Zapalili su fabriku eksploziva koja je imala tajne pogone širom sveta. Jedan veliki bio je i u Beogradu

      Beograd je veliki i zbog toga što je uvek znao da prepozna kreativne vrhove u delima i umetničkim idejama koje su stizale sa Britanskih ostrva. Već u prvoj deceniji srpskog nacionalnog teatra Šekspir je bio najigraniji strani autor. Beograd je najotvorenijeg duha oduvek prihvatao i poštovao značajno u umetnosti Tarnera, Blejka, Eliota, Bejkona, Olivijea, Mekintoša, Dikensa, Džojsa, Raskina, Šelija, Mura, Skota, Miltona, sestara Bronte, Čaplina, Vajlda, Brane i na tu smo istinu veoma ponosni.
       Tako i Bitlse doživljavamo kao nezaobilaznu činjenicu kulture XX veka baš kao što smo ispratili taj isti vek sa otkrivanjem i prihvatanjem Ruždija, Nika Hornsbija, Oejzis, Najdžela Kenedija, Rejdiohed, Tonija Parsonsa...
       Za beogradsku generaciju kojoj biološki pripadam, Bitlsi jesu razlog, motiv i alibi za mnoge stvari.
       Njih su u naš život uneli najbolji, promovisali najbolji, čuvali najbolji i na njih nas podsećaju najbolji. Ploču "Love Me Do" u Beograd je doneo Radivoj Korać, najbolji strelac koga je evropska košarka šezdesetih imala, Bitlse su medijski predstavili Nikola Karaklajić, pokrenuvši prvu specijalizovanu radio-emisiju, i Mika Antić, kao glavni urednik prvog jugoslovenskog muzičkog lista "Ritam" upravo oktobra '62, pesme Bitlsa prvi javno interpretirali danas istaknuti umetnici, doktori, pedagozi, inženjeri i naučnici, zbog njih su se slobodno bez straha u kreativnost upustili Zoran Hristić, Peđa Nešković, David Albahari, Jugoslav Vlahović, Mika Oklopčić, Dragan Velikić, Vuk Stambolović, Radovan Hiršl, Branko Milićević, Aleksandar Cvetković, Zoran Simjanović, Vlaja Jovanović, Rasko Ćirić, Peđa Gavrović, Vlada Bajac... Zbog njih muzikom počelo je da se bavi na stotine najtalentovanijih gradskih devojaka i momaka a, sada i ovde, uspomenu na njih čuvaju i na potpuno novi način obogaćuju ljudi dokazani u raznim dometima ljudskih delatnosti.
       To je najveći rezultat civilizacijskog pomaka koji su Džon Lenon, Pol Makartni, Džordž Harison i Ringo Star inicirali.
       Bitlsi su tokom svog zajedničkog delovanja (1962-1970) snimili 13 albuma, pet filmova, prouzrokovali neponovljivu histeriju, ogromne simpatije pa dužno poštovanje, zanavek promenili važeća odredišta i cifre. Prosto, izmenili su svet.
       Direktno ili indirektno Bitlsi su najveći heroji šezdesetih. U menama raznih shvatanja, oni su od podsmevane je-je buke načinili klasičan zvuk našeg vremena. U tom hodu od preglasnog tamburanja i vriske do zadivljujućih muzičkih dostignuća, istovremeno su uspeli da razviju i realizuju prirodne talente. U stvarno srećnom sticaju okolnosti, između autorskog dvojca i interpretativnog kvarteta, trijumfovali su na dva fronta: muzičkom i onom koji ga okružuje. To nedostignuto tvoračko jezgro u istoriji muzike, postaće brzo pokretačka sila kadra da poništi sve postojeće i ustanovi nove zakonitosti i običaje u životu mladih, nametnuvši pravednija pravila unutar sveta popularne muzike. Svojim uspehom su otvorili neslućena prostranstva za industriju zabave, smanjili kulturne i geografske razdaljine i ispisali scenario po kome će se određivati tok mnogih kasnijih kretanja u umetnosti. Za "svoju stvar" pridobili su ogroman auditorijum i nepregledno sledbeništvo.
       Od početnog kapitala, naivne muzike i silne energije, načinili su moćno izražajno sredstvo postavši simbol ne samo pop i rok muzike već i jednog drugačijeg senzibiliteta. Bitlsi su nametnuli muziku pete strane sveta.
       Negde između slučajnosti i tajne, anemičnosti i predvidljivosti, ušunjala se mašta, potpuno oslobođena od "predviđenog mladog čoveka". Tu slobodu odavno pokušavaju da kontrolišu kad već nisu u stanju da ukinu.
       Ali sloboda se, kao i svaki greh, raznosi. Preko svih granica. Poznatih i neznanih. Tu je ključ za razumevanje Bitlsa i šezdesetih.
       Dok je jedno izgužvano i posustalo doba, natovareno na pleća posleratnog pokolenja, prolazilo šarenim stazama mladosti, Bitlsi su bili tu da obezbede verodostojan fon. Svojoj generaciji izborili su malo željenog poštovanja u svetu starijih, donoseći posebnost i uzbuđujući šarm u muzički žanr koji je bio u stalnoj opasnosti da se uopšte i smatra muzikom.
       Suština bitlmanije je mnogo ozbiljnija nego prvobitni oblici njenog izražavanja. Srž nije u onom najlakše uočljivom: frizurama, novoseksualnosti, naglašenom mladalačkom revoltu ili artističkom razlogu "apsurd malog čoveka u apsurdnom velikom svetu". Pitanje koje bitlmanija, zapravo, postavlja, proističe iz njihove personifikacije svih postojećih dvojnosti u društvu razapetom između tradicije i zahuktalog vremena.
       Ne pridržavajući se istina istorije, ignorišući zakonitosti sociologije i izazivajući važeću estetiku, našli su zvuk i sve ostalo za vreme kada prođe ta najluđa žurka, najblesavija moda i san koji je najviše obećavao.
       Uradivši to, odlučili su da više ne budu Bitlsi.
       Vratili su se među ljude kao muzičari. Abdikacijom osvojili su večnost.
       Iz čarolije koju su izazvali i načina kako su prešli preko vladajućih barijera ukusa i obzira, nastala je i ostala vrsta kreativne slobode (čitaj: drskosti) čiji su stvarni dometi, uticaj i konsekvence još neizmerljivi.
       Do pojave Bitlsa nije bilo kolektivnog pristupa u popularnoj umetnosti. Svet je kao provokatore, potresače i lokomotive priznavao soliste i gorostasne ličnosti: Čaplina, Pikasa, Joneska, Hemingveja, Brusa, Orsona Velsa, Vorhola, Štokhausena.
       Nalet Bitlsa najavio je dolazeće vreme zajedničkog čina u umetnosti. Njihov primer sledili su milioni. Svet postaje ako ne malo lepši, onda sigurno mnogo milozvučniji. Dopiru do svakoga. Nema mere kojom bi se tačno odredile međe do kojih su Bitlsi zauvek pomerili muziku, umetnost i mladost šezdesetih. Pre njih je to bila nevažna kakofonija. Kvalitet Bitlsa, ma koliko bio prvo porican, pa omalovažavan, kasnije osporavan, stalno ogovaran a na kraju slavljen, jedini je pravi instrument za tumačenje uspostavljenog novog globalnog muzičkog poretka. U svetu odraslih i jedan Elvis je bio punu deceniju, pre svega, eksces. Bitlsi su u potpunosti taj pogled izmenili. Od njih pop muzika više nije samo rezervat za mlade već za mlade, talentovane i pametne. Reorganizovali su pravila igre osvojivši pravo da se u rokenrolu ostari kao u svakoj umetnosti.
       Bitlsi su izvršili globalno zbijanje generacijskih redova oko "svoje nevažne stvari" i izašli pred nespremne čuvare stvarnosti sa željom da se konačno izvrši pravda - obračun sa starim vrednostima, starim shvatanjima, starim moralom i starim predrasudama. Prepoznavši u njima mogućnost za dolazak na željeno svoje, novo pokolenje ih bezrezervno podržava, shvativši da Džon, Pol, Džordž i Ringo imaju artikulisano i prihvatljivo sve.
       Oko njih i iza njih zbijala se ohrabrena mladost bez verskih, nacionalnih, političkih, rasnih ili materijalnih razloga.
       Bitlsi nikako nisu samonikli incident, kao što ih ni Beograd nije slučajno prihvatio. Došli su iz Liverpula, velike luke preko koje je Britanija imala otvorenu vezu sa svetom. Krajem pedesetih, dokove grada zapljuskivale su vode raznih umetničkih ideja. Oko Adrijana Henrija, pesnika, muzičara i slikara, okupljali su se najbolji duhovi tog dela Britanije. Osnovan je časopis "Underdog", redovna lektira mladih Lenona i Makartnija. U to i takvo vreme i u takvom ambijentu pojavljuju se Bitlsi.
       Oni su svirali po istim mestima i klubovima gde su govorili ključni pesnici uticajne "liverpulske scene". Postojala je publika podjednakog ushićenja kako za poeziju tako i za muziku. Mnogi pesnici tog kruga su i sami bili bit ili džez muzičari. Tako su jedni stalno uticali na druge a obostrani razvoj najbolje se primećivao u pesmama Lenona, Makartnija, Adrijana Henrija, Brajena Patena, Majka Evansa i Pita Brauna.
       Dok su poezija i džez bili ukorenjeni na jugu Britanije i istočnim delovima Škotske, poezija i bit muzika su svoju najbolju adresu imali oko Liverpula, Mančestera, Njukasla i Birmingema gde su bit sastavi uredno nastupali sa pesnicima. Godine 1962. baš u Liverpulu upriličen je Merseyside Art Festival. "Alternativni umetnički hepening" je pre toga bio samo tradicija Njujorka.
       London, Pariz i ostali evropski gradovi slične koncepte još nisu razvijali.
       Iz takvog okruženja, grada takvog umetničkog naboja, dolaze Bitlsi. Muzičari, tekstopisci, pisci i konceptualci. Lenon, ne samo da je uredno pišao po liftu liverpulskog umetničkog koledža, već je i ispisivao kalambure i crtao krokije za svoje prve dve knjižice ("In His Own Write" i "A Spaniard in The Works") koje će svetlost dana ugledati 1964, odnosno '65. godine.
       Beograd šezdesetih, vremenski to je od Konferencije nesvrstanih, preko evropske premijere u Koseu do pokretanja Studija B. To je doba kada je grad slušao Radio Luksemburg ali i dobio "Sastanak u devet i pet", "Prijatelja zvezda", "Minimaks" "Veče uz radio", svoje parade Ritma i prve Gitarijade, svoj televizijski Koncert za mladi ludi svet. U gradu su pokrenuti i štampani "Džuboks", "Čik", "Gong" i "Susret". Tada su se događanja sa Kališa ili Lazarca pomerila ka Gradskom podrumu, novootvorenom Domu omladine, Topčiderskoj noći, Akademiji, kao i diskotekama kod Laze Šećera i u "Cepelinu". Sanjani su ali i nastali Bitef, Njuport džez festival i Fest. "Partizan" je bio drugi u Evropi a Šeki predao Džaji fudbalsko carstvo. Jovan Bulj je elegantno komandovao saobraćajem a mnoge su dugonoge devojke promovisale mini modu. Jedna je jedina bila Tofija. Umesto "fiće", nacionalno vozilo postao je "tristać". Protestovalo se zbog Lumumbe, Če Gevare, Čehoslovačke i studenskih zahteva. Iz Londona su stizali Mark Istern, Holisi, Serčersi...
       To je onaj neponovljivi duhovni ambijent koji su karakterisali klubovi (Dadov, "Braća Stamenković", Sinagoga, Molerova...) u kojima se sviralo, glumilo i maštalo. To je grad Medijale, Makavejeva, Ljube Moljca, Vlade Revolucije, Peđe Ristića, Žike Pavlovića. To je doba kad su počele da cvetaju Mihailovićeve tikve, kad je tamnoputi Edi Deking pevao u "Elipsama" a iz Sarajeva stigao Bata Kovač. Tad je dopisnik iz sveta bio Miro Radojčić a simbol našeg proboja u taj svet Beba Lončar. Cigani su počeli da budu srećni zahvaljujući "Skupljačima perja" a frizeri zadugo izgubili jednu generaciju mušterija. Posteri su počeli da se lepe po zidovima, ormanima i plafonima a cvetne košulje, bedževi i ogrlice postali obavezni deo gradske nošnje. Prve strane novine stizale u podzemne prolaze a ploče u komisione. Kvalitet žureva odlučivale su osobe sa originalnim izdanjima albuma pod miškama. Nasred Terazija sprovodio se prvi demokratski referendum: mladi su potpisom birali Bitlse ili Stonse. Svaka prava igranka valjala je u zavisnosti koliko su i kako oni na sceni savladali Bitls lektiru.
       Tada su počeli da se gutaju prvi preludini i pali prva trava.
       Taj Beograd, važna stanica autobusa koji su spajali London sa Istokom i Orijent ekspres voza, veliko stecište i obavezno odmorište hipi hadžija, bio je na nivou svoje kosmopolitske reputacije. Munjevito je prepoznao važnost Bitlsa. Dao im je prostor, srce i kadrove. Ubrzo se oglasila fantastična generacija umetnika svih medija.
       Razumljivo, u opisu velikog grada oduvek je bogatstvo različitih pogleda, pa i onih konzervativnih. Bilo je i niz pratećih nesporazuma, zabrinutih čistunaca za razvoj mladeži, okruglih stolova i demonstracija sile u vezi s dugim kosama. Jedan doseljenik u Beograd, koji je stigao do penzije kao muzička vlast, tvrdio je '65. kako su Bitlsi bezvredna ludost koja će vrlo brzo i trajno izaći iz mode. Opet, Duško Radović će lucidno primetiti da se zahvaljujući muzici liverpulskih momaka, naša planeta daleko i dobro čuje u kosmičkom beskraju.
       Pet detalja nas neraskidivo vezuju u uzbudljivom sećanju.
       Mit je i nedovoljno objašnjena uloga Ive Robića u prvom hamburškom diskografskom iskustvu grupe Silver Beetles takođe je krenula u svet preko Beograda.
       Slučaj je hteo da prvi fotograf Tita i Bitlsa bude isti čovek - Dezo Hofman.
       Nikola Nešković je slušaocima Radio Beograda predstavio kompletan "Klub usamljenih srdaca..." onog istog dana kada se album pojavio u Engleskoj.
       Studio B počeo je da emituje program 1. aprila 1970, dana kada je Pol ispisao sudbonosno "ne" kao odgovor na pitanje "Predviđate li kada će Lenon-Makartni ponovo biti autorski tandem?"
       Lenon je ubijen 8. decembra 1980. Te večeri Beograd je zadesio najveći raspad energetskog sistema u istoriji. Bezbroj sveća gorelo je cele noći. Zna se za čiju dušu.
       Četrdeset godina od dana kada su objavili prvu ploču, trideset i dve godine kako su se trajno razišli, sasvim je dovoljna distanca za svođenje trezvenih računa.
       Tokom svog delovanja Bitlsi su poremetili svaku logiku, naterali svet da ih prihvati i usvoji, ostavili Marseljeze za generacije u stremljenju napred. Bitls muzika, za neke sabotaža ritmičkih, harmonijskih i melodijskih kanona, a za neke druge, spontana i vešta sinteza američkih i britanskih muzičkih tekovina, pod zajedničkim imeniteljem "električna folk muzika veka", neprocenjiv je doprinos istoriji zvuka koji je izdigao svoje autore i izvođače mnogo više i dalje od vrhova top-lista ustanovljavajući žanr za sva vremena. Eksperimentišući unutar kompozicija, od neočekivanih strukturnih rešenja, preko čudesnog slaganja glasova, do hrabrog integrisanja etnomuzičkih tradicija raznih delova sveta, primenom elektronike i tehnoloških dostignuća, obezbedili su bazu za budućnost i pri tom vratili planeti koliko bit, toliko suštinu i ritam trenutka.
       Za razliku od ostalih revolucionara koji su menjali svet da bi sa njima kasnije sve bilo kao da revolucije nije bilo, Bitlsi su promenili baš sve da bi ponovo svet mogao da bude različit.
       Od generacijskog revolta do civilizacijskog stila u vreme najvećih ideoloških polarizacija, u doba oštećenih mostova sporazumevanja, velikih konfuzija koje su izazivali gradnja Berlinskog zida, pokret nesvrstanih i kubanska kriza, atentati na Kenedija, Martina Lutera Kinga, Vijetnamski rat, čovek na Mesecu, Vudstok, kineska kulturna revolucija ili Altamont.
       Taj izazov zbio se u drugačijim komunikacijskim okolnostima i zato je još vredniji. Bez pomoći satelita, kablovskih i specijalizovanih TV programa, videa, digitalne tehnike, kompjutera i Interneta, svega što sada čini medijske brzake i transverzale, učinili su ono što je i danas neponovljivo: njihov veliki hod kroz dvadeseti vek izrastao je u kreativni primer neprocenjive vrednosti.
       Posle njih sve je zapravo novo: medijski, muzički, tehnološki, finansijski, geografski i civilizacijski. Sve su postigli sa tri gitare, jednim bubnjem i četiri glasa.
       Pobedivši, Bitlsi su omogućili svom uzrastu i dolazećim generacijama da glasno i slobodno preteruju: Pol i Džon su veći kompozitori od Betovena, Lenon je naš Platon, Klub usamljenih srdaca... je vrsta nove Biblije.
       To su samo posledice soneta od sna i simfonije od života. Sudbina uvek nosi svoju logiku.
       Osvojivši što se moglo osvojiti, Bitlsi su otkrili da su zapravo izgubili sve.
       Raspad je zato jedini moguć epilog.
       Legenda se nastavlja dalje, omogućivši svojim junacima da posle svega prodaju pet puta više ploča nego kad su te ploče pravili. U svakom novom vremenu Bitlsi svojim kvalitetom provociraju nove otvorene duhove.
       I zato neka potpisniku ovih redova bude oprošteno što će tekst završiti, slično kako je završio jedan drugi tekst o Bitlsima: Bez obzira kojoj partiji i kakvim uverenjima pripadamo, na koju stranu sa tri prsta krećemo da se krstimo i u kakvim se zdanjima klanjamo, kojim jezikom ili narečjem govorimo, koliko para dobijamo ili nam sleduje, koliki nam je i kakav vek upotrebe, ko nam sada zaustavlja dah, na čijoj smo tabli pioni kao patriote ili izdajnici, na koji način pravdamo svoje postojanje, zauzdani u jurišu, ometani u letu, dresirani u urliku, načeti u životu, svesni smo da bi moglo i da bude tragičnije da jednom davno ne poverovasmo u optimizam i ne dozvolismo da Bitlsi doprinesu našem odrastanju baš kao hrana, vazduh, voda, drugarstvo.
       Hrana je, dobro znamo, prepuna pesticida, voda i vazduh otrova a mnogi drugovi su zauvek otišli.
       Pišući ovaj tekst, slušao sam pesme Bitlsa. Zvuče dobro i sveže kao i uvek. Možda mi samo danas više znače. Sada, pošto polako svodim račune svoga života, savršeno sam siguran da ne postoji sila, ideologija i propaganda koje će uspeti da opovrgnu ono što je samo Bitlsima pošlo za rukom, što nisu ostvarili svi "vlasnici veka", ni Lenjin, Gandi, ni Hitler, ni Mao, ni Čerčil, ni Tito, ni Homeini ni ovi najnoviji - bez prinude imali su baš ceo svet.
       Od Juče stigli do Večnosti. Lepo je što njihov primer nije ostao usamljen.
       Nešto od toga, u lokalnim bojama i univerzalnoj vrednosti, dobro se može prepoznati u umetnosti Beograda tokom poslednjih decenija.
      
       PETAR POPOVIĆ
      
      

ELTON DŽON: Za Bitlse sam prvi put čuo dok sam radio kao kurir za Dika Džejmsa, njihovog prvobitnog izdavača. Često bih sa posla donosio kući njihove najnovije snimke i krišom ih preslušavao pre nego što bi se pojavili. Kasnije sam puno radio i postao vrlo blizak prijatelj sa Džonom Lenonom. Nikada nisam upoznao osobu pažljiviju od njega. Bio je u stanju da odveze moj bend na aerodrom i pobrine se da mojoj majci bude sve potaman. Iako su mnogi pisali i govorili da je Džon bio okrutan i često bolno ciničan, što sam doduše i ja iskusio, ispod toga nisam video ništa drugo do čiste dobrote. On je za mene svetinja i jedina osoba koju u ovom poslu gledam sa ogromnim poštovanjem. Susretao sam ljude koji su veliki, poput Mika Džegera, koga silno cenim, ali izvinjavam se, oni nisu u istoj ligi.