NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Deset novih ulaznica

U Briselu je zvanično objavljena lista od deset država koje su sa uspehom položile test za prijem u Evropsku uniju. Proširenje sa sadašnjih 15 na čak 25 država-članica neće promeniti samo život i novih i starih (ukupno 475 miliona) stanovnika EU, nego i mnoge njene institucije, na način koji će ovu tvorevinu još više približiti pojmu federacije država i naroda Evrope. U pripremi je i novi ustav, a možda i izbori za predsednika Evrope

      Posle dugogodišnjih priprema, pogađanja i natezanja, realizacija jedne davnašnje strateške odluke je prošle nedelje konačno započela: od 2004. Evropska unija više neće biti mali ekskluzivni klub najbogatijih zemalja Evrope. Njenim širenjem, pre svega na istok, pojam EU sve više će se izjednačavati sa pojmom svojevrsne “federacije država i naroda” Evrope, koja bi uskoro trebalo da dobije i svoj ustav, i poprimi obeležja nečega daleko kompleksnijeg od pukog zajedničkog ili jedinstvenog tržišta.
       To znači da upravo objavljena lista od deset država, na kojoj su Slovenija, Slovačka, Češka, Mađarska, Poljska, Estonija, Litvanija, Letonija, Kipar i Malta, sa kojima bi tokom naredne godine trebalo da budu svečano zaključeni ugovori o pristupanju EU, nije samo svedočanstvo o namerama da se granice Unije fizički pomere na istok i jug Evrope. U pomenutom klubu je i do sada bilo i malih i velikih, i bogatih i (relativno) siromašnih, ali šarenilo te vrste će tek sa povećanjem broja članova EU od 15 na 25, i povećanjem ukupnog broja njenih stanovnika za novih 75 miliona (na ukupno 475 miliona) doći do punog izražaja. Što će, samo po sebi, EU pretvoriti u nešto što je bez presedana u ljudskoj istoriji. Na prvi pogled, prosečni stanovnik EU biće od tog trenutka - statistički gledano - relativno siromašniji nego do sada, jer će povećanje njenog stanovništva za jednu petinu dovesti do porasta ukupnog bogatstva Unije za samo pet procenata! Ali, neuporedivo značajnija od toga biće činjenica da će u novoj, proširenoj Uniji morati bitno da se promeni i mehanizam odlučivanja, tako što će pravo veta svake pojedinačne zemlje ubuduće biti praktično ukinuto i zamenjeno odlučivanjem na osnovu “kvalifikovane većine” njenih država-članica.
       Da kvantitet, barem u ovom slučaju, donosi i novi kvalitet, preciznije da proširenje svedoči o konačnom trijumfu “federalista” nad “konfederalistima” unutar EU, na svojevrstan način potvrđuje i ponovno rasplamsavanje nekih starih (evrofederalističkih, utopističkih) rasprava u kontekstu već započetih priprema za donošenje “ustava Evrope”, poput onih o ustanovljenju institucije “predsednika Evrope” i sl. Recimo, karakteristično je da su ideju o izboru predsednika Evrope, koju je svojevremeno lansirao francuski predsednik Žak Širak, upravo ovih dana podržali i nemački kancelar Gerhard Šreder, neki istaknuti predstavnici vlada u Italiji i Španiji, pa čak i britanski ministar spoljnih poslova Xek Strou. Što je, dabome, odmah dovelo i do burnih reakcija vatrenih “evroskeptika” u Velikoj Britaniji, ali i u nekim drugim zemljama EU...
       Obraćajući se prošle srede članovima Evropskog parlamenta u Briselu, predsednik Evropske komisije Romano Prodi je, najpre, trijumfalno saopštio da je nakon tri godine provedene na ovoj funkciji sada u prilici da izvrši dato obećanje: EU otvara vrata za nove kandidate. No, čini se da su možda i značajniji od toga bili opis i kvalifikacija te nove, proširene, EU, koje je on tom prilikom dao.
      
       Punopravni i punopravniji
       “Na ovaj način mi ćemo proširiti evropski prostor na kojem vladaju mir, bezbednost i demokratija”, rekao je Prodi, podsećajući na sve što se u Evropi dogodilo u proteklih 13 godina od pada Berlinskog zida. Pored već pomenutih (“mir”, “bezbednost”, “demokratija”), Prodi je i ovom prilikom našao za potrebno da istakne u prvi plan i druge slične principe i pojmove poput “vladavine prava”, “ljudskih prava” i “zaštite manjina”, kao korpus onih zajedničkih vrednosti koje bi ubuduće trebalo da predstavljaju glavni integrativni faktor na kontinentu. Drugim rečima, vremena kada su se pojedine razvijene zapadnoevropske zemlje udruživale isključivo zbog zajedničkih interesa u oblasti proizvodnje uglja i čelika, a potom i drugih čisto ekonomskih prednosti na zajedničkom ili jedinstvenom tržištu, sada su već istorija.
       Iako je spisak od deset novih zemalja članica EU konačno obznanjen, do definitivnog okončanja postupka uvođenja novajlija u EU treba, ipak, da se obave još neke formalnosti. Naime, po važećoj proceduri za prijem, sve zemlje koje su prvobitno izborile status “kandidata” morale su potom da polože još i “test podobnosti” za članstvo u EU, tj. da dokažu da ispunjavaju tzv. kriterijume iz Kopenhagena. Što, pored ostalog, podrazumeva garanciju za ispunjenje određenih demokratskih standarda, vladavine prava, poštovanja ljudskih prava i funkcionisanje tržišne ekonomije na način koji je u potpunosti prikladan uslovima tržišta u EU. U tom smislu, zvaničnici iz Brisela su izvršili rigoroznu kontrolu u svakoj od ovih zemalja ponaosob i potom sačinili svoje izveštaje. Osim što su, barem u načelu, konstatovali da Kipar, Češka, Slovačka, Malta, Mađarska, Poljska, Estonija, Litvanija, Letonija i Slovenija uglavnom ispunjavaju sve tražene uslove, procenjivači su, uzgred, ocenili da dva balkanska kandidata, Rumunija i Bugarska, “dobro napreduju” i da bi se mogli kvalifikovati za prijem već u sledećoj rundi, 2007. godine.
       Za Tursku (koja najduže čeka na prijem u EU), međutim, ponovo je rečeno da još ima “ozbiljnih problema” u onim oblastima koje se tiču demokratije i poštovanja ljudskih prava i da je EU spremna da joj pomogne da se popravi...
       Ali, sad predstoji još jedna delikatna faza u kojoj će sa svakom od zemalja-kandidata, koje su se konačno kvalifikovale za EU, Brisel voditi posebne pregovore, da bi na kraju sa njima bili zaključeni i precizni pojedinačni ugovori. Recimo, vrlo je verovatno da poljoprivrednim proizvođačima u Poljskoj EU neće automatski garantovati i obezbediti istu vrstu zaštite, subvencija i beneficija, kao onima u Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji... Jer, sektor poljoprivrede u Poljskoj, u kojem radi više od 20 odsto stanovništva ove zemlje (za razliku od sadašnjih 15 zemalja EU, gde u poljoprivredi ne radi u proseku više od dva, tri odsto stanovništva), mereno zapadnoevropskim standardima, i dalje je zaostao i niskoproduktivan. Što znači da bi se - ukoliko bi postojeći mehanizam bio automatski primenjen - dobar deo poljoprivrednog buxeta EU i fondova namenjenih manje razvijenim regionima (oko 80 milijardi evra) slio samo u tu zemlju! Dakle, iako će Poljska uskoro postati “punopravna” članica EU, poljski seljaci još dugo neće biti u svemu ravnopravni sa ostalim svojim kolegama u EU.
       Izuzeci te vrste će, u pojedinim slučajevima i barem još za neko vreme, važiti i za ostale nove članice EU. Stoga je, na primer, verovatno da svi građani deset novih zemalja neće, kao i ostali građani dosadašnjih 15 članica EU, imati automatsko pravo da se pod jednakim uslovima zapošljavaju na čitavom prostoru “najvećeg tržišta na svetu”. Tržište će biti jedinstveno i svima dostupno kada je reč o robi i uslugama, tj. u onim slučajevima gde se unapred zna ko je jači i ko će od toga profitirati, ali će zato tržište rada biti ipak pažljivo zaštićeno od moguće najezde jeftine radne snage iz novih “punopravnih” zemalja-članica... U svakom slučaju, o svim ovim detaljima biće još jednom reči na samitu EU krajem ovog meseca u Briselu i, potom, krajem godine u Kopenhagenu.
       Ali, na samom kraju ovog puta, i građani nekih (ne svih) od 10 novih zemalja-članica EU imaće mogućnost (predviđenu njihovim domaćim ustavima) da se, formalno, na referendumima izjasne da li prihvataju da - pod uslovima koje njihove vlade dogovore sa zvaničnicima EU - postanu državljani Unije. Sudeći po nekim ranijim ispitivanjima javnog mnjenja, većina (gotovo dve trećine) stanovnika u ovim zemljama rekla je da želi da uđe u EU i da je spremna da prihvati sve obaveze koje bi im to moglo doneti. Mada je, istini za volju, primetno da - kako se dan ulaska približava, i kako građani postaju svesniji stvarnog značenja te odluke - u nekim od država-kandidata entuzijazam prema EU počinje postepeno da opada! U Češkoj se, na primer, podrška stanovništva za ulazak u EU, prema najnovijim istraživanjima, kreće negde oko 50 procenata (pre dve godine bila je znatno veća), što svakako ne garantuje unapred pozitivan ishod predstojećeg referenduma, koji treba da bude održan sredinom sledeće godine. Stoga će vlada u Pragu iz buxeta za narednu godinu izdvojiti čak 6,7 miliona evra za troškove velike propagandne kampanje da građane privoli da glasaju za ulazak u EU. Veruje se, naime, da protivnici EU u Češkoj najviše strahuju da bi im ulaskom njihove zemlje u EU bila bitno umanjena sadašnja socijalna sigurnost, ali nije mali ni broj onih koji kažu da strahuju od gubitka - nacionalnog suvereniteta!
      
       Hladna dobrodošlica
       I, dok se novopečeni stanovnici EU većinom ipak raduju ulasku u novu “federaciju država i naroda” na starom kontinentu, građani 15 starih zemalja-članica - blago rečeno - nisu ni blizu toliko oduševljeni širenjem Unije. Jedno nedavno sprovedeno istraživanje u svih 15 zemalja-članica pokazalo je da ideju proširenja podržava samo tanušna većina od 51 odsto ispitanika, dok nekih tridesetak odsto kaže da se kategorički protivi ovakvim planovima.
       Razlozi su, verovatno, sasvim praktične prirode i tiču se kao i obično novčanika. Preciznije, široko rasprostranjenog uverenja da će novi siromašni susedi unutar EU, na ovaj ili onaj način, na svoju stranu odvući dobar deo budžeta Unije. Jer, po prvim, istina nezvaničnim, procenama proširenje EU za deset novih država-članica moglo bi u tri naredne godine dodatno da optereti buxet Unije za barem 25 milijardi evra. Drugačije rečeno, svaki od sadašnjih stanovnika EU morao bi da u toku narednih nekoliko godina za troškove koje će doneti prijem novih članova - povrh već postojećih dažbina - izdvaja barem još 100 evra godišnje. A, sume koje građani Unije moraju da plate zaista nisu za potcenjivanje: ukupni troškovi funkcionisanja EU u prve četiri godine ovog veka (2000-2004), uključujući tu i troškove prijema novih članova, mogli bi da dosegnu cifru od gotovo 70 milijardi evra!
       Istina, vatreni pobornici proširenja EU kažu da to zadovoljstvo i nije previše skupo. I, da će jedna tako velika operacija na kraju ispasti neuporedivo jeftinija nego što je, recimo, bila cena ujedinjenja dve Nemačke. Poznato je, naime, da su nemački poreski obveznici između 1990. i 1999. morali za realizaciju tog svog nacionalnog sna da izdvoje više od 600 milijardi evra!
       Činjenica je, takođe, da se sve rezerve prema proširenju ne tiču samo novca. Dobar broj stanovnika EU već ionako smatra da je briselska administracija i birokratija suviše glomazna i neefikasna, a mehanizam odlučivanja trom i spor, te sada - verovatno s dobrim razlozima - strahuje da će posle proširenja Unije sve te mane doći još više do izražaja.
       Ipak, postoji još jedna prepreka koju treba preskočiti da bi se zaista moglo reći da je proširenje EU već gotova stvar. Naime, čitav ovaj veliki poduhvat koji podrazumeva ne samo fizičko proširenje EU za deset novih članova, nego i njeno temeljno preuređenje u jednu daleko složeniju zajednicu nego što je ona bila do sada, da bi njene institucije i administracija mogle efikasno da se suoče sa novim izazovima, bio je dogovoren pre dve godine na samitu EU u Nici. I, budući da su iz toga za svaku od postojećih zemalja-članica proizlazile i posebne obaveze i novi troškovi, bilo je predviđeno da se tzv. Ugovor iz Nice, na odgovarajući način (kao međunarodni ugovor), ratifikuje u svakoj od ovih država. A, da bi taj ugovor stupio na snagu bilo je neophodno da ga prihvate sve zemlje-članice bez razlike. Ispostavilo se, međutim, da se to sve nije baš mnogo dopadalo stanovnicima Irske, pa su oni na referendumu o “Ugovoru iz Nice”, održanom 2001. godine rekli “ne”. Novi referendum, o istoj stvari, treba da se održi već za koji dan, 19. oktobra. Iako su se vlada u Dablinu i njen premijer Berti Ahern svojski angažovali da građane svoje zemlje ubede da ovoga puta na referendumu prihvate ideju proširenja EU, nema baš mnogo znakova da će se to zaista i dogoditi.
       Sad se, naravno, vode velike debate na temu: Šta ako građani Irske ponovo svojim glasovima odbiju da prihvate ugovor iz Nice? Jedni kažu da bi proširenje EU i sve prataće reforme njene unutrašnje strukture bilo, barem za neko vreme, zaustavljeno i odgođeno. Tim pre što, navodno, zvaničnici u Briselu zvanično nemaju nikakav rezervni plan “B” za slučaj da se to stvarno dogodi. Međutim, nije malo ni onih koji veruju da bi sadašnji predsednik Komisije EU, Romano Prodi, inače veliki pobornik proširenja Unije, mogao i u tom slučaju da nađe već neki izlaz iz neugodne situacije. I, da se nekako izbori za svoj stav (izrečen svojevremeno u intervjuu u dablinskom “Ajriš tajmsu”) po kome “zakonski” Evropska unija ima pravo da se proširi čak i ako građani Republike Irske pokušaju da je u tome zaustave!
       Sve u svemu, nema izgleda više nikakve sumnje da će se već do kraja ove decenije EU i dalje širiti na istok i jugoistok Evrope. I, mada su gotovo svi skloni da tvrde kako se tom događuju silno raduju, ostaje prilično neizvesno kome će to doneti više glavobolje: onima koji žele da uđu, ili onima koji su već unutra?
      
       STEVAN NIKŠIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu