Dok su se mladi oduševljavali njihovom jednostavnošću, ali i "običnim" temama iz svakodnevnog života, dotle su muzički stručnjaci smatrali da je to obično "drndanje"

      Šezdeset godina Radio Beograd je imao samo jedan celodnevni program. Bio je to Prvi program, dok je Drugi program bio emitovan samo četvrtkom i nedeljom. Ali, on je dozvoljavao i neke eksperimente lakšeg žanra. Aprila 1961. završio se ciklus neke emisije koja je išla nedeljom od 9.05 do 10.00 pa je kolegijum raspisao interni konkurs kako bi se u sledeća tri meseca popunila ova praznina. A onda bi počeo neki ciklus.
       Iskoristivši ovu šansu, predložio sam novu muzičku emisiju koja bi se zvala "Muzički automat". Ideja je bila jednostavna: imamo džuboks u koji može da stane deset ploča, a koje će to biti, odlučuju slušaoci. Najpopularnija ostaje i dalje u "automatu", dok se druga mesta dopunjuju novim pločama.
       Ideja je prihvaćena, ali se pojavio mali problem. Inostranih ploča uopšte nije bilo na našem tržištu. Radio Beograd ih je nabavljao iz Italije, ali je procedura bila komplikovana. Prvo je trebalo da muzički kolegijum na sastanku donese odluku koje su to ploče koje zaslužuju da se nađu u diskoteci Radio Beograda, pa tek onda da se predstave slušaocima. Dok se sve to obavi, prođe i po nekoliko meseci i zato nije bilo čudno što su muzički sladokusci radije slušali - Radio Luksemburg!
       Srećom, u Beogradu je postojao veliki broj diskofila koji su se dovijali na razne načine kako bi došli do neke nove ploče. Bili su to većinom ljudi koji su putovali u inostranstvo. U to vreme ni putovanja u inostranstvo nisu bila tako česta, pa su mladi uglavnom sedeli kod kuće, a tata ili mama putovali službeno noseći spisak ploča koje je trebalo nabaviti. Izuzetak od ovog pravila bili su sportisti. Malo ko od njih bi se vratio iz inostranstva, a da nije doneo neku novu ploču. Sledeći korak je bio: doneti ploču u naš studio kako bismo je slušali svi zajedno. Sećam se kada je jednom došao prvi omladinski prvak sveta u šahu Bora Ivkov i doneo "Dajanu" 16-godišnjeg Pola Enke. Priča o dečaku koji se zaljubio u stariju devojku osvojila je auditorijum na-prečac.
       Jednog dana se u našem studiju pojavio i proslavljeni košarkaš Radivoj Korać. On je bio redovni slušalac ove emisije i znao je za pravilo da odmah po povratku sa puta treba doneti ploču da je preslušamo zajedno.
       Žućko se baš vratio sa neke turneje po Nemačkoj i kaže:
       - Slušaj, doneo sam ti ploču za koju mislim da je fenomenalna.
       - A ko svira?
       - Neka grupa za koju nisam čuo, zovu se "Bitlsi".
       - Šta li bi to značilo?
       - Gledao sam u rečniku, nema baš te reči, ali ima nešto slično gde "beetles" znači bube. Uostalom, ova grupa se ranije i zvala "Silver Beetles".
       Tako su slušaoci prvi put u programu Radio Beograda čuli pesmu "Love Me Do"!
       Bila je to na neki način prekretnica u našem muzičkom životu. U prvom trenutku izazvala je različite ocene. Dok su se mladi oduševljavali njenom jednostavnošću, ali i "običnim" temama iz svakodnevnog života, dotle su muzički stručnjaci smatrali da je to obično "drndanje". I još kad se čulo da Bitlsi ne znaju note... pa, molim vas, otkud oni mogu biti muzičari!?
       Jedan muzički urednik Radio Beograda (kasnije čak i direktor PGP-a) govorio je: "Ova muzika je suviše prosta da bi imala kakvu vrednost. Trenutno je u modi, ali svako čudo za tri dana. Ja bih mogao, samo kad bih imao vremena, da napravim deset ovakvih kompozicija za dan!" (I, eto, pošto nije imao vremena - propustio je da postane - milijarder!)
       Ali nije on jedini to propustio: ako je još u životu (ako nije izvršio samoubistvo), onda je to i onaj proizvođač gramofonskih ploča u Engleskoj kome su Bitlsi ponudili svoje prve snimke, a on rekao: "Ponuđeni materijal nije nešto naročito. Imate li vi nešto bolje?"
       Uostalom, i meni se to dogodilo 1962. godine. Našao sam se u Londonu, a kolega novinar "Dejli mejla" ponudio mi pomoć da napravim neki intervju. Zovemo agenciju "Bitlsa" ali nam saopštavaju da su oni u Nemačkoj, ali da mogu da razgovaram sa Brajanom Epštajnom. On je njihov menadžer, ali ja opet nisam svestan šta to znači jer sam opterećen slikom koju mi je ostavio naš Grada organizujući koncerte naših grupa po Jugoslaviji. Radije se opredeljujem za intervju sa Klifom Ričardom i mi odlazimo u Brajton. Nikad više nisam imao priliku ni da se približim Brajanu Epštajnu!
       U drugoj prilici imao sam više sreće. Igrao sam na tradicionalnom šahovskom uskršnjem turniru u Bognoru. Jedne večeri, da bih stigao na vreme da vidim TV emisiju "Ready, Steady, Go!" u kojoj su nastupali i Bitlsi, igrao sam vrlo brzo poteze protiv šampiona Skandinavije F. Torbergsona. Novinari su se čudili zašto sam igrao tako brzo, a ja sam im objasnio razlog. Sledeće subote se dogodilo nešto slično: umesto da uveče nastavim prekinutu partiju, ja zamolim sudiju da mi dozvoli da je završim ili ujutro ili posle emitovanja TV emisije "Subotom uveče u Londonskom Paladijumu". Opet to novinari objave kao senzaciju; "Šahista napustio partiju da bi gledao TV emisiju!" Nisam to uzimao za ozbiljno. Međutim, kroz dva dana dobijem poziv televizije ITV: "Drago nam je što vam se sviđa naša emisija 'Subotom uveče u Londonskom Paladijumu' pa vas pozivamo da nam sledeće subote budete gost!"
       Ko bi odbio taj laskavi poziv!
       Sa voditeljem Brusom Forsajtom prvo pričamu o šahu, a onda me pita o muzici: "Jeste li čuli za 'Bitlse'?"
       - Kako da ne! Imamo i mi naše "Bitlse" u Jugoslaviji.
       - Zar je moguće? Kako to kad ste vi zemlja iza "gvozdene zavese"?! (Omiljeni termin Čerčila za Istočnu Evropu).
       - Imamo mi naše "Bitlse" i "Rolingstonse" i "Šedouze", samo što vi za njih niste čuli jer se nalazite sa druge strane "gvozdene zavese"!
       - Što ih onda ne dovedete u Englesku da ih čujemo?
       - Hoću!...
       I tako, sledeće godine u Bognor Regisu se pojave, doduše, ne naši Bitlsi, ali naš Klif Ričard sa "Šedouzima"... samo u obličju Bobe Stefanovića i "Zlatnih dečaka"! Uspeh fenomenalan. Kako i ne bi kad su dva puta lepši od njihovih engleskih kolega!
       Tako je moj životni put krivudao između pop-muzike i šaha. Moja emisija "Muzički automat" nije ugašena posle tri jer sam u međuvremenu dobio 10 000 pisama od oduševljenih slušalaca. Emisija je samo promenila ime: pretvorila se u "Sastanak u devet i pet". Umesto tri meseca, na ovom poslu sam ostao preko 25 godina. Unapređen sam time što sam se premestio sa Drugog na Prvi program i dobio dva sata ponedeljkom, a emisija je nazvana "Veče uz radio".
       Ali, to je neka druga priča...
       "Bitlsi" su izmenili mnoge živote, pa i moj. Kao urednik programa za mlade Radio Beograda, gledao sam kako je njihova muzika osvajala svet. Kako je ujedinjavala vršnjake na svim kontinentima, kako je davala putokaz mladoj generaciji "Ljubav je ono što vam je potrebno" (All You Need Is Love). Za političare Lenon je imao globalnu poruku "Dajte šansu miru" (Give Peace a Chance).
       Kako čoveku treba malo da bi bio srećan! Teme njihovih pesama su svakodnevna događanja, a u osnovi je ljubav (It's Only Love). Šta ima lepše nego voljenu osobu držati za ruke (I Want To Hold Your Hand). Taj stisak ruke, zagrljaj, ta pesma bez reči, nešto je najlepše što se javlja u mladom biću na pragu odrastanja. Najlepše ljubavne reči Petrarke, Bajrona, Lamartina, Rakića ili Desanke našle su svoj izraz u muzici Bitlsa, baš u toj želji "I Want To Hold Your Hand"...
       Tada je ceo svet moj!
       "Hey Jude", "Yesterday", "Michelle", "Strayberry Fields Forever", "Across the Universe"...
       Time je sve rečeno!
       Dolazak "Bitlsa" na naše prostore bio je posebno dramatičan. Oni su bili ikonografija mladalačkog bunta! Malo- pomalo, njihova muzika je osvojila i naš mladi svet. Naročito članove vokalno-instrumentalnih ansambala koji su nicali kao pečurke posle kiše. Uticaj "Šedouza" je počeo da opada - u modi su bili "Bitlsi". Ali to nije bila samo muzička revolucija. Uz njihovu muziku išlo je i oblačenje, nova moda, frizure i ponašanje. Puštanje duge kose shvaćeno je kao bunt. To je, naravno, izazvalo i sukobe sa roditeljima, komšijama, ali i sa Partijom. Zabeležen je slučaj kako je desetak mladića bilo nasilno ošišano jedne večeri na korzou u Kruševcu! To se "svesni deo omladine" borio protiv stranog uticaja. To nije bilo ništa novo jer su se još 1946. godine na igrankama sekle uske pantalone onima koji bi igrali - troking! (Tada se još nije znalo za bejzbol palice!)
       Kulminaciju društvene zabrinutosti donela je 1966. godina kada se na Beogradskom sajmu održala prva Gitarijada uz učešće 10 000 posetilaca, uglavnom mladih. Događaj beleži i televizija. To je imalo za posledicu da su redovni gledaoci prvi put videli kako izgleda "đuskanje" uz muziku rokenrola. Za mnoge je to bio šok! Nema više onakvog plesa kao što su bili tango i valcer. Publika uopšte ne sedi već izvodi neke ritualne igre kao da su se okupili oko indijanske vatre. Ovde pleše kako ko hoće, a najveću pažnju privlače oni koji senzualno pomeraju bedra u stilu Elvisa Prislija. U hali je kao u vulkanskom grotlu. Nekoliko mladića, nagih do pojasa, popelo se na ramena svojih drugova i košuljama vrte oko glave kao da im je to kaubojski laso! Reakcija javnosti je bila vrlo oštra. U novinama je pisalo: "to je bilo šizilište, a ne Gitarijada", "jeste li normalni", "ponašate se kao majmuni", "džungla koja se probudila", "peva kao da poziva slonove na parenje", "Bitlsi" upropastiše našu omladinu! Naš poznati seksolog je napisao u reviji "Svet" (2.III 1968): "Rod 'Bitlsa' se razmnožio. Sve veći broj naših omladinaca podaje se do mile volje inostranim nastranostima. Uz jednoličnu muziku čuvenih "Bitlsa", klimajući neumorno glavama, zabacujući duge kose, uvijajući besomučno svoja tela, kršeći i preplićući svoje noge, vrišteći i padajući u zanos, delovali su zarazno i na gledaoce, dovodeći ih u kolektivnu histeriju. Ovo animalno iživljavanje i puštanje kose kao u devojčica, opasno feminizira dečake."
       Umesto toga, i umesto "drmanja" i podrhtavanja na igračkom podijumu - ovaj čika je toplo preporučio mladoj generaciji da se ugleda na tradiciju ovog podneblja i da zaigra - kokonješte! (Tu se, valjda, izbegava opasnost feminiziranja, a dokazuje "mačo" muškost)!
      
       Mesecima traju diskusije na temu "Kuda ide naša omladina?". Zaseda i CK Srbije. Ali da li je iko uspeo da zaustavi bujicu koja je probila brešu na nekoj brani?
       Mlada generacija baš ne haje mnogo za neke rezolucije i zaključke. Oni i dalje teraju po svome, kosa je sve duža, muzika sve glasnija, gitare i pojačala sve skuplji, posteri se lepe ne samo po zidovima već i po plafonima. Muzičkih grupa je sve više (imamo i domaći VIS "Bube"), a samo u Beogradu je u 1966. godini bilo registrovano 66 vokalno-instrumentalnih sastava! Bitlmanija je neosporno zahvatila i našu mladež. Osnovan je i "Fan club" "Bitlsa" koji se dopisivao sa sličnim klubovima iz celog sveta, a na jednom takmičenju između "Rolingstonsa" i "Bitlsa" sakupljani su potpisi nasred Terazija.
       Bila su to burna vremena...
       Niko nije mogao da predvidi šta će sve doneti muzika "Bitlsa" u budućnosti. Čak ni oni sami!?
       Zamislite samo njihove izjave u ranoj mladosti:
      
       DžON: "Moji roditelji su protiv toga da zapostavim studije. Oni ne mogu da se pomire s tim da im sin postane običan muzičar. Zato ću uskoro početi ponovo da studiram!"
      
       RINGO: "Sviram iz zadovoljstva... a koliko će to trajati... ne znam! Nekoliko godina... Posle toga se moram prihvatiti nekog ozbiljnijeg posla."
      
       DŽORDŽ: "Moji roditelji su protiv toga da zapostavim studije, kažu da je sve ovo što radimo neozbiljno. Šta će biti sa nama kasnije? U svakom slučaju, sviraćemo još malo, možda do 25. godine, a onda ćemo postati stariji, zreliji..."
      
       POL: "Divno je imati hiljade navijača. Neću ih nikada zaboraviti. Pogotovo one divne dane u Liverpulu, kada se živelo tako veselo. Kasnije ćemo se već uozbiljiti..."
       Kakve zablude!? Kakve naivne izjave koje se, srećom, nikada nisu ostvarile. Šta bi to značilo da se "Bitlsi" uozbilje? Oni koji su se skandalizirali kada je Džon pustio dugu kosu kao u devojčice, kasnije su se skandalizirali kada je on svoj "rols- rojs" obojio svetložutom bojom pa ga kasnije sopstvenom rukom ukrasio crvenim šarama tako da je auto ličio na liciderski kolač! (A ipak je razlika između duge kose i išaranog "rols-rojsa", zar ne?!) Da li su "Bitlsi" izneverili svoje obožavaoce onog trenutka kada su prihvatili pohvale i nagrade establišmenta?
       Za one koji su navikli da lutaju i spavaju po pločnicima i ispod mostova, koji su rad zamenili svojevrsnom filozofijom, kako su uživali da gaze društvene konvencije - za sve njih "Bitlsi" su prestali da budu idoli kada su se pojavili na dvoru kraljice Elizabete sa leptir-mašnama da bi dobili važna odlikovanja i titulu sera. Britanski ministar finansija sa ogromnim je zadovoljstvom pozdravljao svako gostovanje "Bitlsa" po Sjedinjenim Američkim Državama. To je samo jačalo poljuljani položaj engleske funte. Jer, ne treba zaboraviti da je progresivno oporezivanje koje važi u Velikoj Britaniji učinilo od "Bitlsa" važnu granu nacionalne privrede, možda jaču i od turizma. "Bitlsi" su davno došli do granice kada je od 100 zarađenih funti njima ostajala samo jedna - dok je 99 odlazilo u državnu kasu! Zato nije ni čudo što je državna uprava bila i te kako zainteresovana za bezbednost "Bitlsa", a prilikom bilo kojeg leta avionom, svako od njih je bio osiguran na milionsku sumu.
       Osim finansijske koristi, širio se i britanski uticaj. Među mladim ljudima celog sveta veći je bio uticaj jednog od "Bitlsa" nego bilo kojeg generala ili admirala - nekadašnjih veličina britanske krune. Zato je i bilo shvatljivo negodovanje pojedinih "zaslužnih vojnika" Britanske imperije kada je kraljica odlikovala "Bitlse" za "najveće zasluge koje su učinili za slavu Engleske"!
       Medalja slave ima i onu drugu stranu, tamniju. "Bitlsi" su to iskusili na sopstvenoj koži. Jednostavno, nisu mogli da žive kao njihovi vršnjaci. Običan čovek može da šeta po parku, može da razgleda izloge na ulici, može da sedne u neku kafanicu, da ode na fudbalsku utakmicu, da se kupa na gradskoj plaži, da radi sve ono što čini svakodnevni život. "Bitlsi" nisu mogli ništa od toga. Gledano sa strane, mnogim mladićima njihov život je izgledao kao ostvarenje sna iz bajke. A "Bitlsi" su ponekad zavideli baš tom mladiću - koji je zavideo njima!
       Ipak, najveću cenu je platio Džon Lenon: nedaleko od Central parka u Njujorku gde je stanovao, osmog decembra 1980. godine, morao je sopstvenim životom da plati cenu slave. Mladić koji ga je obožavao i zavideo mu - ubio ga je iz ljubavi!
       Tako je Džon ostao "Bitls" kako u životu, tako i u smrti. A i inače je imao običaj da šokira svoju publiku. Jednom je izjavio da je popularniji od Isusa Hrista, drugi put je policija u Nju Džersiju 3.I 1969. zaplenila 30 000 njegovih LP ploča zbog - širenja pornografije. Razlog je bio taj što su se na omotu albuma "Two Virgins" on i Joko Ono slikali goli! Ali neka vas to ne čudi, jer se posle 30 godina nešto slično dogodilo i kod nas. U omladinskom kampu u Sremskoj Mitrovici jedan niški srednjoškolac se skinuo go u nekoj "Igri bez granica" pa je posle uzbuđena konzervativna javnost to proglasila nemoralom i tražila ni manje ni više nego smenu ministra prosvete! Šta mislite da li bi Džon Lenon dobio batine bejzbol palicama da je pokušao da se pojavi na neuspeloj "gej" paradi u Beogradu?
       Posle toliko prohujalog vremena, ideje "Bitlsa" još iritiraju ljude dvostrukog morala!
      
       NIKOLA KARAKLAJIĆ
      
      

BILI DŽOEL: Nisam ni pretpostavljao da je moguće biti rock 'n' roll zvezda, sve dok se Bitlsi nisu pojavili. Nisam znao da možete da svirate instrument, pišete sopstvenu muziku, izađete na scenu i nastupite, i da budete veliki u svemu tome. A onda sam video Bitlse kod Eda Salivena. Tu su bila četiri momka... nisu izgledali kao da su došli iz San Fernando doline, već pre kao otpadnici iz radničke klase.