijam tu njihovu energiju. Iskreno verujem da će iz ovog susreta da se desi nešto novo.
      
       Pitamo Damjana, kada upoređuje događaje u likovnom životu u Italiji i svetu, kako bi vrednovao našu likovnu sredinu. Gde smo sada mi, a nekad smo, zna se, imali i "Medijalu" i "parisku školu" a imamo i danas slikare u Parizu.
       - Mislim da ima mnogo oscilacija: od jako visokog nivoa umetnika, dela, do sasvim prizemnih. Nedostaje disciplina, više rada i određena forma da se talentima daju galerije i prostori. Međutim, kada bi se uveo neki red u ovu našu specifičnu sredinu, nestalo bi njenog - šarma. Jer, Beograd je sredina fascinantno šarmantna, on mami svojim kafanama, ljudima, a ako svakodnevno odlaziš u kafane i srećeš toliko ljudi, ne možeš da izdržiš i da puno radiš. Ali, lepo je to raditi s vremena na vreme.
      
       Vi niste imali problema kad ste otišli u svet?
       - Ne, imao sam sreće da me angažuju vrhunski galeristi. U razvijenim društvima mecene su države i - poreski sistem. Jer, ako neko, na primer, zarađuje pola miliona maraka, plaća određen porez. A ako napravim samo sto hiljada maraka više, onda je ta poreska stopa toliko velika da se ne isplati da se zarađuje više. I tada, kao u Americi, čovek pokupuje slike i to mu se odbije kao trošak i umanji porez. I to jeste neka vrsta mecenstva.
      
       Ipak, ima i kod nas slikara koji i te kako sjajno žive?
       - Pa, umetnošću je veoma lako špekulisati. Ne postoje utvrđeni standardi. A u inostranstvu to je mnogo teže: može da se išarmira tri do pet godina, posle sve izlazi na videlo da li je nešto prava umetnost ili je laž.
      
       Kako u Italiji žive mladi slikari, da li ih država pomaže?
       - Ne, mislim da je Italija jedina zemlja koja ne pomaže likovne umetnike, oni čak nemaju ni udruženje. Međutim, njihova je situacija jedinstvena, pošto od sredstava koja se izdvajaju za kulturu oni nisu u stanju da renoviraju tolike freske, spomenike i crkve, a kamoli da razmišljaju o otvaranju novih galerija i muzeja. To je ogromno kulturno nasleđe i praktično čitava Evropa, čitav svet učestvuju u tome da se spasi Venecija. Zato se u Italiji guši moderna umetnosti ili je, jednostavno, sekundarnog značaja. Ta zemlja, uostalom, ima i Mikelanđela i Rafaela i sve druge slikare, čitavu renesansu... Dok u Nemačkoj, Holandiji, Americi postoji bezbroj načina na koji su umetnici pomognuti.
       A ako se umetnik potpuno prepusti tržištu, preživeće samo onaj koji podilazi malograđanskom ukusu. U nekim zemljama je umetnost grana ispred privrede. Tako, recimo, u Velikoj Britaniji muzika donosi više para od industrije automobila. Kada su Bitlsi hteli zbog poreza da odu u SAD, Englezi su rekli ne, ne možemo da menjamo poresku politiku ali su im dali plemićke titule pa su tako dobili neke nove beneficije i ostali u svojoj zemlji. I Italija živi od kulture, more imaju i druge zemlje, ali ne i umetnost kao Italija. Zato je umetnost nešto na šta treba računati. U umetnost vredi ulagati, kod nas još to nije slučaj. Treba i u sport ulagati, takođe.
      
       Kako objašnjavate gotovo uragansku migraciju umetnika u Sjedinjene Američke Države, nešto nalik na "zlatnu groznicu"?
       - Tako što su poreskom politikom naterali velike banke, firme, privatnike da se manje oporezuju ako kupuju umetnička dela. Kad okače sliku ili unesu skulpturu, to im se računa kao "sredstvo za rad". Tako su Amerikanci počeli da dominiraju svetskom scenom, pa danas imamo znak jednakosti između najbogatijih i najvrednijih umetnika na svetu u najbogatijoj zemlji. Za njima su Nemci, sada se to dešava i sa Korejom, a i odatle dolazi dosta umetnika među njima i sada slavni Naum Đun Paik.
      
       Nekad smo i mi imali jednu Barilijevu, Paju, Đuru Jakšića...
       - Uvek nas je bilo premalo u odnosu na druge, a sada nas je možda previše, ali možda će taj broj doneti neki novi kvalitet. Tako se dogodilo sa Južnom Amerikom koja je godinama tavorila u mraku a onda se pojavio vulkan pisaca, slikara, umetnika. Ne mislim da će se to i nama desiti, ali verujem da ćemo u nekoj doglednoj budućnosti imati šta da ponudimo svetu. To kažem najiskrenije, pošto poznajem dobro i "zamke" zapadnog sveta. Kod nas ljudi moraju da se pomuče da dođu do neke pozicije dok vas na Zapadu ščepaju mladog, lansiraju i onda se mučite da izdržite tu slavu.
      
       Nikad niste koketirali sa ljudima na vlasti?
       - To je tema koja zahteva celodnevnu raspravu. Ali umetnost ne postoji bez narudžbine. Pa i egipatske piramide su bile naručene, svaka crkva je narudžbina, Mikelanđelo je radio po narudžbini... Pa Leonardova "Dama s hermelinom". Kad čovek otvori istoriju umetnosti, mora da se zapita: šta od svega ovog nije naručeno? Možda samo tri odsto. Danas umetnost nije više pod dominacijom tih velikih narudžbina. Kad i prihvatim neku narudžbinu, a to je vrlo retko, posmatram to kao izazov, gledam na to iz drugog ugla kao neki problem. Međutim, ne pristajem na narudžbine koje bi me izmanipulisale, tu bih bio nemilosrdni cinik.
      
       Sada pripremate posebnu izložbu za Beograd?
       - Da, ideja mi je bila da napravim slike na temu "Ljubavnici", oni bi bili u čamcu i na reci. I kad slikam, pričam priču u simbolima, pa su dvoje ljubavnika Adam i Eva a čamac Nojeva barka, voda izvor života, protok vremena... Mislim da što su priče jednostavnije, one su i kompleksnije i daju mogućnost raznih interpretacija.
      
       Izlagali ste i skulpture; da li vas i vajarstvo zanima?
       - Do sada sam napravio samo četiri i imale su takvog odjeka, da su se pojavile u Italiji na naslovnim stranama časopisa. Moraću da razmislim da se ozbiljnije bavim njome, mada skulptura traži i drugačije uslove rada. Sada u 43. godini, došlo je vreme da vidim šta ću dalje, mada bih i od ovog što sam do sada uradio mogao lagodno da živim bar sledećih dvadeset godina.
      
       MIRJANA RADOŠEVIĆ