Televizor mi je podno nogu, do kreveta, i palim ga u nuždi, kad hoću da vidim kakvo je vreme. Ljutim se, kao poslednja babetina, ako odmah na bilo kojim vestima ne dobijem meteorološki izveštaj. Ništa više ne očekujem od TV. Zato sa sladostrašćem citiram repliku Pitera O' Tula u filmu "Moja najdraža godina": Damama je muka, gospoda povraćaju! - kao da je on baš to rekao za sadržaj ove dosadne spravice.
       Međutim, pošto se dičim tolerancijom i prijateljstvima, s najvećim uvažavanjem prihvatam da sam kod Sandija Čolnika, kad god sam mu svratio u kuću, u Ljubljani, uvek zatekao upaljen ekran. Dan i noć. Ali, valjda je on to pravo i stekao svojim iskrenim, autentičnim stvaralaštvom u dokumentarnom programu, a svakako - po mom mišljenju - neprevaziđenim pristupom ličnostima u razgovoru.
       Umeo je i ume da mirno, staloženo, otvori sve pore sagovornika, baš zaviri u dušu, otvori unutrašnji svet osobe pred sobom.
       Sad već imate priliku da me lovite u paradoksima, ali u vreme kada sam po dužnosti morao silne sate da presedim pred ekranom, bio sam se izveštio da u nekoliko minuta pročitam "šta se događa". Nisam bio prek u sudu, onom pisanom, mada sam, privatno, umeo da bljunem odbojnost prema nečemu tek viđenom. Naročito na TV festivalima, gde se, hoćeš-nećeš, pred našim nosevima odvrti stotinu različitih programa.
       I tako, jednom, na TV festivalu u Monte Karlu, odgledao sam neku TV dramu, i posle je dobro ocrnio. Slušao me je tada još mladi - a i sada - Điđa Karanović, i počeo lagano da analizira to što smo gledali, dokazujući, maltene kadar po kadar, da je u tome što sam tako pljunuo, bilo zapaženih i uverljivih vrednosti.
       Mada je manipulacija medijem nešto od čega mi je muka, ali je neizbežna koliko i ta kutijica u svakome stanu. Nekad davno, '76. mislim, pravio sam u Njujorku intervju sa Volterom Kronkajtom, tada apsolutnom vedetom njihovih vesti, i priupitao ga koja bi mogla biti pravila dobrog novinarstva. Odgovorio je: "Nema deset pravila, ima samo jedno - biti pošten prema činjenicama."
       Velike smo jade mi pretrpeli na ovim prostorima za poslednjih petnaestak godina, i daj bože da se nikad ne ponovi, na TV i po novinama, ono što je nekad napisao Viktor Ivančić, tada glavni urednik "Feral tribjuna": "Novine i novinari, kao što smo naučili, ne mogu biti odgovorni za ratne zločine. Oni su zaduženi za ratne zločine." Mada je Horacije, u jednoj pesmi, napisao "kratkoća života nam zabranjuje da otpočinjemo dugu nadu".
       Svašta ću još napričati: leteo sam helikopterom iznad Azurne obale, nekih godina, od Nice do Monte Karla, kad neko uzviknu, na francuskom, naravno: Eno dole Korbizijeovog prozora u svet! Kao glava čiode, videh kolibu jednu, drvenu. Arhitekta našeg kosmodruma i svega i svačega, Korbizije je za sebe i ženu projektovao kolibu. Gradili su mu je na Siciliji, a on je podigao na Kap Sen Martenu, tu brvnaru od 16 kvadrata. Toliko mu je bilo dovoljno za sva letovanja duše i tela, godinama, i do smrti. Tu pored luksuznih vila i bazena, imao je svoj vrh, šesnaesterac.
       Najzad, i zato, da vam kažem nešto vrlo važno, što je još davno zapisao Bela Hamvaš: "Život, prepušten sebi, prokurva se, i jedina zaštita je duh."
       Do tog duhovnog trena, zaobiđite TV - prepustite se životu - radosno i čilo! Dok damama ne pripadne muka.
      
       DIMITRIJE PEKIĆ