Naslov: Lavirint
Režija: Miroslav Lekić

      Srđan Vučinić
       "Lavirint" je bez sumnje neuobičajen projekat u kontekstu domaće filmske produkcije (mogli bismo čak reći "vanserijski", kada taj izraz ne bi podrazumevao i odgovarajuću vrednosnu konotaciju). Neobičnost Lekićevog filma vezana je najvećim delom za osnovne motive fabule. "Lavirint" započinje kao priča o kockaru i vagabundu (Dragan Nikolić) koji se, nakon dvadeset godina provedenih u inostranstvu, vraća u Beograd pokušavajući da uredi svoj život. Ubrzo, međutim, posredstvom žene koju sreće, biva upleten u klupko opasne misterije. Ispostavlja se da je tragični događaj iz njegove mladosti (smrt prijatelja) vezan za delovanje sledbenika "arijanske crkve" i tajnu kalemegdanskih laguma. Prožimajući istoriju Beograda predanjima i vlastitom uobraziljom, scenaristi stvaraju zanimljiv predložak, inspirisan učenjem jedne od sekti iz perioda ranog hrišćanstva.
       Ova svakako intrigantna fabula mogla je biti polazište za daleko vrednije ostvarenje. Mogla je to biti parabola o obezboženoj civilizaciji u kojoj se sloboda individue predaje na žrtveni oltar lažnim spasiteljima. Ili - na tragu Kjubrikovog remek-dela "Širom zatvorenih očiju" - "Lavirint" je mogao da funkcioniše kao priča o svetu maski i lažnih identiteta, tim univerzalnim simbolima modernog društva. Lekić je nesumnjivo vešt zanatlija: dokazao se, kako u melodrami ("Bolje od bekstva"), tako i u ekranizaciji nacionalnog bestselera ("Nož"). U "Lavirintu" njegova veština se manifestuje ne samo u skladnom vezivanju vremenski razdvojenih fragmenata, nego i u izboru eksterijera, dočaravanju atmosfere i zlokobne "paralelne" istorije grada.
       Problem je, međutim, u tome što se autor (zajedno sa koscenaristom Igorom Bojovićem) svesno opredeljuje za sižejnu konstrukciju i građenje likova koji, bez ikakvog ironijskog otklona, kao da svoje uzore nalaze u petparačkim romanima ili jeftinim strip-serijalima. Krajnje neduhoviti, šematizovani dijalozi i jednodimenzionalni junaci egzistiraju isključivo u funkciji što uzbudljivijeg zapleta. Na taj način, ideja "Lavirinta" ogoljena je na nivo senzacionalizma "žute štampe" u kojoj kratkotrajna medijska atrakcija po pravilu zamenjuje sklonost ka dubljoj refleksiji; gluma je bleda.
       Naravno, "Lavirint" možemo posmatrati i kao dva sata zabave ili balkanske pustolovine, kao triler lišen bilo kakvih ozbiljnijih pretenzija. No, nevolja i jeste u tome što autor često po svaku cenu želi da se ugleda na tekuću holivudsku produkciju. Iz ovog nerazumevanja realnih okolnosti proizlazi i činjenica da neke od scena deluju kao trećerazredni surogat američke "fabrike snova". Kada glavni junaci, u potrazi za spasom, odgonetaju smisao latinskih sentenci u lavirintu Kalemegdanske tvrđave, oni su tek suvišne i nespretne karikature Indijane Džonsa i njegovih holivudskih potomaka. Tako se, i pored sve ekskluzivnosti koje je priča nudila ovom ostvarenju, ono pokazuje kao dvostruki promašaj: u estetskom pogledu njegove pretenzije ostaju na nivou jeftine feljtonistike, dok u komercijalnom smislu predstavlja naivan pokušaj da se dosegnu standardi visokorazvijenih kinematografija.