Valja postavljati realne, "male"ciljeve , da bi se, korak po korak, dostizali oni veliki

      Od 5. oktobra 2000. stalno se govori o promenama. Pojedinci iz određenih političkih grupacija prenaglašeno insistiraju na njima i stalno navode dokaze za to, i suprotno, pojedinci iz drugih političkih grupacija osporavaju ih i navode dokaze da ništa nije učinjeno za dobrobit građana. Jasno je da je to političko nadgornjavanje i da obe strane ne doprinose mirnom i harmoničnom življenju.
       Zanimljiv kriterijum koji može da doprinese ovim raspravama je doživljavanje straha o kojem su klijenti, različitog uzrasta i sociokulturnog miljea, u psihoterapijskom procesu, spontano saopštavali u periodu pre 5. oktobra i posle tog datuma.
       Period vladavine prethodnog režima bio je bitno okarakterisan življenjem sa strahom, strahom od smrti i strahom od života. Život, kao najveća individualna vrednost, bio je potpuno obezvređen, jeftin, a smrt nešto uobičajeno i svakodnevno, na šta se nije obraćala nikakva pažnja. Atmosfera napetosti i nesigurnosti u kojoj se tada živelo, gonila je ljude na povlačenje i usamljivanje, druženje je prestalo, nestao je osmeh sa lica ljudi, nije se mogla čuti dobra šala ili vic, svako je gledao svoja posla. U štampi je zabeležen detalj, "biserčić", da su se ljudi okrenuli psima, sa kojima su uvek mogli da podele pozitivne emocije i ljubav!
       Od 5. oktobra više se ne strahuje nego što je to uobičajeno. Atmosfera je sasvim drugačija, osmeh se vratio na do tada sumorna lica ljudi, nastavljeno je prekinuto tradicionalno druženje, ljudi su počeli da planiraju, putuju.
       U periodu vladavine bivšeg režima socijalni mir i sigurnost kupovali su se na razne načine, najčešće nerealnim privilegijama i "trošenjem osnovne supstance" vrednosti države. Naravno, niko nije želeo da anticipira posledice koje takvo ponašanje nosi sa sobom. Živelo se dan za dan, o budućnosti niko nije vodio računa.
       Posle 5. oktobra otpočeo je mukotrpni proces da se zaustavi dalje "trošenje supstance", da se što pre stane na zelenu granu, da se društvo reformiše u skladu sa standardima demokratskih zemalja, da se sadašnjost projektuje u bolju budućnost. Naravno, to je izazvalo veliki strah. Ljudi su se uplašili promena, posebno stoga što se one primarno doživljavaju kao da su uperene protiv njih (otpuštanje, privatizacija, poskupljenje struje, nezaposlenost), a ne u korist njih (sporost u reformisanju policije, vojske, pravosuđa, prosvete, zdravstva). Posebno veliki strah izazivala je prevelika želja reformista da se sve učini munjevito i na način koji najveći broj ljudi ne razume. Sa druge strane, snažan naglasak na ekonomsku stranu problema, a zanemarivanje krupnih državnih i nacionalnih ciljeva, kao da se doživljavao sa sumnjom. Kao rezultat takvih dešavanja, neizvesnost sa nadom, koja je karakterisala period neposredno posle 5. oktobra, zamenjena je neizvesnošću bez nade; otuda odliv mozgova i dalje traje.
       Šta da se radi? Treba pre svega biti strpljiv i načiniti jasan program razvoja i nikako ne odustajati od reformi. Ali, u tom procesu valja postavljati realne, "male" ciljeve, da bi se, korak po korak, dostizali oni veliki. Jedan od "malih" ciljeva je stalno i realno procenjivanje kvaliteta življenja, bez ostrašćenosti i emocionalnog naboja koji "zamračuje razum", kao i vođenje računa o psihičkom komforu građana. Za prosečnog čoveka to su najvažniji kriterijumi. Kada se ti zahtevi ispune, to će omogućiti ostvarivanje i najvećih ciljeva: formiranje države u kojoj bi se što je moguće veći broj građana osećao udobno, izgrađivanje demokratskih vrednosnih sistema koji bi našu državu iz konzervativnog i retrogradnog populističkog nacionalizma preveli u slobodarske države sa ljudskim pravima za sve njene članove, depolitizovanje svih važnih državnih sistema, uspostavljanje atmosfere demokratskog susretanja u zajedništvu sa pravom na različita mišljenja, bez nepotrebnih konfrontacija, negovanje prirodnih vrednosti i talenata (sport, umetnost) kojih nam nikada nije nedostajalo, osim u politici koju treba definitivno prevesti u profesiju sposobnih ili nesposobnih profesionalaca, a ne doživljavati je kao sudbinu.
      
       (Autor je profesor Univerziteta u Beogradu)