Bili smo mladi, buntovni i na svoj način dali doprinos jednoj planetarnoj promeni koju su započeli Bitlsi.

      Prvu ploču Bitlsa sa pesmom "Love me do" u Peć je doneo moj brat od tetke doktor Živko Nikolić. Mladići iz Liverpula su me, kao i ceo svet, potpuno opčinili. Pošto smo pre toga u kući već imali dve gitare i bubanj, sa braćom sam odlučio da napravimo bend. Sve svoje slobodno vreme provodili smo svirajući i pevajući Bitlse.
       Ne sećam se kada smo dobili ime "Plave zvezde", ali znam da se posle prve večeri na "Gitarijadi" u Beogradu, održanoj na Beogradskom sajmu, gde smo bili jedini bend sa Kosmeta, u jugoslovenskom omladinskom listu "Mladost" na prvoj strani pojavio članak sa fotografijom našeg benda i sa naslovom "Plave zvezde na nebu iznad Peći". Sećam se da je tekst potpisala Smilja Čukić. To ime smo imali sve do sedamdesetih kada su nas prozvali "Braća Karić".
       Slobodno mogu da kažem da je sastav "Plave zvezde" bio prvi na Kosmetu koji je svirao tu muziku. Bili smo i prvi organizatori "Gitarijade" na Kosovu i Metohiji, u Peći.
       Vršnjaci su nas odmah prihvatili ali smo sa starijim, zbog odevanja i dugih kosa, imali dosta problema.
       Jedne godine za vreme dočeka Titove štafete u Peći, popeli smo se na zgradu Opštinskog komiteta Saveza komunista Peći, mislim da je imala dvanaest spratova. Kada je počeo oficijelni program u centru grada, a to je bilo prekoputa zgrade na kojoj smo se mi nalazili, počeli su da odjekuju zvuci partizanskih i rodoljubivih pesama... I odjednom dok je taj program trajao, mi smo zasvirali Bitlse i počeli da pevamo, naravno, na engleskom jeziku. Ne možete da verujete kakav je to šok bio.
       Pošto lift nije radio, miliciji je trebalo da se popne na krov zgrade oko dvadesetak minuta. Toliko je trajao i naš koncert. Kao šef orkestra "fasovao" sam jedinicu iz vladanja pred isključenje iz gimnazije "11. maj". Naš otac Janićije je isto veče doveo berberina koji nas je podšišao "strogo kratko". Naravno, sve nas to nije zaustavilo.
       Želeo bih ovom prilikom da pomenem ondašnjeg predsednika omladine Peći Leka Vuksanija i sekretara omladine Nadu, nažalost, prezime sam joj zaboravio, koji su nam omogućili da se popnemo u zgradu i zasviramo Bitlse.
       Recimo, tada je bilo veoma važno ko može da svira u Domu JNA. Ne samo u Peći nego u celoj SFRJ. Nama nisu dozvoljavali tamo da sviramo jer smo bili "nepristojno obučeni" a i naša "muzika nije odgovarala duhu Doma JNA".
       Najčešće smo svirali na košarkaškom stadionu pod otvorenim nebom. Leti, a zimi u domu "Vlado Raičević".
       Prvu svirku u pećkom Domu JNA omogućio je kapetan Raičević jer sam mu rekao da će deo od prihoda sa svirke ići za nastradale u Vijetnamskom ratu.
       Svi koji su se tada bavili muzikom, manje-više znaju sa kakvim smo se problemima susretali. Nije bila samo u pitanju muzika koju smo svirali već i hronični nedostatak prave opreme jer je bila izuzetno skupa.
       Naš otac je na kraju shvatio da je muzika naša velika ljubav i založio je kuću da bismo mi mogli da kupimo opremu koja nam je potrebna. Međutim, to nije bilo dovoljno. Ali, naš tadašnji obožavalac a kasnije i pevač u našoj grupi Hivzi Zeka je podigao kredit tako da smo mogli da kompletiramo opremu.
       Kroz grupu su stalno defilovali novi članovi. Pomenuo bih Ekrema Tarakua, sada glumca u Njujorku, Refika Ćakolija, Besima Tiganija, braću Mirković, Vukašinović, Gojković...
       Na jednom od naših mnogobrojnih gostovanja u proleće 1970. godine, u Livnu sam upoznao svoju buduću suprugu Hafu koja je počela zajedno s nama da peva, što nam je donelo još veću popularnost.
       Sećanje na to vreme budi posebne emocije. Bili smo mladi, buntovni i na svoj način dali doprinos jednoj planetarnoj promeni koju su započeli Bitlsi.
       Nije to bila samo revolucija u muzici. Bila je to revolucija koja je, ubeđen sam, nabolje promenila planetu Zemlju. Bila je to valjda jedina revolucija koja je izvedena bez krvi sa stopostotnim uspehom.
      
       DRAGOMIR KARIĆ