NIN / Za šta smo se borili

Za šta smo se borili

Istorijat DOS-a je priča kako je došlo do toga da se pripadnici dve slične opcije tako brutalno okrenu jedni protiv drugih

      Možda bi Zdravko Milivojević iz Požarevca i dalje svoju decu ostavio Vojislavu Koštunici na čuvanje, kako je to rekao reporteru NIN-a u predvečerje izbora 2000. godine, objašnjavajući zašto će da glasa za potonjeg predsednika SRJ. Ali, zaista interesantno bi bilo saznati da li se vozač iz Loznice pomirio sa svojim bratom sa kojim se, kako reče, posvađao jer je taj za Koštunicu rekao "da nije neka cvećka".

       APSTINENTI: Birači su, govore o tome analitičari ali i neki političari, kaznili (prvobitni) DOS odzivom na birališta koji je slab s obzirom na to da ukazuje kako je teško da će u drugom krugu biti dostignut traženi natpolovični izlazak birača. Ta kazna je posredna, a na neki način posredna je i ona koja je zadesila Vojislava Koštunicu kojem je, bez obzira na vođstvo u prvom krugu, republički premijer i arhiprotivnik Zoran Đinđić dijagnostifikovao neuspeh jer je Koštunica za dve godine izgubio preko polovine birača.
       Đinđić je, inače, visoku izbornu apstinenciju objasnio negativnom kampanjom koju su vodili neki političari, ne misleći, očito, pri tome ni na sebe ni na Miroljuba Labusa. Možda je to bio trenutak da pojasni svoju basnu od prošlog četvrtka, ispričanu na Labusovom mitingu, i kaže da kada je govorio o trutu, nije mislio na Vojislava Koštunicu. Da ne govorimo da je bilo i manje ezopovskih žaoka na račun aktuelnog saveznog predsednika.

       TRAJANJE: Premijer, inače, nosi na sebi prokletstvo četrdeset i pet poslanika DSS-a kojima je Skupština oduzela mandate. Teško da je, u očima birača, taj događaj povećao rejting koalicije za brze promene, koju premijer predvodi.
       Sve se to ne bi dogodilo da se Zoran Ćinđić držao onoga što je rekao krajem 2000. godine - da DOS treba da postoji najkasnije do sredine iduće godine. A da se sa nedugim životom ove koalicije računalo, svedoči izjava Gorana Vesića, funkcionera DS, iz istog vremena, da "DOS nema mandat da vlada, ima mandat da uvede promene i posle tih promena moraju da se raspišu prvi pravi slobodni izbori na kojima će učestvovati same stranke".

       RELIKTI SLOBIZMA: Razilaženja između stranke Vojislava Koštunice i većine u DOS-u, ako ne i celog DOS-a, postalo je vidljivo vrlo brzo nakon petog oktobra. Već petog novembra, naime, štampa je prenela saopštenje iz "kabineta" (kasnije će postati slavan kao možda nijedan kabinet u srpskoj istoriji): "Brzopleto skidanje ljudi sa čelnih pozicija u policiji i vojsci nesumnjivo je protivno državnim interesima, jer neminovno vodi do destabilizacije države i institucija..." Smisao ovih reči bio je da se iza njih zaklone pre svih Nebojša Pavković i Radomir Marković, kao dva prežitka Miloševićevog sistema čije "glave" je tražio veliki deo nove demokratske javnosti. Možda je fama, a možda i nije, da je Radomir Marković upravo u tom periodu uklonio tragove svoje krivice i uopšte mnogih krivica počinjenih u vreme Slobodana Miloševića, pa kada danas opozicionari iz DSS-a optužuju srpske vlasti da nisu ništa učinile za rasvetljavanje zločina iz tog vremena, ovi im mogu tutnuti pod nos ovo predsednikovo saopštenje.
       Još gora stvar se, znamo, desila sa Nebojšom Pavkovićem. Ispostavilo se da je, osim "stabilnosti institucija", Koštunica imao i druge razloge da zadrži Pavkovića, on zna koje, kao što svakako zna koje je razloge imao onog junskog dana kada je, baš tada i baš tako, odlučio da Pavkovića smeni.

       DIPLOMATIJA: Ipak, svakako ne najvažnije ali hronološki prvo odustajanje od proklamovanih petooktobarskih parola izveo je Milan St. Protić. Ovaj političar, kao reklamirani Beograđanin, posle svega nekoliko meseci na čelu glavnog grada, video je da to nije za njega i otišao da bude ambasador u Vašingtonu, gde, znamo, takođe nije bio dugog veka pošto je smenjen odlukom saveznog predsednika, kojem to nije oprostio i o kojem će, u narednih godinu i po, govoriti sve najgore. Svakako se osećao grdno izneverenim, jer, govorio je, "moj pristanak da učestvujem u izborima za grad ima svoj motiv samo u tome što ja želim da pomognem da pobedi naš predsednički kandidat Vojislav Koštunica".
       Danas testamentarno (u smislu neizvršenog testamenta) zvuče njegove tadašnje reči: "Pošto nas vezuju ogromni ciljevi i obaveze koje mi pred građanima preuzimamo, onda će DOS opstati, ne verujem da će se dogoditi da neko iz njega iziđe."

       USTAV: Da bi se osećao neostvareno kao političar ako izneveri ogromne ciljeve, a to je pre svega novi ustav Srbije, izjavljivao je i Zoran Đinđić. Uprkos optužbama i sumnjičenjima, odnos prema zajednici sa Crnom Gorom je verovatno jedina stvar u kojoj je čitav DOS, sa DSS-om, uspeo da zadrži koliko-toliko koordinisan odnos, i tome imamo da zahvalimo što još postoje šanse da ustavna povelja bude usvojena i ta stvar dovršena.

       HAG: Ako se preskoče mrštenja oko (neočekivanog) insistiranja DSS-a da republički ministar za zdravstvo bude Obren Joksimović, prvo veliko razilaženje dogodilo se prilikom hapšenja a naročito prilikom izručenja Slobodana Miloševića u Hag. DOS i srpska vlada su to obavili pozivajući se na pragmatične razloge i bez dalje diskusije, dok je Vojislav Koštunica - iako se prethodno u okviru DOS-a saglasio - pozivao na formalne nedostatke tog postupka, u čemu je podržan i u Saveznoj skupštini. Tako je čitav teret saradnje sa Haškim sudom pao na Đinđića, neočekivano. Prilikom inauguracije vlade, januara 2001. godine, Zoran Đinđić je, odgovarajući na pitanje o saradnji sa Haškim sudom, odgovorio da republička vlada za to "na sreću, nije nadležna". Đinđić i njegovi nisu više davali ocene o valjanosti Haškog suda, iako su o tome imali mišljenje: Zoran Živković, tada već savezni ministar unutrašnjih poslova, izrekao je da taj sud "nije samo pravna institucija, čak nije ni pretežno pravna institucija".

       TELEVIZIJE: Jedan od kurioziteta, koji se svakako nije mogao pretpostaviti šestog oktobra, jeste to da će TV Pink forsirati sukob sa TV B92. Pink svakako ima pravo na svoje novo političko utočište u okrilju DS, pa i na to da se u tom utočištu oseća sigurno, ali ako je do obračuna sa B92, onda tu neki drugi svakako da imaju veliki prioritet u odnosu na televiziju Željka Mitrovića.

       AFERE: Ono po čemu će period vlasti DOS-a ostati upamćen, jesu afere. Prva od njih bila je afera u vezi s ubistvom Momira Gavrilovića, kada je je kabinet predsednika Vojislava Koštunice jednim dnevnim novinama doturio informaciju da je dan uoči smrti boravio u kabinetu predsednika i dostavio podatke o korupciji unutar Đinđićeve vlade i njene veze sa organizovanim kriminalom. Pošto je ovakav poredak stvari implicirao da je možda i sama vlada imala interesa da ukloni Gavrilovića, reagovala je energično i ispostavilo se da, osim okolnosti da je Gavrilović uistinu posetio Koštuničin kabinet (Koštunica je bio na putu), sve drugo je rekla-kazala. Bila je to prava bumerang-afera koja je naštetila svima.
       Sledeći slučaj zbio se prilikom pobune "crvenih beretki", koje su odbile da budu korišćene u hapšenjima onih koje traži Haški tribunal. DSS je podržao "crvene beretke", a republička vlada, koja se osetila i fizički ugrožena, ne mogavši da se osloni na "Koštuničinu" vojsku, bila je primorana da mobiliše SAJ da obezbeđuje premijera i ministre.
       Tih dana jedne nedeljne novine će objaviti tobožnji spisak srpskih policajaca koje traži Haški sud, a republička vlada će optužiti DSS za političku sabotažu, sa ciljem da republičku policiju odvrati od lojalnosti vladi.
       Gotovo da je u zaborav pao slučaj seksi-afere funkcionera DSS-a i tada aktuelnog predsednika Skupštine Dragana Maršićanina. Po prirodi stvari, i samom Maršićaninu je odgovaralo da se ta prašina što pre slegne. Međutim, ovaj slučaj je obelodanio da je neko, ko očito nije novinar, uhodio predsednika srpske skupštine, o tome sačinio beleške i nekoliko meseci docnije, kada je procenio da je podesno, te beleške dostavio novinama.
       Funkcioneri DOS-a, koji ponekad imaju tu manu ili vrlinu da se neformalno pohvale svojim uspelim nevaljalstvima, ispričali su i da je dotična ženska osoba iz afere sa Maršićaninom na isti način korišćena i u vreme prethodne vlasti, kako bi se učvrstila lojalnost jednog funkcionera koji je već tada bio sklon raznim samoinicijativama.
       Uslediće "afera Delimustafić", nejasna i bez većeg odjeka u javnosti, a zatim špijunska "afera Perišić" koja je, osima saznanja o sumnjivim kontaktima penzionisanog generala, ukazala na vrlo jasnu političko-obaveštajnu spregu između Koštuničinog kabineta i dela vojne obaveštajne službe. Slučaj generala Pavkovića zapravo je samo nastavak te priče.

       OPCIJE: I tako je zla krv između DSS-a i DS dobila takve razmere da se moglo računati i sa uključivanjem policije i vojske u njihov spor. Danas, pak, posle izbora, umerene analize se bave pitanjem kako je došlo do toga da se pripadnici dve u osnovi bliske opcije tako brutalno okrenu jedni protiv drugih, u čemu ih, na sreću, birači nisu sledili.
       Opcije su bliske ali se ljudi ne trpe. Kako je to rekao Zoran Đinđić, ko misli da je prijateljski razvod moguć, taj ne razume filozofiju braka.
       Možda će se vremenom pokazati kako, zbog "bračne filozofije", te opcije i nisu toliko bliske koliko dobronamerni danas žele da vide.

       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ


Mitovi su robija
Kada se bilo koje društvo oslobađa dugogodišnjeg autoritarnog režima, to psihološki podseća na izlazak osuđenika iz zatvora. Prvih dana euforija i osećanje nerealnosti onoga što se dešava, a posle toga - beskrajne teškoće da bi se normalni život opet uspostavio. Mnogo vremena je izgubljeno, sve moguće poslovne i lične veze pokidane, teškoće na svakom koraku. Ponekad se čak učini da je teže biti na slobodi nego u zatvoru, gde uprkos robijanju, egzistencijalnoj mizeriji i tako dalje, postoji bar izvesna sigurnost: da čovek bar neće umreti od gladi. I što je najvažnije - nema potrebe svakog trenutka da rešava slobodnom voljom bezbroj problema od kojih život zavisi. Sloboda ni u kom slučaju nije laka. Odgovornost svakoga u slobodnim uslovima je često preteška za mnoge slabe ljude, i neretko se paradoksalno dešava da bivši osuđenici počinju da žale za "sigurnošću" koju su imali u zatvoru.
       Nekako tako se dešava sa celim društvom. Zato se i smatra da su najvažnije prve velike promene, prvi izbori posle pada nedemokratskog režima, a taj pad se često dešava na onaj način kako se to desilo u Srbiji u oktobru 2000. godine: koalicija svih mogućih opozicionih snaga, masovni pokret, kompromisi sa nekim važnim delovima prethodnog režima. To je tek prvi, mada odlučni korak. Tek posle toga, prilikom raspada pobedničke koalicije, na prvim odlučujućim izborima rešava se u kojem pravcu će krenuti društvo: ka daljim teškoćama i iskušenjima slobodnog života, ili ka "sigurnosti" i duševnom "miru" robije. Ono što je u životu pojedinca fizička nesloboda, to jest zatvorske zidine, u životu društva je robovanje mitovima, bez kojih ne može opstati nijedan nedemokratski režim. Reforme u najširem smislu ruše zatvorske zidove i vode daljem oslobađanju društva, te ranije ili kasnije smislenom, bogatom i punom životu.
       Ali povratak u neslobodu je lakši. Povratak mitovima na koje smo godinama navikavali sablažnjivo privlači u poređenju sa iskušenjima slobode i neophodnosti promene ne samo svakodnevnog života, već i prihvatanju novih istina i otkrivanju, kako se to iznenada shvata, nepoznate prošlosti. To je ta večna dilema postautoritarnih društava.
       Eto, to je, čini mi se, današnji trenutak postdosovske Srbije.

       MIHAJLO MIHAJLOV



Raspad monopola
- Karl Poper kaže da nam nisu toliko potrebni dobri ljudi, koliko su nam potrebne dobre institucije. Dobre, što znači demokratske. Tamo gde takvih institucija nema, brzo se uspostavlja politički monopol grupe stranaka, jedne stranke, ili - najčešći slučaj - jednog čoveka.
       Istorija DOS-a to samo potvrđuje. Na izborima pre dve godine, a potom i na ulici, pao je Slobodan Milošević, ali nije pao režim političkog monopola. Nisu građani Srbije dali svoj glas za onakvu raspodelu političke moći kakva je potom usledila. Za to da neke stranke koje same ne bi prešle ni izborni cenzus dobijaju tolike uticajne položaje, a ni za to da se iz Skupštine izbacuju poslanici one stranke sa imenom čijeg predsednika se na već pomenute izbore izlazilo.
       Raspad DOS-a može stoga imati povoljne posledice po politički život zemlje. Time se narušava ponovo uspostavljeni režim političkog monopola i priprema psihološko tle za neke druge izbore posle kojih će se raspodela moći obaviti u saglasnosti sa istinskom izbornom voljom građana. A to će sa svoje strane pomoći da najzad dobijemo demokratske institucije koje ovde ne postoje već više od pet decenija.

       NIKOLA MILOŠEVIĆ



Promašena prečica
Uspešni pojedinačni potezi na ekonomskom i socijalnom planu u proteklom dvogodišnjem periodu nisu dovoljni za ukupnu pozitivnu ocenu o ostvarenim rezultatima i privređivanju, standardu života i napretku reformi. Istorijska je odgovornost DOS-a što nismo iskoristili realnu šansu da se u kratkom roku, prečicom, nađemo na višem mestu među zemljama u tranziciji, a ne da smo još na začelju.
       Pre svega, reforme nisu kompetentno i na celovit način osmišljene. Ekonomski program DOS-a ostao je u mnogim delovima na nivou predizbornih političkih proklamacija umesto da se pretoči u celovit i detaljan plan reformi i tranzicije. Očigledno da savetnicima, kao što je G 17 Institut, nedostaje neophodno profesionalno iskustvo i poznavanje pravog stanja u privredi.
       Izostalo je konzistentno sprovođenje zamišljenih reformi zbog nepostojanja neophodne koordinacije između republičke i savezne vlade i NBJ, kao i njihovih različitih inostranih savetnika. Na taj način su pojedini, nesporno dobri rezultati - makroekonomska stabilnost, posebno na području cena, privatizacija, poboljšanja u poreskom sistemu i u oblasti socijalne sigurnosti - ostali ogoljeni i nedorečeni.
       Najzad, efikasna implementacija proklamovane ekonomske i reformske politike izostala je i zbog nepotrebne eliminacije velikog broja stručnih ljudi iz privrede i državnog aparata.
       To su glavni razlozi zašto je realni napredak od 5. oktobra 2000. godine plaćen nepotrebno visokom cenom u vidu stagnacije proizvodnje i porasta nezaposlenosti, sporog dolaska inostranog kapitala i zastoja u regulisanju naših dugova kao što je to slučaj sa Londonskim klubom, što našoj zemlji, uzgred budi rečeno, nanosi direktnu štetu od oko milijardu dolara.

       DANKO ĐUNIĆ



Evropski ili atlantski put
Pošto sam u Francuskoj specijalizovala antropološku psihijatriju, stvarnost posmatram kroz taj dvogled i u tom smislu i govorim o fenomenu nacionalnog. Ne verujem u potpuno laička društva, smatram da su u svako "laičko" društvo uzidani dublji konfesionalni sadržaji,koji deluju nesvesno i uzročno. Tamo gde su dominantne kalvinističko-judaističke vrednosti, oblik kapitalističke kompetitivnosti je najizraženiji. Za razliku od toga, katolička Francuska je izuzetno "socijalna" zemlja. Srbija u periodu tranzicije treba da sačuva najbolje iz svoje pravoslavne tradicije, u kojoj su pomoć i deoba (pored takmičenja) veoma važni. Verujem u UNIVERZALNO koje postoji u različitostima, ali ne u REDUKCIONISTIČKO koje sve svodi na jedan oblik života. Ovo govorim, jer je to STAV EVROPE, ali sa moralnim pravom nekoga ko je živeo i u Evropi i u Americi.
       Srbija posle DOS-a ima dva puta: mekši evropski ili tvrđi atlantski. Ako pođe prvim putem, biće politički kritičnija, relativno obrazovana i imaće kapitalizam i socijalizam istovremeno, uz eventualnu, moguću političku neutralnost jednoga dana. Šizofrena crta koja je u našem sklopu veoma snažna, stišaće se, jer Evropa u celini ne insistira na duhovnom poravnavanju. Takođe, proces mediokretizacije stanovništva koji je redovna pojava povišenja finansijskog standarda, biće blaži. Ako krene atlantskim putem, favorizovaće bankarsku i finansijsku elitu, dok će prosek KVALITETA života bez obzira na finansijski standard, za većinu ostati veoma nizak. I naravno, stalno će ratovati na tuđim teritorijama.
       Ozbiljnu političku scenu će posle DOS-a, kao i u Evropi, voditi dve ili tri velike stranke, s realnom biračkom snagom. Tri stranke će se legitimno boriti na političkoj sceni, umesto da se dvadesetak stranaka licemerno "slažu", jer ih ujedinjuje jedino giljotina prošlosti.
       Za nas "Srbe rasejanja", Srbija posle DOS-a jeste Srbija s boljom spoljnom politikom i diplomatijom, jer će tada, kao i u Evropi, zemlju predstavljati ljudi iz stranaka koje su u narodu najrealnije zastupljene.
       Srbija posle DOS-a je za nas, dijasporu, Srbija koja će se lakše dogovoriti o našem pravu glasa, a neće kao sada, milionima ljudi u svetu koji imaju važeće pasoše, dati odgovor da među dvadeset stranaka "nema konsenzusa".
       Srbija posle DOS-a je kraj mitomanije i revolucionarnih zasluga, a mogući početak prave i poštene političke vrteške.

       MILA ALEČKOVIĆ-NIKOLIĆ



Gubitak identiteta
- Promene koje je DOS nameravao da ostvari u Srbiji nisu bile inovativnog već restaurativnog tipa. To nije bio projekat stvaranja relativno novog modernog društva, na primer, prelaza ka socijaldemokratskoj civilizaciji severnoevropskog tipa sa modernom proizvodnjom, svojinski mešovitom privredom, demokratskim institucijama i visokim nivoom socijalne zaštite. To je bio projekat prinudnog vraćanja društvu kakvo je na ovim prostorima postojalo pre više od jednog veka. Posle dve godine proizvodnja je u beznadežnoj stagnaciji, ali se vlada tako ponaša kao da to uopšte nije njena briga (upravo kao u 19. veku).
       Umesto da sačuva velike sisteme i da podstiče različite svojinske odnose u zavisnosti od karaktera privredne delatnosti, DOS je, suprotno ekonomskoj politici razvijenih zapadnih zemalja, ideološki ostrašćeno sprovodio prinudnu privatizaciju, prodavao strancima naša najbolja preduzeća ispod njihove vrednosti i brzo povećavao mase nezaposlenih i ozlojađenih građana. Umesto demokratizacije doživeli smo vrlo autoritarno ponašanje vlade koja se postavila nad Narodnom skupštinom i koja često vlada na osnovu uredaba, jer su zakoni, navodno "loši". Iz Narodne skupštine se izbacuju čitave stranke i preuzimaju njihovi mandati. Takva "demokratija" je u Evropi nepoznata. Tom jednoumlju odgovara kontrola nad medijima kakva nije doživljena ni za vreme prethodnog režima. Korupcija je porasla, nivo socijalne zaštite drastično opao. U kulturi očigledan je proces denacionalizacije i pokušaj da se promeni identitet srpskog naroda, pre svega, da se duh slobode i nezavisnosti zameni duhom poslušnosti i podaništva.
       DOS smatra da je bar na međunarodnom planu postigao znatne uspehe. Naša država je zaista poboljšala svoj status u međunarodnoj zajednici. Ali cena koja je za to plaćena je previsoka. Gubeći identitet, Srbija je u opasnosti da izgubi svoju budućnost.

       MIHAILO MARKOVIĆ



Niska cena zaokreta
Sećam se vremena kad su naši ekonomisti sa svojim jugoslovenskim kolegama pokušavali da kreiraju program ekonomskog oporavka. Situacija se činila beznadežnom. Inostrani dug je bio veći od bruto društvenog proizvoda (GDP) zemlje (krajem 2001. bio je oko 140 odsto GDP); banke su bile u očajnom stanju; industrija i preduzeća totalno ruinirana; nezaposlenost visoka...
       Kad danas pogledate privredu ove zemlje, morate priznati da je došlo do izuzetnog preokreta. Zemlja je dobila svoje mesto u kancelarijama evropskih privrednika i oni su primetili kakav je ekonomski napredak učinjen. To je jedan od uspeha: povratak u međunarodne poslovne krugove. Drugi uspeh je obimna reforma trgovinskog režima, koji je liberalizovan. Uz široku liberalizaciju cena, to je suočilo ovdašnje poslovne ljude sa realnim svetom. Od toga se nije moglo pobeći. Na duži rok je to usluga, jer se sada zna gde valja ulagati i ne mora se računati na posebne privilegije i posebne usluge. Tu je i reforma republičkog budžeta, procesa njegovog donošenja, utvrđivanja visine poreza, njihovog sakupljanja, načina trošenja i kontrolisanja. Tehnički je to prilično komplikovana priča, ali je dovoljno reći da se prvi put posle niza godina budžet finansira iz neinflatornih izvora (ako teramo mak na konac, on i dalje nije izbalansiran) a njegovo izvršenje se ispravno prati. No, mi još ne znamo koliko je taj budžet održiv. Uspeh, naime, ne mora biti trajan, jer političari olake ruke opet mogu da dovedu do budžetske potrošnje mimo ekonomskih rezona!
       Jedno od ključnih dostignuća, koje je moguće održati, odnosi se na finansijski sektor. Zatvaranje četiri banke u Srbiji i otvaranje vrata za ulazak stranih banaka dovelo je do neverovatnog zaokreta u bankarstvu uz rekordno nisku cenu koju je zemlja pri tome platila. Puno napora i rada je uloženo u privatizaciju, ali će se, na naki način, o tome tek donositi sudovi jer većina tih poslova još nije dovedena do kraja. No, dodajte tome pristojan napredak u reformi socijalnog sektora (recimo, penzionog sistema, sistema socijalne zaštite i obrazovanja) i začetak modernizacije zdravstvenog sistema i ja, onda, mislim da je to nasleđe za budućnost koje ima smisla i istinsko je.
       Uzgred, moram reći da sadašnja vlada nikada nije prihvatila predloge Svetske banke, a uveren sam ni Evropske banke i drugih, bez čvrstog uverenja da je predložena politika u interesu Srbije i njenih građana.

       RORI O'SALIVEN