Slobodan AntoniĆ: LUJ BONAPARTA I SLOBODAN MILOŠEVIĆ - JEDNO POREĐENJE

       Uistinu je mnogo i to gotovo začuđujućih sličnosti, kako sadržinskih tako i pojavnih, između vladavine Slobodana Miloševića i Luja Bonaparte (živeo 1808-1873; predsednik Republike 1848-1852; car Francuske 1852-1870). Obojica vladara upotrebila su nacionalno-socijalno-populističku retoriku da osvoje srca svojih sugrađana, nezadovoljnih prethodnim autoritarnim režimom. Obojica vladara, međutim, nisu vlast i podršku građanstva iskoristila za obećane demokratske reforme. Oni su stvorili autoritarni poredak lične vlasti. Osnovne poluge te nove vlasti kod obojice su bile nadzirana javnost, socijalno-demagoška politika, propaganda “mira, reda i poretka”, plebisciti i plebiscitni izbori, policija i ratne pustolovine.
       Najpre, u samom naČinu dolaska na vlast Luj Bonaparta imao je da reši gotovo isti zadatak kao, u nama već poznatom primeru, Slobodan Milošević. U Francuskoj je u doba Julske monarhije (1831-1848) - jednako kao i u Srbiji osamdesetih godina - postojao autoritarni režim. I tu je sva moć bila usredsređena u rukama uske političke oligarhije, koja je, u doba Luja Bonaparte, bila oličena u tzv. Partiji reda. I tu su demokratske mogućnosti i želje društva bile mnogo veće od okvira određenih važećim političkim ustrojstvom. I tu je, dakle, postojala mogućnost da se zaigra na nezadovoljstvo naroda, kao i rizik da će politička oligarhija prepoznati opasnost i odmah ukloniti onog ko narušava pravila igre.
       Međutim, Luj Bonaparta je odigrao istu igru kao i Milošević. Uveravao je političku oligarhiju u svoju potpunu odanost poretku i važećoj raspodeli političke moći. Štaviše, Stranka reda u početku uopšte nije ni uzimala “Napoleona malog”, kako su ga mnogi podsmešljivo zvali, za ozbiljnu političku pojavu. Oligarhija je čak računala da će ga moći iskoristiti za dodatno učvršćenje vlasti. Dakle, isto kao što je i komunistička gerontokratija isprva potcenjivala Miloševića i računala da će ga upotrebiti za podupiranje poretka. Ali i Luj Bonaparta bio je rešen da svoju političku moć neposredno zasnuje na podršci naroda. Da bi obezbedio tu podršku, upotrebio je sredstvo kojim se kasnije poslužio i Milošević - nacionalni sentiment. Kao sinovac Napoleona I, Luj Bonaparta je simbolizovao sve ono što je Francuska nekada bila, a što više nije: nezavisnost od evropskih sila, vojničku slavu, istorijsku misiju Francuske u širenju slobode. Naciji, koja se osećala poniženom, ponudio je vraćanje dostojanstva. Duboko i opšte nezadovoljstvo režimom našlo je, tako, svoj izraz u harizmi koja se počela stvarati oko Lujeve ličnosti.
       A osnovno sredstvo širenja Lujeve popularnosti bili su - šta drugo nego - štampa i zborovi! U to doba tehnologija jeftinog izdavanja novina prvi put je stvorila mogućnost propagandne mobilizacije masa. Englezi su se od ovoga branili tako što su uveli četvorostruki porez na jeftine novine. Listovi koji su koštali 1 peni morali su se prodavati za pet penija, pa su postali preskupi za narod. Ali, u Francuskoj vlast nije mislila o tome. Tu su novine po ceni od jednog sua bile praktično dostupne svakome. Simpson nam opisuje kojom se brzinom širila bonapartistička štampa: “10. juna 1848. pojavila su se dva bonapartistička lista, treći je nikao 11. četvrti 12. a još dva lista pojavila su se pre kraja sedmice. Brzo se prodajući, zahvaljujući ceni od jednog sua, prepuni slika i slavopojki o vrlinama Luja Napoleona, ove neodgovorne pomoćne jedinice učinile su mu ne male usluge.” (Simpson)
       Pošto je štampa izvršila odgovarajuću “vatrenu pripremu”, usledili su zborovi i stvaranje jednog polulegalnog populističkog pokreta - Društva 10. decembra. Još pre nego što je Luj izabran za predsednika Republike, “portreti Luja, sa nalepnicom ‘Lui’, širili su se gotovo sami od sebe izuzetnom brzinom; od toga doba, princ je postao ‘pravi čovek’ za desetine hiljada francuskih birača”. Po pariskim bulevarima drže se mitinzi na kojima masa kliče svom ljubimcu. A tokom predsedničke kampanje ulicama odjekuju pesmice u slavu novog narodnog idola: “Imaćemo ga, imaćemo ga, Napoleona!”. Što Luj osvaja više vlasti, najpre kao poslanik u Skupštini a onda i kao predsednik Republike, to se zborovi više šire Francuskom i sve su bolje organizovani.
       “Na tim pohodima, koje su veliki zvanični “Le Moniteur” i mali privatni Bonapartini vesnici naravno morali slaviti kao trijumfalne pobede, njega je stalno pratila bratija iz Društva 10. decembra. To društvo nastalo je godine 1849. Pod izgovorom da se osniva dobrotvorno društvo, pariski lumpenproletarijat je organizovan u tajne sekcije, svaku sekciju je vodio jedan od bonapartističkih agenata, a na čelu svega bio je bonapartistički general... Na njegovim putovanjima morali su odredi toga društva, smešteni u vozu, improvizovati publiku za njega, prikazivati narodno oduševljenje, urlati ‘Viva I’empereur!, napadati i premlaćivati republikance, razume se pod pokroviteljstvom policije. Kad se vraćao u Pariz, oni su morali činiti avangardu, sprečavati protivdemonstracije ili ih rasterivati.” (Marks)
       Mitinzi, “strašna larma” koju diže štampa i “pljusak narodnih peticija” - to su osnovna sredstva koja Luj upotrebljava da bi prikazao podršku koju ima u narodu i izvršio pritisak na političku oligarhiju. Međutim, mora se reći da je i Luj, baš kao Milošević, uživao stvarnu omiljenost u narodu. Ta se popularnost potvrđivala kako na izborima tako i na plebiscitima, koje je Luj revnosno priređivao.
       Na prvom odmeravanju snaga na kome je učestvovao nakon povratka u zemlju, Luj je, tokom dopunskih izbora za Ustavotvornu skupštinu “uprkos značajnog zvaničnog pritiska” osvojio pola miliona glasova i postao narodni zastupnik u četiri od 23 nepopunjena departmana. Na sledećim dopunskim izborima, 17. septembra 1848, od 13 slobodnih departmana Luj pobeđuje u pet, sa ukupno 300 000 glasova. Na predsedničkim izborima, održanim 10. i 11. decembra iste godine, od sedam i po miliona glasova Luj Bonaparta osvaja preko 5,4 miliona i tako više nego ubedljivo postaje predsednik Republike.
       Posle dve godine široke propagande, bonapartisti će, početkom 1851. godine, zahtevati reviziju 45. člana Ustava koji ograničava mandat predsednika na četiri godine (i bez prava ponovnog izbora), zahtevajući produženje Lujevog mandata na 10 godina. Pošto na glasanju u Skupštini ne dobija većinu (osvaja samo 446 poslaničkih glasova, umesto 543, koliko je potrebno za promenu Ustava), Luj 2. decembra 1851. izvodi Coup d’état i produžava sebi mandat na 10 godina. Odmah nakon toga, 20. i 21. decembra, sprovešće se plebiscit o ostvarenim promenama. I opet će narod biti masovno uz njega: svoj glas za daće 7 439 216 birača, a protiv svega 640 737 (pretežno iz Pariza).
       Kada posle samo godinu dana Senat bude “uslišio” mnogobrojne “spontane zahteve” naroda da Francuska postane nasledno carstvo, Luj će, 21. novembra 1852, upriličiti još jedan plebiscit sa pitanjem: “Da li francuski narod želi da obnovi carsko dostojanstvo u ličnosti Luja Napoleona Bonaparte?” Ovoga puta on dobija još ubedljiviju većinu nego nakon državnog udara iz 1851. godine: sada je za 7 824 189 Francuza, a protiv svega
       253 145. Tako će Luj Bonaparta postati car Napoleon III. Konačno, čak i nepuna četiri meseca pre neslavnog sloma Carstva kod Sedana, Napoleon III pobeđuje na još jednom plebiscitu. Maja 1870. narod je pozvan da se izjasni o Napoleonovim merama liberalizacije. Od 10,8 miliona glasača, njih 7 336 000 podržaće careve reforme, dok će 1 560 000 glasati protiv.
       I pored toga što je uživao široku podršku naroda, režim Napoleona III bio je sve drugo pre nego demokratski. Luj Bonaparta nije nastojao da ostvari demokratske mogućnosti tadašnjeg francuskog društva i uvede istinski parlamentarni poredak. On je samo iskoristio demokratski naboj da sruši staru političku oligarhiju oličenu u Stranci reda. Znajući da je omiljen u narodu, Luj je decembarskim udarom vratio opšte izborno pravo da bi mogao biti plebiscitarno potvrđen za predsednika za narednih 10 godina.
       Usled visokog imovinskog cenzusa za dobijanje glasačkog prava, u Francuskoj je 1846. godine moglo da glasa svega 241 000 ljudi. Tako je jedan birač dolazio na 170 odraslih građana, dok je, recimo, u Belgiji ova srazmera iznosila 1:86 a u Britaniji 1:25.
       Ali, to je bilo sve što se demokratizacije tiče. Ustrojstvo je, u osnovi, ostalo jednako autoritarno kao i pre.
       I inače, po ustavu iz novembra 1848. godine, predsednik republike je imao najšira ovlašćenja. Sva izvršna vlast, po američkom uzoru, bila je u njegovim rukama. On je birao ministre koji su bili odgovorni jednako njemu kao i skupštini. Postavljao je i razrešavao državne činovnike i vojne zapovednike, itd. No, posle raspuštanja skupštine i uspeha na plebiscitu, novim ustavom od 14. januara 1852, ta ovlašćenja su još više proširena. I kada je Luj, 5. decembra iste godine, proglašen za cara, ustav nije ni morao previše da se menja. Ovlašćenja predsednika republike već su bila carska. Predsednik/car je ukazom mogao da sprovede bilo koju upravnu ili političku odluku. Zakonodavna vlast je do kraja oslabljena podelom na tri tela. Prvo je bilo državni savet kojeg je imenovao sam car i koji je na njegov poticaj davao predloge zakona. Drugo je bilo zakonodavno telo koje je ove predloge moglo samo da u celosti primi ili odbaci. A treće telo bilo je senat kojeg je takođe imenovao car. Senat je procenjivao saglasnost usvojenih zakona sa ustavom i menjao ustav.
       Dakle, Zakonodavno telo, jedino birano telo koje je odgovaralo ideji parlamenta, bilo je toliko slabo da je služilo samo kao prenosnik za izvršenje odluka Napoleona III i njegove svite. U njemu nije postojalo pravo interpelacije. Ono se nije pitalo ni kod objave rata, niti kod sklapanja mira. Nije imalo nikakvog uticaja na postavljanje činovnika. Njegove sednice bile su tajne, a zapisnici se nisu smeli objavljivati. Štaviše, i sami izbori za Zakonodavno telo bili su ograničeni. Vlada je biračima predlagala službene kandidate koji su jedini imali pravo na predizbornu kampanju. Ako bi kogod samostalno istakao kandidaturu, nije imao pravo da drži zborove, ni da objavljuje program, niti da se služi bilo kojim vidom političke propagande. Uz to, prilikom svakih izbora vlada je brinula o biračima da ne pogreše. Preko upravnih organa narodu je “ukazivala ko su prijatelji a ko neprijatelji države”. Stoga su učinci takve vladine brige bili sasvim lepi. Na skupštinskim izborima 1857. godine vladini su kandidati dobili 5 471 000 glasova, dok su opozicioni sakupili svega 665 000 glasova. Više od dve trećine parlamenta popunili su odani poštovaoci Cara.
       Ali, to nisu bila sva ograničenja koja je pred demokratiju postavio režim Napoleona III. Naročito pošto je vladar shvatio da naklonost naroda ima onaj ko nadzire štampu. Već sredinom 1849. godine, u skladu sa geslom “siromašni treba da ćute” povećana je kaucija za listove. Time je onemogućeno da se neko drugi, posle Luja Bonaparte, posluži tako ubojitim političkim sredstvom kao što je jeftina štampa. Kada je Luj preuzeo svu vlast, sloboda štampe praktično je ukinuta. Za pokretanje novih listova sada je neophodno bilo odobrenje vlasti i uplata visoke kaucije. Listovi koji već postoje, ukoliko se usude da kritički pišu o vlasti, bivaju prvo opomenuti, posle druge opomene suspendovani, a posle treće trajno zabranjeni. Tako su ograničeni opseg i pristup političkim temama. “Umesto ideoloških i političkih glasila, cvetaju službeni, stručni i zabavni listovi.”
       KonaČno, uz plebiscitarnu legitimaciju, široka ustavna ovlašćenja cezara i strog nadzor nad svim javnim glasilima, postojao je još jedan potporni stub režima. To je brojna i negovana policija. Postoje mišljenja da je tadašnja Francuska bila prvi primer savremene “policijske države”. Francuska je i inače bila poprilično centralizovana. Luj Bonaparta je centralizaciju doveo do vrhunca, povećavajući moć perfekta (načelnika departmana) i ukidajući svaku mesnu samoupravu. Izgrađen je ogroman upravni aparat - “strahoviti parazitski organizam, koji se kao neka mrežasta opna obavija oko tela francuskog društva i začepljuje mu sve pore”. U središtu tog aparata nalazila se policija. Nakon što je, 14. januara 1858, italijanski republikanac Orsini pokušao bombaški atentat na cara i caricu, donet je zloglasni Zakon o opštoj sigurnosti (19. februara 1858). Njime su policiji data najšira prava. Ona je mogla, bez odluke suda, da internira ili deportuje svaku osobu koja joj se zbog nečega učini sumnjivom. A sumnjiv je mogao biti svako, čak i onaj koji ćuti ukoliko je policija smatrala da je reč o tzv. buntovnom ćutanju (silence seditieux).
       I tako se do kraja utvrdio poredak koji se, bez obzira na izvesnu parlamentarnu košuljicu, u osnovi svodio na ličnu vlast Napoleona III. I kada danas čitamo opise te vlasti, preostaje nam samo da se čudimo sličnostima koje nalazimo sa nama poznatijim primerom. Dovoljno je samo promeniti imena, pa da opisi i ocene političkih prilika u Drugom carstvu savršeno odgovaraju prilikama u kojima smo donedavno živeli. “Car, njegova ambiciozna i reakcionarna žena, bigotna španska katolkinja Evgenija, kao i grupa njihovih najbližih saradnika, mogli su da rade maltene šta su hteli. A ti, carevi ljudi, bili su uglavnom njegovi stari “saborci” iz doba avanturističkih pokušaja da se osvoji vlast: Kono, Mokar, Fleri, Persinji, zatim njegov polubrat Morni, pa novi prijatelji poslovni Fuld i Manj, diplomate Valevski i Druen de Luis, oficiri Sent-Arno i Vajan, političari Baroš, Bijo, De Perije, Ruer i drugi... Međutim, nijedan od ovih ljudi, ministar ili činovnik, ne izlazi iz svoje uloge čoveka koji daje savete ili sprovodi naloge; odluke donosi Napoleon III, od početka do kraja to je vladavina jednog čoveka.” (Popov)
       Ipak, bez obzira na sve autoritarne crte vladavine Napoleona III, njegov režim je bio daleko i od tiranije, i od diktature. Kao što je lepo objašnjavao Gverard, Napoleon III na vlast nije došao dugim i krvavim građanskim ratom. On se do trona uspeo glasovima miliona Francuza. Luj Bonaparta je, istina, 1851. godine izvršio jedan coup d’’état. Ali, taj puč je bio kudikamo manje krvav od ranijih prevrata koje je poznavao Pariz. Uz to, Lujev se režim nije održavao terorom zakonskih pokolja - poput onih iz septembra 1792. ili 1793. i 1794. ili 1815. Tokom najpretežnijeg dela vladavine, on je uživao jasnu podršku naroda. Ako je Drugo carstvo na početku i bilo policijska država, čak su i u tom razdoblju Francuzi bili srazmerno slobodniji od podanika tradicionalističkih autokrata, poput napuljskog kralja, rimskog pape, austrijskog ili ruskog cara... Istina, u poređenju sa engleskim parlamentarnim ustrojstvom, francuski režim je imao autoritarniji oblik. Ali, francusko je društvo, zahvaljujući galskom duhu (“la vie parisienne”!), ipak živelo pod Lujem Bonapartom umnogome slobodnije nego britansko u viktorijanskim stegama.
       Zbog svega toga, nije čudno što je režim Napoleona III od samog početka nazivan cezarizmom. Štaviše, da bi naglasili plebiscitarno-demokratske odlike njegove vlasti, istoričari su vladavinu Luja Napoleona često nazivali i cezarističkom republikom, pa i cezarističkom demokratijom. Dakle, bez obzira na svu autoritarnost njegove vladavine, i Napoleon III je, kao kasnije Milošević, mogao da se pohvali da iza njegovog režima stoji narod. A narodu ovaj manjak demokratije očigledno nije previše smetao. Čitave 22 godine strpljivo je podnosio “Napoleona malog” i njegovu svitu.
       Ali, čime je zapravo Luj Napoleon osvojio srca tolikih Francuza? I, ima li u ideološkom sadržaju njegove vlasti još nekih sličnosti sa nama dobro poznatim Miloševićevim režimom? Pominjana je Lujeva igra na nacionalni sentiment. Ali, to je samo deo odgovora. Njegova politička ideologija bila je daleko složenija i sastavljena iz mnogih drugih crta. Baš kao i ideologija Slobodana Miloševića. Naime, i kod jednog i kod drugog vladara mi, osim nacionalnog, nalazimo još dva veoma značajna ideološka podupirača režima: socijalnu/socijalističku demagogiju, i zalaganje za mir, red i poredak.
       MiloŠeviĆeva socijalistiČka reČitost, njegovo uzdizanje “malog čoveka” (radnika, seljaka), isticanje solidarnosti i obaveza društva prema pojedincu (socijalno osiguranje, sigurnost radnog mesta, progresivna poreska politika), dobro su nam poznati. Ali, iste crte socijalne demagogije, pa i socijalističke retorike, mi nalazimo već kod Luja Napoleona. Još pre uključenja u politiku, Luj će, kao pristalica sensimonističkog socijalizma, objaviti knjižicu “Ukidanje pauperizma”. U njoj će da iznese jedan bajkoviti predlog o rešenju pitanja siromaštva u Francuskoj kolonizacijom šest miliona hektara neobrađivane zemlje (zgodan parnjak Miloševićevom “Zajmu za privredni preporod Srbije”!). Kada se Luj, 1848. godine, vratio u Francusku, njegovu političku pojavu radnici su dočekali sa neskrivenom nadom. Oni su bili razjareni pokoljima generala Kavenjaka tokom slamanja revolucije iz 1848. godine. Želeli su ozbiljnog političara koji će moći da ih zaštiti. Stoga je pomenuto Marksovo vezivanje bonapartističkog pokreta samo za lumpenproletarijat u osnovi pogrešno. Njega nisu podržavali samo lumpenproleteri, već i ozbiljni radnici. Puč od 2. decembra mnogi od njih su, poput Gizoa, pozdravili kao “le triomphe complet et définitif du socialisme!”. A i sam Luj je, kasnije, već kao Napoleon III, voleo da kaže: “Carica je legitimista, Morndž orleanist, moj rođak Napoleon je republikanac a ja sam socijalista; istina, ima i jedan bonapartista među nama, Persigndž, ali on je lud.”
      
       (Nastaviće se)