U budućnosti će i najmanje razlike biti predstavljane kao kapitalne, iako nijedna stranka nije u stanju da napravi zaokret - da prihvati kapitalizam i lansira program "Ljudi, radite i bogatite se"

      Na osnovu stalnih čarki izgleda da su razlike u shvatanju ekonomije među većim strankama u DOS-u danas u Srbiji ogromne, ali više je dima nego vatre. Ko god na osnovu toga zaključi da su razlike u shvatanju ekonomije velike - greši.
       Razlog za to je vrlo prost. Ogromna većina političkog establišmenta u Srbiji ekonomiju još uvek shvata u okviru koji se može svesti na sitnije varijacije ako ne baš socijalizma, a ono vrlo snažnog etatizma. Tvrdi socijalizam zastupaju SPS i SRS, SPO čini prelaz ka mekim verzijama socijalizma, a na strani mekog socijalizma se na malim međusobnim distancama nalaze DS, G17, koalicija DAN i DSS. Meki socijalizam karakteriše dominacija birokratije nad tržištem, uz izvesno priznavanje nekih tržišnih realnosti. Naravno, u Srbiji postoje politički malo uticajne snage koje zastupaju bilo staljinistički socijalizam u ekonomiji, isto kao što postoji mala grupa liberala.
      
       Etatizam
       S obzirom da će se u predstojećem periodu, a to znači bar nekoliko godina, na vlasti u Srbiji smenjivati DSS, G17, DS, DAN i njihove koalicije, ekonomske politike će biti vrlo slične. Socijalizam i etatizam imaju podršku skoro svih većih NVO, ogromne većine medija i javnog mnjenja generalno. To se vidi po tome što Đinđićevu vladu smatraju liberalnom, iako je ona zapravo primer socijalizma. Stari sistem je nepromenjen, na mesto bankrotiranog centralnog plana su došle donacije, za godinu i po je privatizovano 0,7 odsto firmi, a više od 70 odsto dohotka se stvara u državnom sektoru. Dimitrije Boarov je to lepo rekao: "Ovi ministri kažu da su školovani na Zapadu, a govore i rade kao da su došli iz Moskve." Nijedna od tih stranaka nije za otresitije tržišne reforme, samo što radi očuvanja socijalizma G17 i DS koriste svetovni etatizam, a DSS nacionalizam.
      
       Jeftini krediti
       Sve važnije stranke u Srbiji žele da političari zadrže moć nad privredom iz, bar, dva razloga. Prvo, to omogućava političarima da se obogate, čak i kada je privreda stagnantna (preko korupcija na tenderima, aukcijama i posebno javnim nabavkama). Drugo, imajući vlast nad privredom, političari zadržavaju znatan uticaj na birače (kontrola nezaposlenosti, subvencije, krediti, ulaganja, plate, penzije, itd.). Nijedna od grupacija se neće upuštati u avanturizam hiperinflacije, ali će sve koristiti monetarnu politiku kada zaškripi. Stopa inflacije će biti niža nego u vreme Miloševića, ali će njeno kretanje biti nepredvidivo i teško će se postići jednocifrena stopa inflacije tokom više uzastopnih godina. Poslovno okruženje će ostati loše, većina novca će se dugoročno zadržati u slamaricama, domaći privatni sektor će polako rasti, direktna strana ulaganja će se kretati između 130 i 300 miliona dolara godišnje. Malo je verovatno da će brzo doći do daljeg otvaranja tržišta, smanjivanja subvencija (bilo direktnih ili preko olakšica i kredita), mada će tržište vršiti pritisak u pravcu njihovog snižavanja. Porezi će ostati mnogobrojni i visoki, a državna potrošnja neće bitnije pasti ispod sadašnjih 55 odsto od nacionalnog dohotka. Prosečna dugogodišnja stopa rasta će biti oko 2 odsto. Sa stopom rasta od 2 odsto nekoj zemlji treba 35 godina da udvostruči dohodak na realnim osnovama, sa stopom od 5 odsto treba joj 14, a sa 10 odsto sedam godina.
       Bez obzira što će sve političke stranke u nekadašnjem DOS-u voditi bazično slične politike, nije isključeno da među njima postoje neke manje bitne razlike. Recimo, neka stranka bi dolazeći na vlast mogla da štampa više para za "pokretanje proizvodnje" ili da iskoristi deo rezervi NBJ za to, ako je njihov prethodni protivnik bio restriktivniji. Ili, neka stranka može nešto da ubrza privatizaciju nekog sektora ili proda neku veću firmu, da bi vlada došla do novca, posebno ako predstoje izbori. Stalno će se lansirati "lov na veštice"; pošto se zakon o ekstraprofitu uskoro povlači, već su spremni nacrti poreskog i carinskog zakona, koji ga "dostojno" zamenjuju, jer mogu da funkcionišu samo u policijskoj državi - da slučajno ne dođe do lovostaja na veštice. Neka stranka bi opet mogla da se založi za veće subvencije, ako je prethodna vlast bila za manje, i obrnuto. Naravno, svi ti programi i male varijacije će biti predstavljani kao fundamentalni, iako to, naravno, neće biti slučaj.
      
       Prazni džepovi
       Sadašnja makroekonomska ravnoteža je privremena, zato što počiva na nerealnim osnovama. Te osnove su donacije, jeftini krediti i prihodi od privatizacije. Kada oni opadnu, a to će biti verovatno tek posle 2004, a pre 2006, doći će do krize koja će tražiti uspostavljanje ravnoteža na nižem nivou. Ta kriza će biti slična onome što se dešavalo u Bugarskoj 1996. Suština krize će biti u neusklađenosti makro i mikronivoa. Pošto na mikronivou nema reformi, on će konstantno vršiti (i već vrši) pritisak na makroekonomsko stanje koje je zaglađeno donacijama. Crna Gora poslednjih nekoliko meseci već ulazi u takvu krizu, čiji su najbolniji efekti smanjivanje plata i penzija, rast cena i rast nezaposlenosti. Verovatno će uskoro tamo biti prodata neka veća firma, da bi se uoči izbora pad bar privremeno ublažio.
       Ekonomska budućnost Srbije je stagnirajuća. Ako se ne nađu velika nalazišta nafte kao u Kuvajtu ili dijamanata kao u Bocvani, nerazvijenost i siromaštvo nikako drugačije ne mogu da se promene sem entuzijastičnim tržišnim reformama. Pravilo za računanje vrlo je jednostavno: male promene malo bole, ali i dugoročno donose malu dobit (mali rast standarda). Velike i duboke promene puno bole, ali donose veliku dugoročnu dobit (brz rast standarda). Tržišne reforme ne mogu da vise u vazduhu, pa su potrebni ozbiljni koraci ka vladavini prava. Tek kada stvori likvidni kapitalizam, Srbija će krenuti da se brže rešava siromaštva i stagnacije. Do tog razvoja ne može doći dok se većina birača i političara ne uveri u neplodnost socijalizma i etatizma. Znači, promena neće nastupiti kao rezultat debata u medijima, nego usled praznih džepova ogromne većine ljudi, koji će stvoriti tražnju za drugačijim strankama i politikama.
       Srbija je naherena ulevo, a to je loša preporuka za prosperitet. Ta naherenost nije od juče, vrlo je vidljiva i u 19. veku. Zato nije čudo da se socijalizam ovde tako lepo primio. U pogledu reformi, Srbija ne samo da nije Estonija ili Mađarska, gde su reforme dobre i brze, nego ni Slovačka ili Bugarska, gde su reforme sporije.
      
       MIROSLAV PROKOPIJEVIĆ
       (Autor je predsednik Centra za slobodno tržište, Beograd)