NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Kako smo srušili Jugoslaviju

Devedeset odsto građana Hrvatske pratilo je direktan prenos Mesićevog svedočenja u Hagu

      Verbalni duel Slobodana Miloševića i Stjepana Mesića u haškoj sudnici pokazao je ono što se u Hrvatskoj odavno znalo. Da Srbi i Srbija, i deset godina posle rata i nestanka Jugoslavije, o ovom vremenu imaju radikalno drugačije mišljenje od Hrvata. Aktuelni predsednik Republike Hrvatske koji se pred Tribunalom u Hagu pojavio kao prvi javni svedok u procesu protiv nekadašnjeg predsednika Srbije i Jugoslavije, glasno je rekao ono što bezrezervno podržava 75 odsto građana Hrvatske. Slobodan Milošević je glavni krivac za razbijanje Jugoslavije, za sukob Hrvata i Srba, za podelu Bosne i Hercegovine i za nasilno preseljavanje stanovništva bivše SFRJ. Istovremeno, iz svih trgovina tehničkom robom u Zagrebu, može da se čuje cinično podsećanje optuženika na najcitiraniju rečenicu Stjepana Mesića. Početkom decembra 1991. godine, autor knjige "Kako smo srušili Jugoslaviju" u hrvatskom parlamentu konstatuje: "Mislim da sam obavio zadatak, Jugoslavije više nema." Šest meseci kasnije, u maju 1992. godine, pokojni predsednik Franjo Tuđman podseća okupljene mase na zagrebačkom Trgu bana Josipa Jelačića: "Rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije željela. Da to nismo učinili, da se nismo naoružali, ne bismo došli do cilja!"
      
       Sporno Karađorđevo
       Sudska konverzacija dvojice lucidnih političara i pravnika "brzog uma" zato je već u startu dala za pravo svima koji su ovde strahovali da Stjepan Mesić možda neće biti najbolji svedok protiv Miloševića. Govoreći o političkim ciljevima bivšeg predsednika susedne države hrvatski predsednik sveo ih je na svesno razbijanje Jugoslavije, na homogenizaciju svih Srba koji su u njoj živeli i na postepeno stvaranje "velike Srbije". Tvrdnju da je za rat kriv zvanični Beograd devedesetih godina, Mesić je obrazlagao citatima Miloševićevog čuvenog govora na Gazimestanu, "srbizacijom" tadašnje JNA i oružanom pobunom Srba u Hrvatskoj. Milošević je odmah zaključio da se ovde radi o zameni teza.
       "Ispada da ste vi bili za Jugoslaviju, dok sam ja radio na njenom razbijanju, pa tome bi se nasmejalo svako dete u Srbiji, gospodine Mesiću!"
       "Možda, ali ne sudi se ovde meni, nego vama!" glasio je odgovor, koji je Milošević dočekao jetkim:
       "Pa u tome i jeste stvar, gospodine Mesiću, u tome i jeste stvar!"
       Opšti utisak svedočenja Stjepana Mesića u Hagu sveo se zato na dve ključne stvari. Prva se odnosi na činjenicu da je predsednik Hrvatske pred Međunarodnim tribunalom za ratne zločine potvrdio autentičnost mnogih dokumenata koji pokazuju način rada i donošenja odluka nekadašnjeg Predsedništva SFRJ. Drugi fakat mnogo je značajniji za unutrašnju političku upotrebu u Hrvatskoj, a tiče se poznatog sastanka Franje Tuđmana i Slobodana Miloševića u Karađorđevu, marta 1991. godine. Stjepan Mesić u Hagu je ispričao kako mu je Tuđman u to vreme rekao da će se u Karađorđevu nasamo sresti sa Slobodanom Miloševićem, "da vidimo šta oni zapravo hoće". Pokojni predsednik Hrvatske u Zagreb se vratio kao druga ličnost. Mesić tvrdi da je do sastanka sa Miloševićem uvek podržavao celovitu Bosnu i Hercegovinu, ali je iz Karađorđeva došao uveren da će dobiti Hrvatsku u teritorijalnim okvirima "Banovine" iz 1939. godine, a uz to i Cazin, Kladušu i Bihać. "Ti ih, Franjo, uzmi, to je 'turska Hrvatska', meni to ne treba", prepričao je u Hagu Stjepan Mesić Tuđmanov dijalog s Miloševićem. Mada se u domaćoj javnosti o ovome dugo ništa nije znalo, ubrzo je usledilo formiranje Republike Srpske i Hrvatske Republike "Herceg-Bosne", pa je postajalo jasno da se u Jugoslaviji kroje neke nove granice. Stjepan Mesić ispričao je i da su se "ekspertske komisije" za izradu tih granica za sve vreme rata tajno sastajale u Zagrebu i Beogradu, a jedan od vodećih stručnjaka iz Srbije tada je bila dr Smilja Avramov.
       Za razliku od Slobodana Miloševića koji se tokom unakrsnog ispitivanja na Karađorđevo gotovo nije ni osvrtao, domaći političari u Zagrebu veoma su se uzbudili. Nekadašnji saborski potpredsednik i visoki funkcioner Hrvatske demokratske zajednice Vladimir Šeks tvrdi da se radi o nečuvenom presedanu. HDZ, naravno, pozdravlja suđenje Miloševiću, ali smatra da je Mesić, pominjući Karađorđevo, i Tuđmana učinio odgovornim za podelu BiH i rat na širem eks-jugoslovenskom području. Ekstremna hrvatska desnica misli da Mesić po ko zna koji put izdaje i jeftino prodaje vlastitu zemlju, a ratni veterani ljutito traže njegov opoziv sa mesta predsednika države
      
       Tajni pregovarač
       Protiv ovog dela Mesićevog svedočenja bio je i Hrvoje Šarinić, "siva eminencija" razgovora u Karađorđevu koji je o tome pre nekoliko godina objavio i knjigu, a događaje iz Karađorđeva potvrdio je i u razgovoru za NIN. Mada ne spori da se tamo razgovaralo o podeli Bosne, Šarinić se danas pita kako Mesić može to da zna, kad je u Karađorđevu bio Šarinić, a ne on. Nekadašnji "tajni" Tuđmanov pregovarač na relaciji Zagreb-Beograd, ujedno je i jedan od retkih u Hrvatskoj koji smatraju da je proces protiv Slobodana Miloševića zapravo političke, a ne pravne prirode. U Hagu se, kaže, ne sudi za konkretne zločine u ratu u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, nego za političke ciljeve nekadašnjeg režima u Beogradu.
       Haška rasprava o prirodi ovog režima bila je ujedno i najtanje mesto svedočenja Stjepana Mesića. Iako je prvog dana u sudnici argumentovano govorio o svim smicalicama koje su ga u glavnom gradu tadašnje SFRJ dočekale kao predsednika Predsedništva ove države, drugog dana svedočenja nije nalazio precizne odgovore na unakrsno ispitivanje Slobodana Miloševića. Posebno gorko delovala je činjenica da nije mogao, ali ni želeo, da opovrgne atmosferu kojoj su devedesetih godina bili izloženi Srbi u Zagrebu i Hrvatskoj. Kad je Slobodan Milošević sa zapanjujućom preciznošću citirao rasističke parole koje su se još u jesen 1990. čule u nacionalnom parlamentu Hrvatske ("ne vjeruj Srbima ni kad darova nose", " na njihova ćemo prava odgovoriti mačem, obračun je blizu", "vani dečki već pjevaju 'zaklat ćemo Srbe'"), Mesić je potvrdio da su te izjave štetile ugledu Hrvatske, ali je smatrao da je za njih kriv Milošević, a ne njihovi autori (glumac Damir Mejovšek, zastupnik HDZ-a Ivan Milas, general Slobodan Praljak) ili možda on sam, pošto je tada bio predsednik parlamenta u Zagrebu. Nizale su se brojke o hiljadama hrvatskih Srba koji su izgubili posao u državnoj upravi, medijima, javnim preduzećima i fabrikama. Na Miloševićevo pitanje da li je takva atmosfera u Hrvatskoj zabrinula Srbe u Zagrebu ili je on sam iz Beograda morao da dođe da ih pobuni protiv "hadezeovske vlasti", Mesić je odgovorio da je svega toga bilo, ali se vratio na ratni motiv o granici "velike Srbije" po liniji Virovitica-Karlovac-Karlobag. Tvrdio je da je tu granicu, zajedno sa pobunjenim Srbima u Hrvatskoj, stvorila vojska i paravojne formacije koje je kontrolisao i naoružavao sam Milošević.
       Zagrebački advokat Anto Nobilo, inače branitelj hrvatskog generala Tihomira Blaškića, smatra da je upravo ova teza najvredniji deo Mesićevog svedočenja. Predsednik Hrvatske u Hag je pozvan kao "krunski svjedok" kako bi se dokazalo da je komandni lanac bivše Jugoslavije počinjao i završavao upravo s Miloševićem, a karike u nizu bile su generali Veljko Kadijević (savezni sekretar za narodnu odbranu), Blagoje Adžić (načelnik Generalštaba JNA) i general Aleksandar Vasiljević (šef Kontraobaveštajne službe). U političkom smislu Slobodan Milošević je upravljao i srpskim članovima "krnjeg Predsedništva" SFRJ, od Borisava Jovića do Branka Kostića, kao i krajinskim liderima u Hrvatskoj, Milanom Babićem, Goranom Hadžićem, Milanom Martićem i drugima.
       Mada se odranije znalo da će bivši predsednik Srbije i Jugoslavije pokušavati da obezvredi političku i moralnu vrednost svedočenja današnjeg predsednika Hrvatske, Stjepana Mesića vidno su iznervirala Miloševićeva pitanja o njegovoj zatvorskoj prošlosti od 1975. do 1976. godine. Mesić je rekao da je tada bio gradonačelnik Orahovice, a da je u zatvor došao zbog izjave "Hrvati su si put do Jadrana iskrčili sabljom, a svi ostali tamo su došli zahvaljujući našoj dobroti ili našoj naivnosti". Osuđen je na dve godine, ali mu je kazna kasnije prepolovljena. Slobodan Milošević želeo je da dokaže da se to dogodilo zbog Mesićeve tadašnje saradnje sa službama državne bezbednosti u Hrvatskoj i Jugoslaviji. Mesić je to opovrgao, ali na direktna pitanja nije davao nedvosmislene odgovore.
      
       Slaba tačka
       Jedna od najslabijih tačaka Stjepana Mesića u verbalnom sučeljavanju s Miloševićem bila je polemika u vezi sa njegovim razlazom s Tuđmanom, HDZ-om i tadašnjom oficijelnom hrvatskom politikom, u proleće 1994. godine. Mesić je naveo da je Tuđmana napustio zbog neslaganja s idejom podele BiH, zbog njegove nespremnosti da stane na kraj pljačkanju i "tajkunizaciji" Hrvatske i zbog očite Tuđmanove nesklonosti pravu i pravnoj državi. Milošević je u haškoj sudnici zato samo glasno izgovorio ono što u sebi misle svi današnji oponenti aktuelnog predsednika Hrvatske. Zašto na tu ideju nije došao ranije, nego je u vreme najvećih zločina nad Srbima u Hrvatskoj od kojih su mnogi i danas ostali nekažnjeni, po uticaju bio drugi čovek u državi? Odgovor da je zemlja do tada bila izložena "velikosrpskoj agresiji" priču je vratio na sam početak. Procene državne televizije u Hrvatskoj govore da je direktan prenos haškog suđenja i Mesićevog svedočenja pratilo čak devedeset odsto građana. Ankete zagrebačkog "Jutarnjeg lista" govore da više od polovine njih smatra da će Mesićeve reči u Hagu poboljšati sada veoma loš međunarodni položaj Hrvatske, a šezdeset odsto ih smatra da će to pomoći da Slobodan Milošević bude osuđen za ratne zločine u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
      
       Prvi susret
       Posle unakrsnog ispitivanja najjačeg hrvatskog svedoka protiv Miloševića mase bi mogle da ostanu veoma razočarane. Dva predsednika nekad zaraćenih država, i bivši i sadašnji, prepirali su se oko države koje više nema, kako bi odrekli odgovornost za rat u kom je nestala. Ni dvanaest godina kasnije, kad su se promenile i granice, i države, i etnički sastav stanovništva, i ljudi na vlasti, nijedan od aktera drame u bivšoj Jugoslaviji očito nije bio spreman da preuzme krivicu za njeno brisanje sa političke karte Evrope i sveta. Milošević hoće u istoriju kao njen zaštitnik, a Mesić neće da prihvti krivicu za rat. Stjepan Mesić je to čak ilustrovao opisom svog prvog ličnog susreta sa Slobodanom Miloševićem. Bilo je to u proleće 1991. godine u Beogradu. Tadašnji predsednik Srbije pozvao je Mesića i ondašnjeg predsednika Hrvatske Franju Tuđmana u svoj kabinet i tamo im govorio o mogućim posledicama raspada Jugoslavije. Mesić kaže da se seća kako je Tuđmana posebno uplašila mogućnost da se na područje raspadnute Jugoslavije tada vrati pet stotina hiljada muslimana koji su davno otišli iz BiH, sa Kosova, iz Makedonije, i odselili mahom u Tursku. Pažljivo je gledao kartu za koju je Slobodan Milošević rekao da su je izradili najpoznatiji svetski eksperti. Strpao ju je u džep i poneo u Zagreb. Tamo je ponovio Miloševićeve reči, a nešto kasnije oko Bosne su se obojica sporazumeli u Karađorđevu. Poreklo ove neobične karte koja je trebalo da pokaže strašnu "arnautsku navalu" na Hrvate i Srbe u bivšoj Jugoslaviji još nije ni utvrđeno, ni potvrđeno. Tužilac Džefri
       Najs nije pokazao da ga to brine. On će, sarkastično je primetio, nabaviti sve potrebne karte s područja jugoistoka Evrope. Makar i tako da uđe u prvu hašku trgovinu i kupi prvu dostupnu "auto-mapu". Toliko o pravu i suverenitetu, o granicama i državama.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu