Kad je demokratija u krizi, jedino je rešenje još više demokratije. Za neuspele izbore, rešenje su novi. Za nezanimljive, neprivlačne političke programe, rešenje je u onoj staroj jevrejskoj preporuci kako da se bude mudar: “Slušaj!”

      Aleksa Đilas je istovremeno veoma prisutan svojim člancima i intervjuima u javnom životu naše zemlje, a nije povezan ne samo ni sa jednom političkom strankom, nego ni sa institutima, neformalnim grupama, listovima i časopisima. Ovaj nezavisni intelektualac živi od pisanja i predavanja i sebe vidi kao “angažovanog posmatrača”.
      
       Gospodine Đilas, jeste li glasali na predsedničkim izborima u Srbiji?
       - Znači, postavljate mi najteže pitanje na početku. Priznajem, nisam. U politici se trudim da dam prednost razumu nad osećanjima. Razum mi je govorio da treba glasati, jer je uspeh izbora važan za Srbiju i jer uvek postoji kandidat koji mi se manje ne dopada. Međutim, osećanja mi govore da glasam samo ako od sveg srca nekoga podržavam. A takvoga nije bilo. I ovoga puta sam dozvolio sebi da osećanja odnesu pobedu nad razumom.
      
       Šta fali kandidatima koji su ušli u drugi krug?
       - Pristojni, pošteni, pametni ljudi, ali nisu za predsednika. Labus bi bio sjajan ministar finansija, a Koštunica izvanredan ministar pravde. Da napomenem prvo da predsednički sistem u Srbiji nije jasno ustanovljen. Da li naš Ustav definiše predsednika kao vođu države i nacije, slično američkom, francuskom i ruskom predsedniku, ili kao neku vrstu zamene za monarha koji ceremonijalno predstavlja državu, koji nadgleda i otelotvoruje njena osnovna opredeljenja i ustanove, slično predsednicima u Nemačkoj i Italiji? Pravih osobina vođe nemaju ni Koštunica ni Labus, a za ceremonijalne uloge previše su mladi i bilo bi šteta da kao političari u punoj snazi samo to rade.
      
       Je li to razlog što su propali izbori?
       - Pre svega, ustanovimo da su izbori u mnogo čemu uspeli. Bili su mirni, nije bilo varanja pri brojanju glasova, mediji su se, uz retke izuzetke, ponašali korektno. U kampanji je bilo uvredljivih i neukusnih napada, ali je ipak učinjen ogroman napredak u odnosu na Miloševićevo vreme, kada se ni režim, a bogami ni opozicija, nisu ustručavali od izraza kao što su izdajnik, neprijatelj srpskog naroda, špijun, petokolonaš, čak i ustaša. Zatim, nijedan kandidat ne uliva strah - ni kao ličnost ni programom koji nudi. A mi decenijama živimo u strahu od politike, u strahu od diktatura, mobilizacija, bombi (i stranih i naših), hapšenja, ubistava. Strah je bio glavno obeležje naše svakodnevice i u Miloševićevo vreme, i u titovskom predmiloševićevskom komunizmu, i u predratnim diktaturama kralja Aleksandra i kneza Pavla. Uostalom, naša čitava istorija je surova pa samim tim puna straha. Ako je neko i zadremao za vreme debate između dva predsednička kandidata, to je, za naše prilike, dobra vest.
      
       Ali, ipak nemamo predsednika.
       - To, naravno, nije dobro. Šteti ugledu Srbije, vodi nestabilnosti, otežava reforme. Međutim, od krize ne treba praviti katastrofu, a pogotovo ne tragediju. Ipak su to sve neminovne dečije bolesti demokratije. Naravno, ne znači da ne treba sve učiniti da se one izleče. Kada se moj sinčić ili kćerka prehlade i dobiju temperaturu 39, moja supruga i ja odmah zovemo lekara. Ali, istovremeno znamo da toga mora da bude. Nema deteta koje se ne razboli.
       U Americi, stabilnoj demokratiji, prebogatoj svetskoj hipersili, nastao je 2000. godine haos kod najobičnijeg brojanja glasova i sada je predsednik onaj koji je dobio manje. Rešenje za našu boljku je jednostavno - izmeniti izborni zakon, kao što uostalom i Evropa preporučuje. Naravno, tu će biti raznih problema, ali sam siguran da će u dogledno vreme biti rešeni i da će Srbija dobiti predsednika.
      
       Po čemu naši izbori odudaraju od izbora u razvijenim demokratskim državama?
       - Doista postoje neke razlike koje su čak i pomalo bizarne. Oba kandidata su iz vlasti, dok bi bilo normalno da jedan bude iz vlasti, a drugi iz opozicije. Istovremeno, nijedan nema pravu vlast, a normalno bi bilo da se moćni šef vlade ili države bori protiv moćnog šefa opozicije. Zatim, mada i u razvijenim demokratijama najčešće ne postoje velike razlike u programima vlade i opozicije (a to je za Srbiju dobro jer joj ne trebaju nove polarizacije), čudno je da su oba kandidata sa političke desnice. Umerene desnice, nesumnjivo, ali na Zapadu, skoro bez izuzetka, jedan od kandidata predstavlja umerenu levicu. Ovde imamo Labusa kao neoliberala, monetaristu, pristalicu privatizacije i globalizacije, a nasuprot njemu Koštunicu koji se takođe za to zalaže, samo u jednoj ublaženijoj formi i uz to se trudi da očuva kakav-takav državni suverenitet i brine za nacionalno dostojanstvo (ukratko, umereni je nacionalista).
      
       Da li je i to jedan od razloga što pola Srbije nije glasalo?
       - Nesumnjivo. Kada bih u jednoj reči trebalo da kažem šta je glavni problem Srbije danas, odgovorio bih: beda. A kandidati gotovo da se nisu bavili nezaposlenim i mladima koji neće moći da se zaposle, otpuštenim i onima koji će to uskoro biti, izbeglicama bez doma i onima koji stanuju u straćarama, bolesnima koji ne mogu da plate lekove, školskim sistemom koji postaje sve skuplji i čak nedostupan sve većem broju mladih. Ukratko, u zemlji koja ima jedan od najtežih socijalno-ekonomskih problema u Evropi, njime se bavio jedino Šešelj - na najgori način, populističko-demagoško-nacionalistički.
       Ukratko, Srbiji je potrebna socijaldemokratska partija evropskog tipa. Da bilo koja zapadna zemlja ima naš procenat nezaposlenih, toliko propalih fabrika, toliko sirotinje, govorila bi o velikoj krizi, o velikoj depresiji. A naši političari gotovo s vedrinom govore o tranziciji i reformama.
      
       Jedan kandidat o reformama govori s upadljivo manje vedrine.
       - Da, tačno. Ali, to ne znači da ih on ne bi sprovodio na vrlo sličan način. Jer, pravi alternativni program nije ponudio. Mi, u stvari, o Koštunici kao državniku ne znamo gotovo ništa, budući da on do sada i nije imao pravu vlast. Koštunica je najzaslužnija ličnost za istorijsku pobedu nad Miloševićem 2000. I to je manje-više sve što je učinio. On je nesumnjivo nekoruptivan, neiskvaren, nevlastoljubiv, veruje u zakone, civilizovan je i odmeren, obrazovan. Brine me, međutim, da možda, kao kod ledenog brega, postoji jedan nevidljivi, nepoznati Koštunica.
       Ako sam bio veoma protiv njegovog nacionalizma u vreme ratova u Hrvatskoj i Bosni, podržavam njegovu brigu za državni suverenitet i nacionalno dostojanstvo iz poslednjih nekoliko godina. Međutim, nije li on previše nekritičan prema staroj Jugoslaviji, nema li pojednostavljenu crno-belu sliku o partizansko-četničkom građanskom ratu (gde su, naravno, partizani crni), ne želi li on da Crkva igra veću ulogu u društveno-političkom životu nego što je to slučaj u zapadnim demokratskim zemljama? Plašim se da u samom središtu Koštuničinog političkog bića postoji nerazrešiva protivrečnost: s jedne strane privrženost zapadnom liberalizmu, a s druge romantično-nostalgična vezanost za srpsku istoriju i tradiciju, čak i kada je ona autoritarna i despotska, a to je nesumnjivo često bila.
      
       I vi ste privrženi zapadnom liberalizmu, ali ste mu se i suprotstavljali na ovom tlu.
       - Nikad nisam kritikovao zapadni liberalizam kao takav, a pogotovu ne verujem da mu je nadmoćna neka slovensko-pravoslavno-vizantijsko-srpska civilizacija. Ja sam kritikovao spoljnu politiku zapadnih zemalja prema ratu u Jugoslaviji, a od izgona Srba iz Hrvatske 1995, posebno politiku prema Srbima, upravo sa stanovišta zapadnog liberalizma, njegovih ideala. Kada je Zapad pomagao i podržavao etnička čišćenja Srba, kritikovao sam Zapad ne kao srpski nacionalista već zato što sam, kao zapadni liberal, protiv svakog etničkog čišćenja. Kada sam kritikovao sud u Hagu, nikad nisam govorio da je Milošević nevin, već sam upoređivao taj sud sa sudovima u zapadnim demokratskim državama i nalazio da je veoma manjkav. Oni naši ljudi koji smatraju da ih podržavanje zapadne spoljne politike, a posebno spoljne politike Sjedinjenih Država, kvalifikuje kao zapadne liberale, kao da ne znaju da je upravo zapadna liberalna inteligencija najžešći kritičar spoljne politike svojih vlada.
      
       Koliko smo mi suvereni?
       - Vrlo malo. Nažalost. Ali, nama suverenost ograničavaju zemlje koje su uz sve svoje brojne nedostatke ipak najdemokratskije i najrazvijenije na svetu. U dvadesetom veku Srbi su za mali narod igrali relativno veliku istorijsku ulogu. Bili su opsesija Austro-Ugarske, velike evropske sile, pred Prvi svetski rat. U tom ratu su, uz procentualno više žrtava nego bilo koja druga zemlja, odigrali značajnu ulogu. Između dva rata (doduše, kao narodu koji je deo Jugoslavije) bila im je od Francuske i Britanije data važna uloga u borbi protiv revanšističkih sila srednje Evrope. U Drugom svetskom ratu pružili su veliki otpor fašizmu. Od sukoba sa Staljinom ‘48, za Zapad je Jugoslavija najvažnija zemlja Istočne Evrope baš zato što tvrdoglavo odbija da bude puki deo Istočne Evrope pod sovjetskom hegemonijom.
       Danas imamo slabe karte u rukama: ni jaku privredu, ni naftu, ni snažnu vojsku, ni prestižne demokratske ustanove, a na geografskom prostoru smo koji više nije od velikog značaja - NATO je i na našim istočnim granicama. Znači, sledi nam jedan duži prinudni odmor od uloge naroda koji, mada je mali, ipak igra istorijsku ulogu. Ovaj odmor teško će nam pasti jer guši našu težnju ka važenju, značenju. Opet, pruža nam priliku da izgradimo demokratske ustanove, oporavimo, makar sporo, svoju privredu, pomirimo se sa susedima i povezujemo sa Evropom. I biće zaista odmor - odmor od ratova, od stradanja. A onda, kroz globalizaciju, povezivanje, a i zbog američke hegemonije, i mnogi veći i snažniji narodi nisu više onoliko suvereni i značajni kao što su nekada bili.
      
       Ima i onih koji smatraju da izbori nisu ni važni ni potrebni.
       - Đinđić je ona vrsta demokrate koji smatra da je najbolje da narod što ređe izražava svoju volju, a nema neposrednijeg izražavanja od izbora. Politička karijera Đinđićeva je izborofobična. Nema političara u Evropi s tolikom vlašću a s tolikim demokratskim deficitom. Umalo da nije izgubio vođstvo vlastite partije od Slobodana Vuksanovića (koje je, uostalom, preoteo od Mićunovića na ružan način), popularnost u Srbiji mu je mala i samo veštim manevrisanjem uspeo je da postane koordinator DOS-a (a takav naziv kao formalna titula niti zvuči impresivno, niti postoji u demokratskim zemljama).
       Ovi vrlo skromni uspesi nisu bili prepreka da on postane predsednik Vlade Srbije, a zbog politički nevidljivog, nepostojećeg Milana Milutinovića, i predsednik Srbije. Doista, zašto bi neko ko ovako sjajnu karijeru napravi bez dobijenih glasova, izlagao sebe volji birača? Iz takvog shvatanja demokratije proizlazi i sadašnji stav Đinđićeve Demokratske stranke da Koštunica treba da se povuče iz politike “zbog izbornog neuspeha”, mada je dobio dva puta više glasova od kandidata koga su oni ne samo podržali nego na neki način i izmislili.
      
       Političari su uvređeni kao da su ih birači izneverili time što nisu izašli na glasanje.
       - Zanimljivo je naše političko pozorište poslednjih desetak godina. Što su predstave slabije i manje posećene, to veći broj “glumaca” i “pevača” smatra sebe za zvezde i primadone. Gubili smo bitke, a broj “generala” je rastao. Pravljene su početničke greške, a oni koji su ih činili, proglašavali su sebe za genijalne.
       Zalagao sam se za ujedinjenu opoziciju, odnosno za ono što je DOS, još pre nego što je i stvoren mnogopartijski sistem u Srbiji. To je bio jedini prirodan put. Sve demokrate ujedinjene protiv komunističkog jednopartijskog režima, pa kada se on na izborima smeni, stvori se ustav i utvrde pravila za poštenu političku igru. Onda se tek stvaraju prave političke stranke sa specifičnim političkim programima. Takva snaga je mogla da bude prvobitna Demokratska stranka, ali su se razišli Koštunica, Đinđić, Mićunović, Čavoški, Nikola Milošević. Redosled poteza bio nam je potpuno pogrešan. U stvari, od mnogobrojnih činilaca koji su držali Miloševića godinama na vlasti, razjedinjena opozicija bila je glavni činilac.
       U narodu (mada ja ne idealizujem nijedan narod, pa ni srpski), postojala je spontana, intuitivna težnja ka ujedinjenom frontu protiv Miloševića. I najzad su opozicioni lideri, posle bezbrojnih neuspeha i pod pritiscima Zapada, “otkrili Ameriku” i stvorili DOS. Prema tome, mogu da kažem bez ikakve demagogije, populizma, nacionalizma, romantizma, ulagivanja narodu, da je narod bio zreliji od svojih lidera i da je u istorijskoj pobedi nad Miloševićem narod bio vođa, a politički lideri ga samo sledili.
       Kad je demokratija u krizi, jedino je rešenje još više demokratije. Za neuspele izbore, rešenje su novi. Za nezanimljive, neprivlačne političke programe, rešenje je u onoj staroj jevrejskoj preporuci kako da se bude mudar: “Slušaj!”
      
       Mislite li da je ovo bio konačan krah SPS-a?
       - U Istočnoj Evropi komunističke partije su se transformisale u socijaldemokratske, i to najčešće po evropskom modelu. Zato su i postigle prilične političke uspehe. Ranije sam verovao da će se to dogoditi i sa Socijalističkom partijom Srbije kada se na ovaj ili onaj način oslobodi Miloševića. Međutim, ona nije uspela da ga se oslobodi ni kada je on odveden u Hag. Ostala je zatvorenik jednog zatvorenika. Očigledno, precenio sam reformatorske snage socijalista. Kod njih je nastala borba za vlast u kojoj su svi izgubili, a poslednji udarac zadao im je sam Milošević podržavši Šešelja.
       Uzgred, slažem se s onim analitičarima koji smatraju da je Šešeljevom relativnom uspehu znatno pomogao Milošević. On ga je podržao iz sebičnih razloga, verujući da što veći bude haos u Srbiji i raste uticaj od njega nesumnjivo goreg Šešelja, to će promašaji njegove politike izgledati manji i njegov autoritet vaskrsnuti.
       Demokratska, umerena levica potrebna je svakom društvu, a kako ne bi bila srpskom koje ima tolike socijalno-ekonomske probleme. Zato znam da će se levica roditi, ali ne znam u kojim socijalnim i političkim krugovima. Međutim, to sigurno neće biti socijalisti, a o JUL-u i da ne govorimo.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ