Sećanje

Sava Mrmak
(1929-2002)

Milenko Maričić
(1928-2002)

      Dva poznata reditelja, dva vršnjaka, u isto vreme, napustili su svet u kojem su ostavili dubok trag. Svak od njih imao je i vukao svoju nit, a obe su, svaka na svoj način, umnogome ulepšale ovdašnji ćilim života. I - duhom napojile. Obojica, osim što su bili poznati stvaraoci, bili su i poznati učitelji. Zato će se njihova imena pamtiti. Sava Mrmak i Milenko Maričić!
       Život i sudbina su ih spojili, ali su obojica imali svoj poseban, dobro utaban put. Sava je više obeležen televizijom, a Milenko više pozorištem. Ili, bolje rečeno, oni su njih sobom obeležili.
       Mrmak svoj umetnički put započinje, kako to obično biva, diplomskom predstavom “Čajdžinica na avgustovskoj mesečini” Džona Patrika u sarajevskom Narodnom pozorištu 1954. godine, a onda se posvećuje filmu. Posle asistiranja Slavku Vorkapiću na filmu “Hanka”, snima sedam kratkometražnih filmova, uglavnom po svojim scenarijima.
       Sava na usponu, televizija na početku. Mladi reditelj prihvata izazov: postaje reditelj Televizije Beograd! A to tada znači mnogo više od toga - on televiziju utemeljuje i svojim rediteljskim radom podiže. Sa Televizijom Beograd i on sam “odrasta”, postaje autor sa prepoznatljivim pečatom, kao što i sama televizija postaje prepoznatljiva po dramskom programu koji on uveliko kreira.
       Radomir Putnik piše da se nikada neće moći da utvrdi tačan broj emisija koje je Mrmak režirao u Televiziji Beograd i ističe rizik koji je on svesno preuzeo krajem šezdesetih godina: osvajanje novog žanra u okviru dramskog programa, prihvatajući dokumentarno-istorijsku dramu kao okosnicu svojih rediteljskih istraživanja. Od tada on u Televiziji Beograd, ali i u Televiziji Sarajevo i Televiziji Novi Sad, neguje i razvija svoj odabrani žanr. Nastaje serija od 71 naslova u ovom delu umetničkog programa. Televizija Beograd na svoj konto knjiži brojne poene, zahvaljujući njegovim serijama, kao što su “Banjica”, “Vreme zločina” ili “Kraj dinastije Obrenović”, dramama “Andersonvil, logor smrti”, “Smrt Gospođe ministarke”, “Jastuk groba mog”...
       Zbog svega toga, Radomir Putnik, s razlogom, ističe da se odlaskom Save Mrmka završava jedno poglavlje istorije Televizije Beograd, a da period u kome je Mrmak stvarao, kao reditelj i jedno vreme direktor produkcije, sada ustupa mesto nekom drugom vremenu u kojem će televizija izgledati drugačije, pa će se umnogome izmeniti i profesija televizijskog reditelja.
       Mrmak je sebe izgrađivao, ali i druge učio. Decenijama se meri vreme koje je proveo na Fakultetu dramskih umetnosti, gde je prošao sva akademska zvanja. Nedavno je osnove studiranja televizijske režije postavio i na Akademiji umetnosti BK, gde je bio šef Katedre za TV režiju i mentor u majstorskim klasama.
      
       Milenko Maričić svojim imenom obeležio je i pozorište i televiziju. Bio je “prepoznatljiva i utemeljena pozorišna ličnost i vrednost”, kako reče Muharem Pervić, naglašavajući da je reč o čoveku strogom prema sebi, ali i prema drugima, koji je veoma držao do pozorišta, ali ga nije mistifikovao.
       Pervić piše da Maričićevo shvatanje pozorišta dodiruje pozorišnu estetiku Bojana Stupice (u čijoj klasi je diplomirao) i Huga Klajna, a da među mlađim rediteljima ima nešto od sarkazma ili ironičnosti Ljubomira Draškića, nešto od inteligencije ili pronicljivosti Bore Draškovića i možda nešto od smisla za vizuelizaciju Arse Jovanovića. I naglašava: “Maričić pripada grupi književno obrazovanih i produhovljenih pozorišnih i televizijskih reditelja.”
       A taj svoj dar pokazivao je i kao reditelj i direktor Drame Narodnog pozorišta u Kragujevcu, i kao reditelj Komedije u Beogradskom dramskom i u Narodnom pozorištu u Beogradu. Dela njegova o tome najviše govore, a njih ni u kom slučaju nije malo: režirao je 76 pozorišnih predstava i 18 televizijskih drama, ali i imao autorstvo na tri pozorišne i televizijske adaptacije.
       Od pozorišnih predstava izdvajaju se: “Osvrni se u gnevu”, “Afera nedužne Anabele”, “Koštana”, “Gospoda Glembajevi”, “Arsenik i stare čipke”, “Dragi moj lažljivče”, “Kamen za pod glavu”..., a od televizijskih drama: “Bez trećeg”, “Direktor”, “Prokleta avlija” i “Gospođica Julija”.
       Pamtiće se i njegov rad na Fakultetu dramskih umetnosti, gde je predavao u svim nastavničkim zvanjima i bio šef Katedre, prodekan i dekan. A kakav je bio nastavnik, govore reči njegovog učenika iz ‘69/70. klase Čedomira Petrovića, koji u sadašnjem obraćanju Profesoru kaže: “Čekali su budući glumci i po nekoliko godina da dođe red na tebe da primiš klasu. Ono zašta je drugima bilo potrebno celo popodne, kod tebe je stalo u dve rečenice. Bio si najbolji. I znao si to. Učili smo glumu od tebe u učionici, ali i u kafani.”
       I Sava Mrmak i Milenko Maričić ostaju ovde - svojim delom!
      
       JOVAN JANjIĆ