Ko će da kontroliše srpski tenis; "Đinđićevi hajduci" ili Šešeljevi "džentlmeni"

      Dok se političari i analitičari u postizbornoj groznici hvataju za glavu i pitaju - gde nam promače Šešelj, ljubitelji belog sporta konačno mogu da odahnu - Jelena Dokić ostaje ovde. Do konačne pobede Vojislava Šešelja, do ostvarenja porodičnog sna u kome se njihove fotografije nalaze u srpskom a ne jugoslovenskom pasošu (tati Damiru je takav draži) ili do sledeće prilike koja joj neće biti po volji.
       Pa, ko onda može da kaže da nam nacionalizam nikada ništa nije doneo?
       "Jelena i ja smo veći Srbi i od svetog Save" i ostajemo ovde, poručio je Damir Dokić. Prilike su se promenile, a za njega su se otvorile nove perspektive u sferi politike kojoj aktivno pristupa ovih dana. Ili: Vojislav Šešelj je svom istaknutom članu poručio da mu je nepotreban ukoliko promeni državljanstvo. A pre samo nedelju dana sve je izgledalo beznadežno. Peta igračica sveta je ponovo pakovala kofere, a otac Damir je grmeo: ukoliko Jelena do Nove godine ne postane predsednik Teniske asocijacije Srbije, više neće braniti boje Jugoslavije.
       U razmaku od nepunih mesec dana bio je to drugi ultimatum koji su Dokići uputili jugoslovenskim vlastima, strukovnim organizacijama, pa i urbanistima.
      
       Hajduci i "džentlmeni"
       O prvom bi možda i moglo da se razgovara, da je razgovor bio na repertoaru Dokićevih, jer bi od teniskog kompleksa, u koji su odlučili da investiraju, svi imali korist. Da li bi im trebalo ugoditi i dati plac kod hotela Jugoslavija koji spada u gradsku vodovodnu zonu, jedini koji im odgovara ("Mi hoćemo nešto što ni Njujork nema") ili ih pomeriti ka Bloku 44, odluka je koju bi ipak morali da donesu stručnjaci. Laički gledano - tereni ne bi izgledali loše kraj "Jugoslavije" jer ono što urbanisti zovu parkom baš i nije park, a pitanje je da li bi izgradnja terena poremetila vodovod. Do te tačke se, ipak, nije stiglo, jer su Dokići prilikom prvog "ne", uzviknulli da odlaze i stavili tačku na sve ponuđene i neponuđene alternative.
       Ishitrenost je bila nužna, jer da nje nije bilo, Dokić ne bi mogao da pošalje poruku koja glasi: Đinđićevi hajduci hoće fudbal i košarku, a xentlmen Šešelj-tenis.
       Kako i kada su se odlučili da ostanu, javnost nije baš najbolje razumela, jer je novi ultimatum, sa istom porukom ("Jelena će biti građanin Londona") usledio samo dva dana posle imenovanja Slobodana-Bobe Živojinovića za prvog čoveka TAS-a. Za Dokićeve je bilo potpuno neprihvatljivo da se "teniser koji nikada ništa nije uradio za jugoslovenski tenis" nađe u fotelji koju Jelena želi.
      
       Udruženje na papiru
       Da li je Živojinović mogao više da postigne ili mu je optimum bio 19. pozicija (najbolji plasman koji je imao) nije pitanje koje bi moglo da potisne realnost izraženu u brojkama: za reprezentaciju je igrao 56 puta, a braneći boje plavih osvojio je 96 mečeva. Za, u tenisu marginalizovanu Jugoslaviju, svojevremeno je to bilo više nego dovoljno, a ni danas ne predstavlja nešto što bi moglo da se podvede pod "ništa".
       Odluku o Živojinovićevom izboru podržalo je "Tenisko udruženje profesionalaca", čiji Jelena nije član. Ne zato što nije htela, već zato što je niko nije obavestio da je pre dva i po meseca udruženje osnovano. Argument dugogodišnjeg selektora Radmila Armenulića da nije bila tu, zvuči pomalo prazno - telefon je izmišljen i moglo bi se zaključiti da domaćim profesionalcima nije do saradnje sa Dokićima ni u onoj sferi koju bi morali da imaju. Ukoliko su stvarno profesionalci.
       To je doveo pod pitanje savezni selektor Goran Bubanj reagujući na izjavu Radmila Armenulića da je član Teniskog udruženja profesionalaca.
       "Takvo udruženje postoji samo na papiru i sve je farsa. Da postoji pravo udruženje profesionalaca bio bih u njemu. Ali ono za šta se oni zalažu nije pitanje struke već rukovođenja, ta borba me ne interesuje i u to neću da se mešam", kaže za NIN Goran Bubanj.
       Opravdava li to što Jelena, to jest tata Damir, hoće daleko više od toga: da se poništi odluka o izboru Živojinovića pre nego što mu se uopšte pruži šansa da pokaže šta zna i oslobodi mesto za nju.
       "Da li je neko pitao Jelenu želi li da bude predsednik", glavni je argument Damira Dokića.
       "Da li u istoriji tenisa postoji primer da je neko sa 19 godina bio predsednik", kontraargument je koji poteže Radmilo Armenulić, drugooptuženi na listi Dokićevih.
       Ne, u istoriji tenisa nema takvog primera. Čak se ni Martina Hingis, u vreme kada je dugo i stabilno bila broj jedan, nije usudila da zatraži tako nešto. Jeste njena majka Melani, nije prošlo i još uvek su državljanke Švajcarske. Ali, Jugoslavija nije Švajcarska i ovde reket broj pet vredi više nego u Švajcarskoj reket broj jedan. Posebno kada su u igri politika, profesionalni klanovi i uvek konfliktni Dokići. A reket broj pet želi fotelju bez obzira na činjenicu da to nisu najbolje godine za funkciju, ali su prave da se obrati pažnja na igru ne bi li se prekinula serija slabijih rezultata.
       To nije problem, tvrdi Damir Dokić: Jelena bi samo sedela u fotelji, ne bi radila ništa, to bi radili njeni pomoćnici, a uloga bi joj bila da miri zavađene strane u tenisu. Kako? Samom svojom pojavom, uveren je Damir, jer muškarci ne bi smeli da puše i psuju u društvu mlade dame.
       Iako se iz tona Damira Dokića izgubio ultimativni prizvuk, TAS bi trebalo da razmisli. Ako ni zbog čega drugog onda zbog borbe protiv pušenja i psovanja.
      
       SANDRA PETRUŠIĆ