NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Balkanska matematika

Pošto je Milošević u Hagu, a vlast ima podršku Zapada, ozbiljni ljudi veruju da je posredi nevešta radnja dobrih srpskih đaka: vredni su, ali aljkavi; hteli bi, ali ne umeju

      Pedeset posto čega? To je pravo pitanje srpskih predsedničkih izbora, podrugljivo ovih dana primećuje “Fajnenšel tajms”, ugledni list koji se obično sasvim ozbiljnim tonom obraća svojim čitaocima (u koje spada gotovo sav poslovni svet ove planete). U biračkom telu Srbije zvanično ima šest i po miliona ljudi, konstatuju ove londonske novine i dodaju: Ali od toga šeststotina hiljada živi u inostranstvu, a ambasade Jugoslavije im ne pružaju priliku da glasaju. I tako otpada devet procenata biračkog tela.
       Mi, naravno, nismo u prilici da se ljutimo što nam se rugaju (drama prešla u farsu, komentarisao je u ponedeljak ujutro Bi-Bi-Si). Pre dve godine svet se u sličnoj prilici smejao i Amerikancima što nisu umeli valjano da prebroje glasove na Floridi, a mi smo upola glasa nebu zahvaljivali što američka bruka nije pukla pre Miloševićeve izborne krađe, jer bi njegova izborna otimačina u senci američke izgledala više nezgrapno nego zlokobno.
       U tome je razlika između sada i onda. Zli diktator je pre delovao opasno nego groteskno: njegovi izborni propisi i njegove biračke smicalice smatrane su proizvodom podlog i pokvarenog, na sve spremnog uma. Dve godine kasnije, u Srbiji su po njegovim zakonima i po njegovim biračkim spiskovima održani predsednički izbori koji su zapali u, za njegovo vreme, karakterističan glib. Ali pošto je on iza brave u Hagu, a vlast koja ga je nasledila ima podršku Zapada, ozbiljni ljudi su spremni da poveruju da je posredi nevešta radnja u suštini dobrih srpskih đaka: vredni su, ali aljkavi; hteli bi, ali ne umeju; trude se, ali ne znaju kako.
       Srpski nacionalizam je ionako ubedljivo i konačno poražen, bezub i onemoćao: možda se neko negde još nada, ali u teritorijalnu ekspanziju taj nacionalizam više neće ići. Da su izbori uspeli, ma koji od dva vodeća predsednička kandidata da je pobedio, otpuštao bi radnike, privatizovao fabrike i isporučivao optužene Hagu: niko u zapadnim centrima moći ne ostaje noću budan brinući kud li će Srbija posle predsedničkih izbora. U meri u kojoj se Zapad za nas interesuje, ovdašnja izborna lakrdija se prati s blagom nevericom i prezirom, ali bez velike zebnje. Zoran Đinđić možda nije demokrata kakvog bi čovek mogao poželeti, ali je daleko od Miloševića. On je pravio zakone da krade; ovi novi ih zadržali iz nemara i neznanja.
       Nećemo, prema tome, iz zavirivanja u zapadnu štampu saznati hoće li kod nas nastati demokratija, niti će nam pošteni izbori stići na poklon iz kancelarije OEBS-a. Srpske demokratske ustanove moraće da grade Srbi.
       Pre dve godine u Americi je predsednički kandidat Demokratske stranke zatražio pravni lek kako bi zaštitio svoja prava u izbornoj trci, slično kako to sada pokušava da učini kandidat Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica. Njegova bitka protiv odluka državnih organa Floride, u kojoj je verovao da je oštećen, trajala je blizu pet nedelja. Dok je trajala, obelodanjeno je da je Gor na izborima najverovatnije osvojio više glasova nego Džordž Buš, što je njegov tabor strahovito okuražilo. Politička temperatura Amerike se visoko popela. No onda se umešao Vrhovni sud SAD, i to na način koji je bacio senku na rad ove institucije od najvišeg ugleda u Americi. Sudije su se podelile tačno po liniji koja razdvaja liberalna uverenja onih koji su glasali za pravno rešenje koje je odgovaralo liberalnom kandidatu Goru, od konzervativnih uverenja onih koji su glasali za pravno rešenje koje je više odgovaralo konzervativnom kandidatu Republikanske stranke Bušu (5:4).
       Videlo se kao iz aviona: u Vrhovnom sudu je bilo više sudija koje su naimenovali republikanski predsednici, nego sudija koje su naimenovali predsednici iz redova Demokratske stranke, i njihova lična politička uverenja su opredelila ishod pravnog spora u najnezavisnijoj pravosudnoj instituciji sveta. No posle 34 dana železne podrške svome kandidatu, funkcioneri Demokratske stranke su na prvi nagoveštaj da bi Vrhovni sud mogao da se opredeli protiv Gora, jasno dali do znanja da od tog momenta njegova borba mora da prestane. Tako je i bilo. Posle su još samo profesori prava i novinski kolumnisti još neko vreme održavali u životu ovu temu (vodeći harvardski profesor prava Alen Deršovic napisao je knjigu o tome kako je Vrhovni sud “kidnapovao izbore”), ali ta je stvar iz političkog života jednostavno iščezla nakon što je Vrhovni sud presudio.
       Takav se autoritet gradi, on ne nastaje preko noći (mada nije nužno 500 godina, kako vele za englesku travu). Jedno je sasvim sigurno: taj posao ne započinje se kao u Srbiji, gde Demokratska stranka u sredu uveče zaspe uvredama sudije Saveznog ustavnog suda koje su donele odluku da se poslanici rivalske Demokratske stranke Srbije vrate u skupštinske klupe iz kojih su na pravdi boga isterane. Pre dve godine u Americi je takođe bilo sporno je li nadležan Vrhovni sud SAD, ili Vrhovni sud Floride koji je počeo da presuđuje o sporu; ali je to bilo sporno samo do trenutka dok se najviši sud u zemlji nije oglasio nadležnim. U sredu uveče u Srbiji predsednik skupštinskog Administrativnog odbora Boško Ristić sasvim ozbiljno daje izjave poput ove: “Moje je mišljenje da je Savezni ustavni sud prekoračio svoja ovlašćenja.”
       Zato se, ipak, vara ugledni “Fajnenšel tajms”. Nije ovde posredi samo loša, balkanska matematika.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu