Danas je ceo svet dao pravo Haškom tribunalu da sudi, kako sudi, pa i da sudi za zločin genocida. Politika ili ne, ali sila boga ne moli

      Prvi put u istoriji čovečanstva jedan sud, Haški tribunal, podigao je optužnice protiv nekih ljudi, srpske nacionalnosti (reč je i o Slobodanu Miloševiću), za zločin genocida. To je, pravno rečeno, najteža moguća optužba na svetu. Ali, o genocidu se gotovo uvek priča uopšteno. Jeste, to je veliki zločin (magnum crimen), to su masovna ubistva, to je pošast čovečanstva, ali šta je suština genocida?
       - Priča o genocidu u različitim svojim oblicima je stara priča. Genocid kao praksa, možda ne u toj meri kao jedna utvrđena politika, primenjivao se od najstarijih vremena. A primera genocidnih radnji i genocidnih postupaka možemo naći u Bibliji, gde se jasno govori o kažnjavanjima protiv pojedinaca. Mi konstatujemo te fenomene i pojave iz prošlosti do kraja 19. veka ili do početka 20. veka, ali pokušavamo, naravno, da objasnimo ono što je vezano za naš 20. vek - kaže dr Dragoljub Živojinović, poznati naš istoričar.
      
       Pogrom Jermena
       Naravno, u 20. veku postoje države koje su taj genocid praktikovale. Među njima je na prvom mestu bilo Otomansko carstvo sa pogromima Jevreja, odnosno Jermena, koje je tu praksu sprovodilo često. Od 1890. do 1905. računa se da broj pobijenih Jermena iznosi negde oko trista hiljada. Mnogo je intenzivniji bio progon Jermena i njihova pogibija u razdoblju od 1915. do 1918, i računa se da je tada nastradalo oko milion ljudi. Kad dođemo do ovih naših vremena, onda se suočavamo sa genocidnim radnjama koje su počinile nacističke zemlje, pre svega Nemačka, sa jasno određenim ciljem i sa jasnom metodologijom uništavanja. Ali ono što je u istoriografiji problem, to je da se utvrdi istinska namera: šta su bili motivi koji su ljude podsticali da se poduhvate toga “posla” kakav je genocid, što znači organizovano ubijanje čitavih naroda, verskih grupa, čitavih kultura i civilizacija. Ukratko, reč je o istrebljenju.
       - Naravno da je to istrebljenje. Kao što sam napomenuo, postoji čitava istoriografija o tome. Prvi pokušaji da se genocid definiše, učinjeni su ne slučajno baš krajem Drugog svetskog rata. Kasnije, godine 1948, Ujedinjene nacije dale su jednu svoju definiciju genocida, iako je ta definicija ostala u mnogo čemu nepotpuna i ne do kraja definisana, pošto jasno ne određuje ko je odgovoran za genocidne radnje, odnosno genocidne inicijative i politiku koja se sprovodila. Tek osamdesetih godina prošloga veka počele su nove formulacije, nove definicije genocida, jer je sada genocid počeo da dobija sve šire i šire oblike, ne samo u Evropi, nego širom sveta - u Africi, u Aziji. Tamo već imamo zločine Kmera, tada već imamo zločine u Ugandi, u Latinskoj Americi... Treba pomenuti Kuperovu knjigu koja se pojavila 1982. godine, koji je pokušao da odredi namere i motive onih koji su genocid počinili, ali i odgovornost organizacije, odnosno države koja je ceo taj posao, čitav taj mehanizam, organizovala - kaže dr Živojinović.
       Godine 1987. pojavio se jedan vrlo značajan članak Džona Smita. Njegova sistematizacija predviđa pet kategorija genocida. Jedan je kazneni genocid, kako ga on naziva, koji se primenjivao naročito u starom i srednjem veku. Drugi tip je institucionalni genocid, koji je određena država sprovodila putem svojih institucija. I tu onda on pominje novi, treći tip genocida - utilitarni. Taj genocid on vezuje, pre svega, za postupke velikih kolonijalnih sila nad domorodačkim stanovništvom od 17. veka. Genocid korisnosti?
       - Jeste. To je nešto što bi trebalo da donese određenu korist jednoj državi, a da se pri tome ti ljudi koji su tamo domoroci uklone da ne bi dovodili u pitanje korisnost koju je ta kolonijalna sila nameravala da postigne - kaže dr Živojinović.
      
       Monopolistički genocid
       Sledeći vid genocida, koji je Smit nazvao monopolističkim, odnosi se na državu koja je htela da ima monopol nad nekim narodom, nad delom stanovništva, da kontroliše svaku njegovu radnju, uključujući i njegov svakodnevni život. I najzad, on navodi petu vrstu genocida. Naziva ga ideološkim genocidom. To je genocid koji je vezan za jednu ideologiju. U tu kategoriju on uključuje i genocid koji je motivisan velikim razlozima: ideološkim, verskim, nacionalističkim... Upravo u tim verskim genocidnim radnjama, u kojima je učestvovala i Katolička crkva, to je baš taj ideološki genocid vođen verskim motivima, koji je bio uzročnik mnogih genocidnih radnji širom Evrope, a kasnije i širom sveta. Tu je reč o nacizmu, fašizmu, boljševizmu, sa svim svojim oblicima i manifestacijama, koje su u nekim ideološki vođenim državama bile prikrivane. Recimo, Rusi su, koliko god su mogli, prikrivali svoje radnje, Hitler je to vrlo diskretno sprovodio i radio u svojim fabrikama smrti, a Musolini, naravno, nije imao nikakvu organizaciju za sprovođenje genocida, osim surovog okupljanja i slanja Jevreja u nemačke logore, što su radili i Mađari, i svi oni koji su bili pod Hitlerovom dominacijom.
       - Bilo je, kaže profesor Smit, zemalja koje nisu brinule o sakrivanju svojih zločina. Tu se među prvima spominje NDH. I on Nezavisnu Državu Hrvatsku stavlja u red genocidnih država i kaže da je ona nesavršenošću svoje državne organizacije, zbog brzine kojom je htela da obavi taj zločin, taj genocid, sve to radila otvoreno, javno i bez ikakvog prikrivanja - primećuje dr Živojinović.
       Tokom 20. veka, nauka, javnost, određeni humanitarni krugovi, i neke crkve, ukazivali su na postojanje genocida širom sveta, zahtevali da se oni koji su taj genocid počinili, privedu sudu, iako još nije postojao nijedan presedan koji bi omogućio da se na osnovu nekakvih valjanih zakonskih normi sudi počiniocima tih genocidnih radnji.
      
       Opravdane sumnje
       I u našoj zemlji genocid je bio predmet interesovanja naših istraživača, pre svega istoričara, koji su uvek upirali prstom na neku genocidnu praksu koja se zavodila ne samo u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, nego pre svega, protiv srpskog naroda i Srpske pravoslavne crkve, na teritorijama gde je živeo srpski narod. To su radili Mađari u Vojvodini, Bugari su to radili u južnoj i istočnoj Srbiji, Šiptari na Kosovu. Ali, suđenja za zločin genocida nije bilo.
       U novije vreme, politička situacija postala je takva da je omogućila da praktično čitav svet pristane na jedan sud koji se zove Haški tribunal i koji sada sudi za zločine počinjene samo na tlu bivše Jugoslavije.
       - Naravno, vi imate argumente “za” i “protiv” jednog takvog suda. I moj vrli prijatelj Kosta Čavoški jedan je od onih koji upućuju najoštrije strele na račun tog suda, pre svega na račun legalnosti, njegove objektivnosti, njegove opravdanosti. Koliko je to sada opravdano, koliko nije opravdano, to je umesno pitanje i ja se tu sa Kostom slažem. Na tom sudu našli su se i naši ljudi. Štaviše, to je sud koji će verovatno donositi presude, koji će ispitivati svedoke onako kako ih je on pozvao. Bez obzira na to da li se mi slažemo ili ne slažemo sa tim sudom, sa načinom na koji radi, moramo znati da je donet zakon da sa tim sudom sarađujemo i to je deo onoga što se danas u svetu naziva našom obavezom prema svetskoj zajednici, u kojoj mi hoćemo da budemo i kojoj pripadamo, bez obzira na to šta ko o tome misli, i da li će neko to prihvatiti ili neće prihvatiti. To je činjenica koja pripada realnosti - ističe dr Živojinović.
       To jeste faktičko stanje. Taj će sud raditi bez obzira na sve. Njegove će presude biti takve kakve će biti. Da li neko ima pravo priziva, odnosno apelata na te presude, nije od važnosti. Do sada nismo čuli da se tako nešto pominje. Prema tome, čim to ne postoji, onda to, sa tačke međunarodnog i svakog drugog prava, opravdano izaziva sumnju u ovaj sud. Ali, naš narod kaže - sila boga ne moli.
      
       PETAR IGNjA