NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Brana Petrović

in memoriam (1937-2002)

      Nikad nisam bio sa Branom Petrovićem a da on itog trena nije započeo burlesku i kalambur. Ovo je njen poslednji čin i prvo i poslednje mesto gde sam s njim a da se ne raujem. Ali znam da se tu negde i danas Branino srce osmehuje na nas.
       Bio je čuven pre nego što smo se sreli a tome ima više od četiri decenije. U Studentskom gradu beše se tek oglasio maljčik, dečak, garson, zvani Pajsije, a po dvoranama su se već orile njegove staračke elegije, butade i oracije. "Enci, menci na kamenci/Nisam ja tako star/Da bih vašu lepotu drskost zvao/Ni tako ružan da bih od vaših pogleda/En den dore/U dvorac kukavnog miša utekao".
       Ali već u prvim razgovorima je upozoravao da ga vređa svako "ko pesnike ne smatra naučnicima i filosofima" i dodavao citirajući Ničea "ne znati latinski i grčki, to je vulgarno".
       Od njega nije bilo ništa prirodnije a ništa neminovnije od njegove poezije. I kad god su se ta prirodnost i ta neminovnost spojile, nastajale su eksplozije, prirodne pogode i nepogode. Moć govora je posebna i najveća moć, a humor je svojim mehovima raspaljivao oganj u kovačnicama njegovih munja.
       Brana Petrović je među nama bio izuzetak i po tome što nije lutao ni stope, a svojim glasom i svojim ustima progovorio je od prve strofe. U još udovu i uvelu poratnu srpsku poeziju on je rasprtio svoju torbu i prvi uveo karfiole, kalcijum karbonate, rogobatne skele, šakale i Flojd Patersone.
       Sa suzama u očima izgovarao je imena ptica, zverinja i cveća, riba i drveća i drhtao gledajući kako titra mali živac pod uvetom guštera. Diveći se čudu života mogao je svakoga časa "umreti od prskanja damara" i tako potvrditi onaj stih Rastka Petrovića.
       Ne znam je li umesno već na poslednjem ispraćaju početi sa objavljivanjem i njegove velike usmene zaostavštine. Ali ako je igde to dozvoljeno, onda je to na poslednjem ispraćaju Branislava Petrovića. A ta zaostavština je tolika da se odmah mora početi kako ništa ne bi bilo zaboravljeno.
       Nije bilo skoro kad mi je poverio: "Burazeru, ja nisam napisao ništa, sve je to napisao moj stric i davao mi da objavljujem pod svojim imenom. Stricu je bilo do pisanja a meni do slave. Ali stric je iznenada umro i ja se sada izvlačim i pravdam stvaralačkom krizom. Ali kad pomislim koliko će ta kriza potrajati, hvata me očajanje i užas".
       Tokom života sve mi je bilo teže da razlikujem pesnika i njegovu poeziju, i sve sam manje znao da li je raskošnija poezija ono što je pisao ili ono što je govorio. Veliki Petrovići srpske poezije, među kojima je i onaj najveći, izreda su osobeni i bogomdani. Brana se najmanje od svih brinuo o svojoj reputaciji, prepuštajući da o svemu odluče više sile. Ja sam mu se divio od prvog dana, a ovo nije jedini put kad to kažem ni jedino mesto gde mu se klanjam.
       Hteo bih da nađem neku reč utehe za njegove najmilije i najbliže, ali već odustajem. Brana Petrović je zaslužio da ostanete neutešni. I pored neuporedive slave on je srpskoj poeziji više dao nego što mu je uzvraćeno i priznanja mu tek predstoje. Bolje da smo mu ostali dužni nego da je otišao isplaćen i preplaćen. U svakom slučaju, smrt mu nije mogla ništa sem što se još jednom obrukala i u večnost prevela i njega i njegove stihove. Brana Petrović jedva da je i bio negde u inostranstvu. I evo, da odmah čujemo kako zvuče njegovi stihovi prvi dan pošto je minuo iz ovih granica i ovog vremena u bezgranični i bezvremeni svet:
      
      
       Proleće je opet!
       Kiša poljubaca!
       Ljubeći me ljubiš bu dućeg mrtvaca.
       O reci mi reci
       Da li si u stanju
       Da zamisliš moju
       Glavu ko lobanju?
       U pustome polju
       Prazno
       I duboko
       I mrava što živi gde
       Je bilo oko...
       I poljskoga miša
       Što potajno
       Želi
       Da istera mrava
       Pa da se useli...
       I pčelu!
       Što sleti
       Kada vetar duva
       Na cvet što je niko
       Iz bivšega uva!...
       Budućnosti strašna
       Sudbo nevesela
       Kad bih bar mogao
       Da budem ta pčela...
      
      
       Kad gori čovek
       Ceo svet se
       Greje -
       Kad izgori
       Čovek
       Tad
       Pepeo sve je.
      
       Zbogom Branislave Petroviću! Pozdravlja te tvoj zemaljski drug Matija Bećković.
      
       (Akademik Matija Bećković na poslednjem ispraćaju Branislava Petrovića, 27. septembra 2002.)


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu