Kada je u Izraelu prikazan film "Eva", nazvao me je jedan čovek i rekao: Gospođo, to je najlepša ljubavna priča koju sam do sada video, bez ijednog poljupca ili zagrljaja. Impresioniran sam tom strašnom privrženošću i velikom ljubavlju!

      Nedavno je u Beogradu prikazan dokumentarni film "Eva" izraelskog reditelja Avnera Fajngelerda. Film se bavi životom Eve Nahir, čiju je golootočku priču našoj javnosti, krajem osamdesetih,preneo Danilo Kiš posle svog boravka u Izraelu. Gospođa Nahir je nekoliko dana bila gost svojih prijatelja u Beogradu i tom prilikom dala je intervju NIN-u. Rođena je pre 84 godine u Čakovcu; njena ljubavna priča i životna drama, započinju poznanstvom sa mladim konjičkim oficirom Radoslavom Panićem. Velika ljubav i privrženost dvoje mladih, igrom vremena našla se u vrtlogu patrijarhalnih, rasnih i ideoloških predrasuda. Danas, Eva Nahir pleni svežinom misli i pozitivnim stavom prema životu, uprkos strašnim nedaćama kroz koje je prolazila zbog svoje ljubavi.
      
       MAMA, RADE I JA: Bili smo veoma mladi Rade i ja, kad smo se upoznali. On je došao iz Vojne akademije na svoju prvu službu, u Čakovec. Rođen je u Kruševici, jednom siromašnom planinskom selu, na tromeđi trsteničkog, levačkog i temnićkog kraja. Svakog dana putovao je šest kilometara do prve škole, u Krčinu; kad je završio četvrti razred, učitelj je njegovom ocu rekao da treba da ga školuje, jer je veoma pametan dečak. Pošto su bili vrlo siromašni, otac ga je dao u Vojnu gimnaziju. Godine 1935. došao je na svoju prvu službu u VIII konjički puk, koji se nalazio u Čakovcu.
       Bila sam na srednjoškolskoj igranci, to je bilo 7. marta 1936, prišao mi je jedan mladić i zamolio da igra sa mnom; imala sam nepunih 18 godina, on je imao 22 godine. Pitala sam ga odakle je, i on mi je te prve večeri rekao: Znate, gospođice, ja sam se rodio, takoreći, u štali! Bila sam iz imućne porodice Kelmen, i to je za mene bilo nešto neviđeno. Rekao mi je: Znate, svakog meseca pola plate šaljem kući, a kad za pet godina budem imao pravo da se ženim, moji će stanovati u kući, neće više u čatmari! Ovde su jake zime, oficiri dobijaju po dva metra drva, ali ja ih nikad nisam podložio; prodam ih pa novac šaljem mojima.
       Za mene je to bila kao neka priča iz bajke. Onda ja njega pitam: Kako se zove vaš otac? - Milosav. - A vaša majka? - Tijana. Kažem, kad budem imala ćerku, zvaće se Tijana! Došla sam kući sa igranke i majci rekla: Danas sam upoznala jednog dečka koji se rodio za mene! Ona će meni: Šta on ima, ako boga znaš? Kažem: Mama, on je tako ponosan na svoje siromaštvo!
       Pitao me je šta sutra radim, rekla sam da idem kod moje prijateljice u Varaždin, kao svake nedelje. Rekla sam to mami, a kad sam se uveče vratila iz Varaždina, čekala me je na stanici. - Mama, zašto si došla, nikada do sada nisi me čekala? - Zato što sam znala da će doći ovaj mladić. Rade je stajao pored velikog kestena, čekao me je. I nikad više nismo se razdvojili. Znala sam da je deo moje sudbine.
       Sad, znate, bila sam iz patrijarhalne kuće, moj otac bio je izuzetno strog. Nisam bila punoletna i bojala sam se da će me otac ako sazna za Radeta, poslati u Budimpeštu ,kod familije . Kao što se događalo mojim starijim sestrama: kad mu se ne bi dopao njihov izbor, slao ih je u Budimpeštu i tamo udavao. Ali, moja majka je rekla: Ne, s tobom to neće učiniti! I, možete misliti, pet godina, svako veče, šetamo moja mati, moj momak i ja. Ona ne zna reč srpskog, on ne zna reč mađarskog ili nemačkog. Pet godina sam im prevodila: Šta je rekao? Šta je rekla?
      
       OFICIR ILI SELJAK: Kad je jedna gospođa, februara 1940. ocu rekla: Zar vi ne vidite kako vam je ćerka mršava...? Otac je došao kući i pitao majku: Čuo sam da se naša ćerka zanima sa jednim Srbinom?! Odgovorila mu je: Pitaj nju, dovoljno je velika da može da ti objasni. Otac me je pozvao i rekao da moja veza sa Radetom ne dolazi u obzir, da će od sramote skočiti kroz prozor! - Ja ću ti ga otvoriti!, rekla sam. - Udaću se za njega, pa kako god bilo! Sutradan, otac je odjurio kod našeg rabina i rekao da se sramota dešava u kući. - Moja ćerka hoće da se uda za nejevrejina!! Rabin mu kaže: Gospodine Kelmen, vašu ćerku i tog momka pet godina gledamo i nismo hteli da vam kažemo jer biste napravili skandal. Čujte, Hitler je već blizu, možda će ona jedina ostati živa!? Idite kući i pozovite tog dečka! U istoj kući bio je predsednik jevrejske opštine, advokat doktor Švarc, i on je rekao isto: On je vrlo fin momak, mi svi znamo za tu vezu! Dođe moj otac kući, i kaže da pozovem Radeta. Bila je nedelja, odjurila sam u kasarnu: - Rade, moj otac te zove! Otac je stajao u salonu pored kamina, Rade kakav je bio fin, klekne i poljubi mu ruku. Moj otac zgranut, jedan oficir kleči pred starim Jevrejinom, ljubi mu ruku?! - Kaži mu da mu sve dajem, šta god hoće, samo neka ustane! Onda je otac rekao Radetu da pristaje i to je puklo u malom mestu - Kelmen je pristao na veridbu!!! Ali, već je bio donet Zakon o Jevrejima! Jugoslavija je potpisala akt o nenapadanju s Nemcima, i oni su tražili neke mere prema Jevrejima. Mere su bile da oficiri ne mogu da se žene Jevrejkama i da se ograničava broj jevrejske dece po školama, numerus klauzus. Otac je pitao: Rade, šta sad da radimo? - Mogu da budem samo oficir ili seljak, drugo ne znam! Otac je rekao: Kad sam na to pristao, onda ću terati do kraja!
      
       U BELIM SANDALAMA: Rade je rekao svojim pretpostavljenima, da se kani oženiti Jevrejkom, i odmah je po kazni premešten u Skoplje - jer prlja lice jugoslovenskog oficira! Majka i ja smo otišle u Skoplje, da ga obiđemo, rekao je da je razgovarao sa vojnim protom, kome je poverio kakve probleme ima, i da mu treba jedan papir. Rekao je da će mu dati 5 000 dinara, za jednu krštenicu. Vojni prota je pristao, predložio nam da u fijaker uzmemo najpijanijeg oficira koga vidimo, i dovedemo ga u hram Slave gde svake nedelje ima službu. Mi smo tako učinili, jednog konjičkog oficira pozvali smo sa nama u hram Slave, obećali mu piće, samo nešto da potpiše. Vojni prota nas je čekao, Komlenović se zvao, Crnogorac, i napisao krštenicu na moje ime. Čak, nije znao da ne postoji pravoslavna Jevrejka. Moj Rade je to izbrisao smrt-mastilom.
       Majci i meni, rekao je: Vi sad siđite u Stalać, moj otac će vas sačekati na stanici. Odvešće vas da vidite moju porodicu i moju sirotinju. Zaista, svekar nas je čekao, u fermanu, anteriji i opancima. Popne nas na čeze, vozimo se prema Kruševici, ali već od Krčina nema puta; vozimo se u potoku, čeza ide s kamena na kamen i meni svekar kaže: Siđ'se snajka, pa podupri da ti majka ne padne! Ja sam u belim sandalama sa štiklom, ali ja siđem, ništa mi nije strašno. A, moja mati, s čeza na mađarskom govori; Gde si me ovo dovela, u dno pakla! Dođemo u selo, žene se okupile, došla Radetova mlada. Jedna donela tri oraha, druga dve kocke šećera, treća donela dva jaja, jedna je donela pile. Pipaju me, jedna kaže: Ovu će da uzme, ta nije za rad! Gospoda uzimaju žene samo za uživaciju! Moja majka, gospođa sa šeširom i šlajerom, svekrvu pita gde je NjC. Ona kaže: Idi tu, u baštu! Vratimo se našoj kući, posle tri dana provedenih u Kruševici. Majka objašnjava ocu, kaže: Tamo nema ničeg. Nema table, nema puta, planina! - Tamo neće doći Nemac!, zaključio je moj otac. Tamo bismo mogli da se sakrijemo i preživimo rat. I počinje da šalje sanduke namirnica i stvari u Kruševicu - persijske tepihe, mamine bunde, escajge...
      
       MINISTROV AĐUTANT: Rade je otišao kod komandanta konjice, generala Nedeljkovića i rekao: Gospodine generale, pre pet godina dao sam svojoj devojci reč da ću je oženiti i ja ću predati molbu za ženidbu! - Ti znaš, Paniću, da je to zabranjeno?! - Gospodine generale, hoćete li vi da imate u vojsci poštenog čoveka ili nepoštenog oficira?! Ako mi odobrite molbu, ja ću ostati u vojsci, ako ne odobrite, ja se vraćam u selo! I pre nego što je general Nedeljković doneo odluku, mi smo čuli za nekog generala, koji je bio ađutant ministra odbrane. Stupili smo u kontakt s njim i obećao nam je da će pokušati da podmetne Radetovu molbu, a da ministar vojske i ne vidi šta potpisuje. Rekao je: Donesite 50 hiljada dinara u apoteku na ćošku Takovske ulice i sedite tamo. Ako ministar bude potpisao telefoniraću vam, vi ostavite kovertu i dođite da uzmete molbu. Ako se to ne dogodi, mi se nećemo više videti. Telefonirao je da je molba potpisana, mi smo došli pred ministarstvo, dao nam je to i rekao: Ovog sekunda trčite u Patrijaršiju, dok neko ne primeti o čemu se radi!
       Odjurili smo u Voznesensku crkvu i molili za hitno venčanje. Našli smo dva svedoka, dva oficira, i venčali se sutradan, u pet ujutro. I, gotovo. Sve je zakonski izvedeno,to više niko nije mogao da ospori. Moj Rade dođe u kasarnu - Zdravo, Paniću! Šta se dešava s tobom? Kaže: Pa, oženio sam se! - Kojom si se oženio!? - Evom Kelmen! - Pa, kako si se njome oženio!? Rade je otišao kod generala Nedeljkovića i rekao: Gospodine generale, oženio sam se i moja supruga ne želi da živi u Skoplju! - A, šta vi to želite? - Da budem nastavnik u Konjičkoj školi u Zemunu! - Usvaja se. Želim poštenog oficira u Konjičkoj školi!
       Našli smo jednu sobicu, preko puta škole, i tražili stan: moj otac je Radetu rekao: Sve moje kćeri udale su se sa velikim mirazom, šta ti hoćeš? - Ja neću ništa! Ako vaša ćerka ne može da živi od moje plate, vi njoj dajte. Ja sam i od toga pola slao kući. Onda smo moja majka i ja odabrale lep nameštaj u Beogradu, iznajmili smo dvosoban stan u novom delu Zemuna i divno ga namestili. Bilo je to decembra 1940, za Božić su došli moji, pozvali smo i mog svekra Milosava, da vidi kako mu sin živi. Otac je rekao da račune za kiriju, kasapina i bakalina, odsad on plaća. Posle pet godina straha i svega, živeli smo kao u raju. Svaki dan bih sačekala Radeta ispred škole, kad se završi nastava, odlazili smo na večeru kod "Ruske lire", "Ere gurmana", pa u bioskop... Nažalost, raj je trajao samo tri meseca. Započeo je rat.
       AUSVAJS: Popodne 5. aprila nazovem oca. Kaže: Zašto nisi u Kruševici, šta smo se dogovorili!? Sutra ili prekosutra otpočeće rat! Moja drugarica Vera Mešterović i ja, izašle na Trg "Kod Milanovića", balavice. Kažem: Vera, moramo kući, mrak je, nema autobusa za Zemun. Beograd je bio zamračen, vojska prelazi Zemunski most. Vera se obratila jednom mornaru, kaže: Ja sam supruga kapetana bojnog broda, sledi nas dva koraka! Tako smo došle kući.
       Ujutro gledamo kako lete bombe na Beograd, nebo je bilo potpuno crno. U sedam sati zvoni na vrata francstalski Švaba; pre tri dana on je farbao našu ogradu i pevao "Stražu na Rajni". Rade mu je rekao: Pred mojom kućom nećeš da pevaš hitlerovske pesme! - Pevaću šta ja hoću! - E, vala nećeš! i Rade mu je lupio dva šamara. U sedam ujutro, 6. aprila, bio je na našim vratima s pištoljem u ruci: - Marš, napolje, oficirska kurvo! Srećom, nije znao da sam Jevrejka. Vera je spavala kod mene, obučemo kapute i pravo u Konjičku školu, kod komandanta. Kažem: Isterao me je Švaba iz stana. - Gospođo Panić, ostaćete kod nas. Prostrli su nam slamarice i tu smo provele čitav dan. Sutradan, u četiri ujutro kažu nam: Idete sa nama, imamo ratni raspored u Jajincima. Utovare nas u kamion, prolazimo pored našeg stana, počnem da kukam: Jao, pa ništa nisam ponela, gola sam i bosa! Kažu: Nijedan sekund! Mislila sam, bar, da uzmem novac i majčin nakit. Ništa, sve je ostalo. Istovare nas u Jajincima, železnica više nije radila, pešice se uputimo prema Kruševici. Počelo je nevreme, kiša, sneg, lapavica, mi u plitkim cipelama. Nekoliko dana putovale smo do Krčina, tamo nam daju opanke i dođemo u Kruševicu. Bilo je strašno hladno, nema nijednog muškarca u kući: svekra su oterali, da s kravama i volovima vozi topove.
       U kući je bilo 50 kilograma kukuruza i dva kila masti, sve bogatstvo. Gladni, hladno, grozno. Nemam para, nemam odelo, nosim ono što mi svekrva da, konopljane košulje. Vrate se moj svekar i dever, objave se spiskovi, ko je zarobljen, ko je poginuo: Radeta, koji je 4. aprila otišao po ratnom rasporedu u Bijeljinu - nema nigde! Svekru kažem: Idem da ga tražim! - Je l'si poludela snajka?!, kaže on. - Ti si Jevrejka, jel'ti vidiš nemačke plakate?! Nemaš ni papire, nikakvu dokumentaciju! - A, ako imam, onda ćeš ti poći sa mnom? - Obećao sam tvom ocu da ću da te čuvam, ne misliš valjda da ću da te pustim samu?! Pešice odem u Varvarin, kod nemačkog komandanta oblasti i na perfektnom nemačkom obratim mu se: Gospodine, ja sam Mađarica koja je udata za Srbina, ali u Srbiji ne želim više da živim. Dajte mi ausvajs da bih mogla da odem kod mojih roditelja! On zgranut, kaže: Gospođo, ovo je pustinja, niko ne zna reč nemačkog, ja sam ovde izgubljen. Da neko uđe kod mene i ovako govori nemački, pa ja ću vama dati šta god hoćete! Kažem: Znate, svekar me ne pušta da idem sama, upišite i njegovo ime! - Alles für Sie! - sve za vas! Eva i Milosav Panić... kukasti krst, pečat. Dođem i kažem: Gledajte, imam ausvajs!
      
       DIJAMANTSKI PRSTEN: Stavim u prsluk mali revolver koji mi je otac dao rekavši: Nemoj da dozvoliš da nosiš žutu zvezdu i da te vode u logor! Moj svekar obuče šumadijsko odelo, fermen i anteriju, vezene čarape, i sve preko brda dođemo u Beograd. On je znao sve puteve preko planina a noću smo spavali u pojatama, gde se zimi čuvaju ovce. U sumrak dođemo pred pontonski most, (Zemunskog mosta više nema) kolone Nemaca prelaze preko njega. U Beogradu počinje policijski čas. Ugledam jedan auto s mađarskom zastavom, istrčim pred njega, vičem: Uzmi me! Uzmi me! On stane, primi nas i prebaci u Zemun. Dođemo pred stan, na eslinger roletnama suše se stvari nemačkih vojnika. Odem do vrata, na njima stoji crvena cedulja: Beschlagnahmt! - zauzeto! Sedimo na poljani pred kućom, gledamo svetlo u stanu i slušamo kako se lupaju moje kristalne čaše. Vojnici i kurve. Svekar, kaže: Šta sad? - Sad, u noći, ništa. Idemo ujutro dalje, prema Hrvatskoj. Ja ću ići do Nemačke, moram da ga nađem! Živeti bez Radeta, ne mogu. Prošla je ponoć, setim se jedne Ruskinje s kojom smo se ponekad družili. Možda Veročka zna šta je s Radetom? Idemo do njenog prozora, polušapatom vičem: Veročka! I maltene nagazim čoveka, koji leži u mraku. Bio je to moj Rade, koji je nešto pre toga došao puzeći. Bio je zarobljen od ustaša i skočio je s drugog sprata bjelovarske gimnazije. Pošto su mu skoro operisali čir, pukao mu je šav na stomaku. Pridržavajući creva, mesec dana se vukao po slavonskim šumama. Ali, u kući su bili Nemci. Onda je i on dopuzio do Veročkinog prozora, da pita šta je sa mnom. Da sam došla samo pola dana kasnije, njega bi tu uhvatili. Otišla bih da ga tražim u ništa. Sad, ja njega vučem do svekra, kažem: Evo, našla sam ga. Idemo natrag, u Srbiju. Oko pola dva iz kapije ispadaju nemački vojnici i kurve. Mrak u kući. Kažem: Sad je moje vreme! Uđem s pištoljem u ruci, nema nikog. Kažem svekru da dođe s druge strane zgrade i počnem da izbacujem stvari. I danas imam moje jorgane iz zemunskog stana. Svekar je vezivao jastuke i jorgane u ćebad, u šest kufera napunili smo odela. Novac je nestao, ali našla sam majčin nakit, koji sam sakrila u jednu flašu u špajzu.
       Ujutro u pet, dovučemo stvari do pontonskog mosta,naiđe seljak sa volovskim kolima. Kažem: Dajem ti ovaj srebrni escajg, da mi prebaciš stvari, imam i ranjenika. - Tovari, gospođo! Istovario nas je na Zelenom vencu; uđem u prvu kafanu i kažem: Dajem dijamantski prsten za konja i čeze! Imam ranjenika, moram da ga odvedem! Seljaci: Gospođo, za taj prsten dajemo i dva konja! Jedan čovek mi je dao konja i čeze, natovarimo Radeta i stvari. Idemo u Kruševcu. Svekru, kažem: Pre noći nećemo da uđemo u selo. Ni dever ni zaova ne smeju da znaju da smo doveli Radeta. Sakrili smo ga u jedan sobičak, i svekrva ga je lečila travama. Niko drugi nije znao da je Rade tu, dok nije prezdravio. Posle dva meseca lečenja pridigao se na noge.
      
       SESTRINO DETE: Nažalost, moji roditelji su umrli u Aušvicu. Sutradan po početku rata proglašena je Endehazija. I oni više nisu mogli da pređu u Srbiju i dođu u Kruševicu. Čakovec je okupiran od Mađara, živeli su mirno do 1944. kada su fašisti preuzeli vlast od Hortija. Odmah je otpočelo hvatanje Jevreja i njihova deportacija u logore smrti.
       Sad smo slikali stvari koje je otac poslao početkom rata. Trokrilni orman sa ogledalom, kauč, garniture, jugend stil. Sve to još uvek stoji u kući kod devera. Otac je zakupio vagon i poslao stvari, moj svekar i ja išli smo po njih sa dvoje volovskih kola. Rade je ćutao u selu, bojali smo se da ga Švabe ne odvedu u zarobljeništvo. Svuda sam išla sa svojim svekrom, on i ja zapalimo cigare, teramo krave. Više puta odlazili smo u Beograd; pred hotelom "Bristol" nalazila sam se sa ustaškim komandantom Zemuna. Naime, bio je ustaški pukovnik, pre toga konjički oficir u Čakovcu, poznavali smo ga. Bio je oženjen Jevrejkom. Moj otac je njegovoj ženi rekao: Ja ću te skloniti, ako tvoj muž uspostavi vezu s mojom ćerkom. Svaka dva meseca dolazila sam pred hotel "Bristol", on je prelazio čamcem, u civilnom odelu. Obećao mi je da će dovesti i sestrino dete, koja je sa mojom venčanicom (Eva Panić, Srpkinja) otišla iz Zagreba u Budimpeštu. Njen šestogodišnji sin bio je kod mojih u Čakovcu. Tražila sam da mi pošalju dete, ali moja mama je pisala: Pa, kud da ga pošaljem; nema klozeta ni kupatila, i ti si se uvašljivila. Ne mogu ga poslati u onu bedu. A i, šta će tamo raditi? - Čuvaće ovce, kao i sva druga deca. I ostaće živ!, pisala sam. Nažalost, nije me poslušala, i mali je stradao u Aušvicu.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
       (Kraj u sledećem broju)