Peter Handke (59), jedan od najznačajnijih savremenih pisaca na nemačkom jeziku, objavio je novi tekst o “Srbiji kao ključnoj metafori o iskrivljivanju istine”. Magazin uglednog minhenskog “Ziddojče cajtunga” od 4. oktobra 2002. godine donosi “Proces protiv Miloševića - Peter Handke izveštava iz Haga”. Tako je zapadna javnost konačno dobila tekst koji se čeka još od februara ove godine, otkako je nemački list poslao Handkea u Hag. Reakcije su bile oštre, neke unapred pripremljene a NIN je deo njih objavio u prošlom broju. Piščev naslov je “A ko će mi oduzeti moju predrasudu?” Uz dopuštenje pisca NIN će ovaj tekst objaviti u dva nastavka.Preveo sa nemačkog Žarko Radaković

      U sećanje na Borisa Iljenka, sa njim sam oktobra 1995.
       prvi put došao do manastira Studenica.
      
       “...jer neko je trebalo da bude kriv.”
       Meša Selimović, “Derviš i smrt”
      
       “SAV BEOGRAD” - tako su se, otprilike, novine Mond ili bilo koji vodeći svetski list naše savremenosti, smejale kada je supruga Slobodana Miloševića (svojevremeno još u istražnom zatvoru u svome glavnom gradu) izjavila, posle svoje prve posete tamo, da joj je “Slobodan” izgledao “tako lep”. Ili je gospođa Milošević tu izjavu dala tek kasnije, posle prebacivanja bivšeg predsednika Srbije, pa Jugoslavije, iz njegove beogradske ćelije u kraljevsko ispaštalište Holandije u Ševeningenu kod Haga? Nikada joj njen muž nije igledao “lepši” nego “u ćeliji”, daleko od svoje Srbije i/ili Jugoslavije. I ne samo sav Beograd, u svakom slučaju - tako ta novinska pomoć razmišljanju - trebalo je da se smeje takvoj opasci. Možda, pak, valja u tom kozmetičkom pitanju pozvati svedoka unapred manje sumnjivog od, po svemu sudeći, slepo zaljubljene supruge - svedoka u potpunosti nesumnjivog, književnika Franca Kafku. Ne potiče li od njega, od Franca Kafke, ona rečenica iz romana Proces: “Svi optuženici su lepi”? - Nesumnjivi svedok? Gde to piše da je Kafka, književnik, nesumnjivi svedok? Postoji li sumnjiviji svedok od njega, od pisca? Dolazi li danas uopšte još u obzir pisac kao svedok? Pa nisu li pisci u svakom pogledu raskrinkani - i to potpuno sa pravom, s obzirom na njihove akcije i reakcije tokom sveg prošlog stoleća, i do sada?
       U svojoj mladosti sam, još pre studiranja pravnih nauka, bio oduševljeni posetilac sudova i zatvora. Nisam propuštao nijedan film u kome se radnja odigravala u sudnicama i kazneno-popravnim domovima. (Slično je i sa vestern-filmovima.) Nije li to, međutim, bilo manje oduševljenje, a više želja za napetošću, u mojoj, odnosno srednjoevropskoj, dosadi? Kao i uvek: želeo sam svaki put da vidim optuženoga, i u životu i na filmu. Želeo sam da vidim i da posmatram lice optuženoga ili optužene, po mogućnosti izbliza i po mogućnosti u gro-planu. A poznato je, možda, da su u tadašnjim filmovima, pre tri, četiri, pet decenija, optuženi, baš kao i osuđeni zatvorenici i robijaši još po pravilu mogli da budu predstavljeni kao junaci istorije. Optuženici i osuđenici su svojevremeno istupali kao junaci, posebno zato što su bili optuženi bez krivice i osuđeni nevini. Radilo se o povesti njihove nevinosti, a ti filmovi odranije su pripovedali u prvom redu o borbi za sopstvenu nevinost, i, poslednji put u prilog tome, za njeno pojašnjenje (ili, ipak, ne - i verovatno je u nama slušaocima utoliko jači podsticaj na traženje pravičnosti?). Takvo slućenje nevinosti, koje se otpočetka odvijalo u glavi, beše delotvorno ne samo u sudskim procesima prikazanim u filmovima, nego i u takozvanom životu. Tu vrstu slućenja (ni u kom slučaju izvesnost!) nevinosti je bilo, takoreći, nemoguće iscrpsti u toku sudskog procesa. Čak me je priznanje moga optuženika (sveobuhvatno i jasno u detaljima) - to “moga” je ovde konačno prikladno - nagonilo da dalje sumnjam u njegovu stvarnu krivicu.
       I nije, na primer, struktura nekada u mladosti čestih filmova o sudovima i zatvorskim ćelijama bila to što je odredilo moju sumnju u konačno okrivljeničko biće, nego - to sam uobražavao, ili uobražavam i dalje, u svakom slučaju - moja sopstvena struktura; moja sopstvena datost; moja sopstvena sazdanost ili stvorenost. I uobražavao sam tada još i da moja sazdanost nije bila samo moja sopstvena; da me je prevazilazila; da je bila opštevažeća; da je bila opšta. To u međuvremenu više ne uobražavam - odavno ne više. Takvo uobražavanje će postati neka vrsta bolesti mladosti. A ona do danas postojeća struktura, da u nekome jasno i nesumnjivo proglašenom krivim, pa i u osuđeniku na smrt, već vezanom na “svom” krevetu za ubrizgavanje otrova, ni u kom slučaju ne vidim toliko krivog? Nije li to pre bolest zrelosti, a ne mladosti? Bolest u osnovi? Pitam se to sada, ovde - a da i ne želim da odgovorim, pogotovo ne očekujući to od drugoga - u igri, ali i ozbiljno? Kako, inače, objasniti tu (zadržanu) uzburkanost u meni, zbog pokrajinskog suda u Kl, koji je pre gotovo četrdeset godina, dakle, daleko u noći prošlosti, strpao moga brata, odmah, tek što je napunio godinu krivične odgovornosti, nekoliko sedmica u zatvor za mlade, zato što je, za vreme bogosluženja u uskršnju nedelju, po starom običaju u kraju, sa ostalim momcima u društvu, sa svakog povezanog snopa svežnjeva prutova palmi namenjenih za svetkovinu (u stvarnosti je to bilo vrbovo pruće), odsekao po jednu vezu, tako da je ostao parni broj, što je po možda paganskom mesnom običaju bilo strogo zabranjeno - dok je tužba onda u odsecanju dva, četiri vezna prstena od strane rulje mladića, videla dokaz ometanja vere, postupak koji se kažnjava zatvorom, a time je bila i potpuno uspešna?
      
       ČINjENIČNO STANjE JE DOKAZANO; zakon se primenjuje, potpuno sa pravom; na prekršitelju zakona se lomi štap ( čak i ako je nekoliko sedmica zatvora za mladića bilo možda samo “štapić”? Ne, nisu ti dani bili nimalo prijatni). Ja nisam, pak, svog brata i negove saučesnike video besrpavne, a ne vidim ih takve ni sada. Pre sam mislio, a mislim i sada, da je njemu i njegovima “na osnovu” zakona učinjena nepravda; ili da je zakon u tom slučaju zloupotrebljen. Možda moj brat i nije bio nevin. Ali u mojim očima nije on sigurno bio kriv u smislu optužbe i onda presude. “Bolje rečeno, događa ti se nepravda, kao da u svetu nema zakona.” (Talmud, Koran, Konfučije, ili bilo koja zbirka kolektivnih mudrosti.) Koji zakon? I šta ili ko je svet? I na koji se svet misli, kada se danas u našim oblastima javno izgovara ili obznanjuje “svet”? (“Svet ne može da trpi...”, “svet ne može da gleda skrštenih ruku...”) - “Svet je konretan slučaj”: Tako je jedanput slobodno i lepo napisao Ludvig Vitgenštajn u svome spisu Tractatus logico-philosophicus. A šta je, u međuvremenu, slučaj?
       A slično, ili poredbeno sa onim procesom protiv moga brata, evo onda i zajedničnosti sa svim posetama zatvorskih i kaznenih i popravnih ustanova, u vreme studiranja, i potom dalje, sve do sada. Preplanuli, kratko šišane kose, ubica, sjajnih očiju, u njegovu ćeliju zatvora zvanog “Karlau” smo mi slušaoci predavanja o krivičnom pravu došli na ekskurziju (“ex-”? “u-”?); bivši komandant koncentracionog logora u Viljnusu, koji me je kasnije, u zatvoru kod Limburga na Lani, kada sam već stekao neku vrstu imena kao “pisac”, pozvao k’sebi, i meni, “kao zemljak zemljaku” (dva Austrijanca), ispričao, kako je tada u V. spasavao Jevreje, ili ih je u svakom slučaju poštedeo ako su bili samo “stručni Jevreji”, znači stručnjaci, tehničari i tako dalje, i zar ne bih mogao da za njega nešto učinim? I on osuđenik doživotno, i on preplanuo, kratko ošišan, i sjajnih očiju; a kao poslednji ovde u nizu - koji, s obzirom na različite činjenice, naravno, uopšte to nije - bosanski Srbin iz Foče na Drini, koga sam pre nekoliko godina, posetio u zatvoru Štadelhajm kod Minhena, tamo je on izdržavao kaznu lišenosti slobode (čudne li odrednice) u trajanju od četiri i po godine, zbog pripomoći u - četrnaestostrukom - ubistvu (više o tome, ili pre oko toga, i u nagoveštajima, kasnije): i on, Novislav Đ., moj potonji prijatelj, kao od sunca preplanuo, guste kratke kose, sjajnih očiju, baš kao i zatvorenici tesno zbijeni levo i desno od njega u mraku skandalozne pregrade za posete, i svaki je morao da svoga suseda i njegovog posetioca nadglasa i nadurla, i upravo se na taj način zaista ništa nije moglo reći razumljivo i nije se moglo razumeti baš ništa od svoga sagovornika preko puta iza razdvojnog stakla, pa ni pri ustajanju i urlanju - tako i ja i ostali posetioci po nastupanju jedan za drugim, posle kratkog “vremena za razgovor”, pomućeni zajedno u hodniku, nismo znali čak ni da li je tih nekoliko nama razgovetnih reči uopšte poticalo sa usana “našeg” zatvorenika, a ni da li smo se uopšte oslobodili bilo čega što smo nosili na usnama ili na srcu. Ono što mi je u svakom slučaju od tog kažnjenika, a i od ostalih kažnjenika, ostalo u sećanju, bile su opet prevashodno sjajne oči, a pored toga, kao i kod ubice u Karlauu, i kao kod muškarca iz koncentracionog logora, i izvesna elegancija odela, koja je poticala i od šture zatvorske odeće, ali ne samo nje - Novislav Đ., još ne pravosnažno osuđen, nosio je svoju kao sneg belu košulju. Nezamislivo da mi službena odora sudije ili tužioca bude iole tako elegantna.
      
       STAROMODNI POSMATRAČ, pogleda upravo automatski usredsređenog na osumnjičenoga, otpuženoga, okrivljenoga, i sada, u slučaju Slobodana Miloševića, na posebnost optuženika koji je, iako proces protiv njega treba da traje još više od godinu u po dana, unapred osuđen. (Ali možda se varam?) Staromodan: jer u središtu današnjih kriminalističkih romana, kriminalističkih filmova i prevashodno televizijskih kriminalističkih serija jedva da su još autsajderi, kao nekada oni svaki put i na drugoj strani legaliteta delujući privatni detektivi Sem Spejd ili Filip Malrou. Da i ne govorimo da se u tekućim serijama niko ne usuđuje da priča povest osuđenoga, u kojoj se radi o traganju za njegovom nevinošću - da je to bar rimejk, kao kod “Ričarda Kimbla”. Današnje povesti o privatnim detektivima deluju kao otisci, čak i ako u njima nastupaju, navodno, originali, kao u rimejkovima. A upravo su to bili oni tipovi po graničnim zonama iz romana Dešila Hameta i Rejmonda Čendlera, u kojima se, i pored uobičajene kriminalističke storije, prvi put prikazuje svet, svet, i to ne samo američki. U onim doušnicima je, snagom svakodnevice i nepredvidivog avanturizma tih perifernih egzistencija, kondenzovano i iluminisano sve znamenito i obeležno jedne eophe, a u onim pripovestima je svoj procvat doživela ne samo kriminalistička literatura. I zar ne bi otuda bilo poželjno, i više u korist nalaženja istine, odnosno, istraživanja stvarnosti, kada bi i u današnjim serijama nastupali kao protagonisti slični marginalci - pa ne treba to da budu “junaci”; ne više ni isluženi privatni detektivi (vidi gore ono o otiscima), nikako ne više oni nevino progonjeni, nego, razume se, opet oni sa periferija, sasvim nove i neviđene podobe, akteri, nesrećnici, nad kojima se sveže svija problematika sadašnje epohe?
       Upravo se suprotno, međutim, već duže vreme - deceniju, dve, ili ko zna tačno koliko - uočava prevashodno u televizijskim serijama. (I kao u tamošnjim filmskim dramaturgijama, tako i u javnom pokazivanju zločinaca - prosvećenost - kažnjavanje u takozvanoj životnoj stvarnosti koja se dodatno robovski prenosi u šemu serije, u međuvremenu takoreći sveprisutnu i premoćnu.) Protagonisti savremenih kriminalističkih serija - ne samo protagonisti, nego i valjani junaci - u međuvremenu su bez izuzetka skroz-naskroz legitimni, unapred legitimisani ljudi koji i otelovljuju legalnost i deluju iz njenog centra: kriminalni policajci, po pravilu kao ortačka, ljudska, pa i previše ljudska grupa u kojoj svako, upravo u toj podeljenosti vodi toplo-humani sopstveni život, uključujući i ljubavni život, često sa jednom ženom, besprekornom, ne neerotičnom, ali privatno pre usamljenom komesarkom, glavom porodice, koja osećajno operiše tako opake zločine, kao sveta veštakinja. I nisu samo takve policijske brigade ti današnji junaci zločina u nastavcima u udarno vreme emitovanja: sve više su to one, bliže centru i centralne, pojave, figure, otelovljenja pravosuđa i državnog aparata - dodatno dostojni serija pojavljaju se prema tome i sudije, pre svega u varijanti istražnog sudije i - prema tome i brigade policajaca - njegovog marljivog tima koji se žrtvuje za pravdu, a povrh toga su se trenutno čak javni tužioci uzdigli do junaka televizijskih serija: državni tužilac, ili državna tužiteljka, i njegovi/njeni kancelarijski službenici lojalno sjaćeni oko njega (ili nje), koji nadolaze u službi opštosti, istrebljujući zlo u korenu. Sudije i tužioci ne samo kao glasnogovornici zakona i optužitelji nepravdi, nego i kao tragači, sakupljači indicija, resvetlitelji zločina na svoju ruku, kao detektivi! U tim novim serijama je, izgleda, ukinuta podela ovlašćenja na egzekutivu i izricanje presude, na istragu zločina (policiju) i pravosudne instance, jedan od temelja stare, ili zastarele, demokratije; uloge su izmešane, postale su mešovite.
       Zar takozvana stvarnost ne biva predstavljena opet približno paralelno modernim šemama serija, ili podražavajući ih? Nisu li sudije i progonitelji napolju u svetu, kao svetske sudije i svetski tužioci, postali naši aktuelni junaci? Za šta su oni još sposobni, kad princip suvereniteta pojedinačnih država de facto, bez usaglašavanja sa zakonom, više ne važi? A time ni staro međunarodno pravo. Je li i ono postalo zastarelo, kao i podela ovlašćenja u zastareloj demokratiji? Ukratko, nisu li oni, pučem, “u ime humanosti”, ukinuti? Puč “sveta” protiv država? A otada su ukinute i norme, neformalno i bez zvaničnih odluka? Pogledati “normativnu snagu faktičkog”! Naknadno će već istupiti ovaj i onaj “autoritet”, samozvani, koji će nama, svetu, opravdati taj puč; čitati filozofa, ljubitelja mudrosti, Jirgena H.
      
       U DRUGOJ POLOVINI devedesetih godina, u vreme početaka ICTDž (International Crime Tribunal for the Former Džugoslavia, Međunarodni tribunal za zločine u bivšoj Jugoslaviji), u nedeljniku Njujorker objavljen je članak u kome je svetsko sudstvo Churchillplein-a u Hagu opisano ne samo kao društvo junaka, nego i kao društvo umetnika. Novinar priča tamo o sastanku sa tadašnjom zvezdom među sudijama. Taj predsedavajući i predsednik je novinaru, “za večerom u jednom italijanskom restoranu”, odao tajnu kako je, kad god bi mu to vreme dopustilo, u podnevnim pauzama između pretresa, gledao u Mauritshuis-u, haškom muzeju umetnosti, platna starih holandskih majstora, da bi se oporavio od zlodela razmatranih u procesima; da bi pred očima video stvarnost; da bi stekao snagu za svoju presudu. I najduže vreme je provodio ispred slika Vermera (Vermeer van Delft), ispred Čitateljke pisma, tihe u svom sobičku, ispred širokog miroljubivog neba na slici Nebo nad Delftom. Tu izjavu tada predsedavajućeg sudije je izveštač Njujorkera iskoristio takoreći kao uporište svog teksta o tribunalu: na isti način, kao što je i besmrtni slikar Vermer svojevremeno u sedamnaestom veku - svako mesto i svaki čovek tu beše ugrožen Tridesetogodišnjim ratom - uz pomoć svoje kamere opskure, hvatao mir oko čitateljke pisma i gore u svetlim oblacima (beše tu, međutim, još i nekoliko pretećih tmurnih), i onda ih precrtavao i preslikavao na platno, tako su, navodno, i sudije tribunala, time što su izricale pravdu, sudeći i presuđujući, uz pomoć svoje vrste kamere opskure (mislilo se na zatvorenost sudskih dvorana), proizvodile mir na Balkanu i šire; Vermer, stvaralac slika, i sudije tribunala, stvaraoci presuda - izlazi na isto; delo slikara i delo sudija trajno imaju, navodno, isti cilj i deluju istovetno. (Taj novinar Njujorkera je u drugom svom članku o “bivšoj Jugoslaviji” Srbe, koji su se 1991. i 1992. neočekivano, sa svim svojim stalnim oblastima u stranoj državi, u državnoj Hrvatskoj i u državnoj Bosni, probudili, upitao, posle obilaska srpskih grobalja u Krajini i u istočnoj Bosni, zašto, “pobogu”, umesto da “započinju rat”, nisu pružili miroljubivi otpor, kao, svojevremeno, Indusi, predvođeni Gandijem, protiv Engleza?)
      
       NEKIH PET GODINA JE PROTEKLO otkako su u tom članku - jednom od bezbrojnih sličnih - međunarodne sudije nastupile kao braća i drugovi (u korporaciji) velikog umetnika; kao stvaraoci i prenosioci mira. U međuvremenu su, poznato je, nacionalni i internacionalni krivični progonitelji, i u filmskim serijama i u stvarnosti, zaključali herojsku bravu mira obavezujuću za vremena i epohe. Početkom juna 2002. na šestoj stranici lista Süddeutsche Zeitung (“Ziddojče cajtung”) dičila se monumentalna fotografija u boji, uz sledeće objašnjenje: “Šefica tužilaštva (zašto ne, konačno, “Visoka tužiteljka”, kao i “Visoki sud” ili “Visoki komesar”, prim. autora) Tribunala Ujedinjenih nacija za ratne zločine u ex-Jugoslaviji... i mladi sa projekta ‘Učenici pomažu život’ su u istorijskoj većnici u Minsteru ovenčani Vestfalskom nagradom za mir... Šefica tužilaštva je rekla da je nagrada ‘veliki podsticaj’... Zločinci se moraju kazniti, to smo dužni žrtvama... Nagrada za mir, koja je ove godine, po treći put, dodeljena Privrednom društvu (sic!) za Vestfaliju i Lipe, podseća na Vestfalski mir, kojim je 1648. zapečaćen kraj Tridesetogodišnjeg rata.” (Krugovi koji se zatvaraju? Koji se presecaju? Kasnije ćemo naknadno ovlaš ocrtati još nekoliko takvih krugova.) Da li ovde nedostaju samo još savremeni novinari kao nadvremeni mirodelatelji, sa sudijama i šefovima tužilaštva treći u savezu? Doduše, odavno se oni međusobno pokazuju takvi, ne samo prikriveno ili u nagoveštajima, a i kao tragači za istinom, kao usamnjeni borci, progonjena nevinost. Ali filmovi, o ratu u Iraku i u Jugoslaviji u svakom slučaju, sa novinarima kao junacima - američki, britanski, francuski - nisu dosad dobro prošli kod kritike, niti su doneli veliku novčanu dobit. I tako međunarodni novinari, za razliku od sudija i tužilaca, i dalje čekaju na svoje serijsko herojstvo koje oni, u njihovim sopstvenim očima, ipak, uzorno otelovljuju u stvarnosti. A stvarnost, postoji li ona još?
       Krivični progonitelji i krivični goniči koji nastupaju u ime sveta, u svojim kamerama opskurama, kao protagonisti, a i kao umetnici neke nove, nečuvene epohe? U svakom smislu “dodatak zakonu”? Stranke - pa i međunarodne sudije, time što ih plaća “Svetska zajednica”, i time što svoju službu po prirodi stvari nikada i nikako ne obavljaju protiv te Zajednice (Evropske unije, Nato, SAD itd.), nego isključivo protiv ostatka sveta (u međuvremenu gotovo bez mogućnosti odlučivanja), jesu, dakle, partija: dakle, Stranke, još i premoćne, i višestruko sredstva prisile i prinude, baš kao i ti nedavno ovenčani nagradama? Izokrenuti svet postao stvarnost? Nekome bi to moglo da izgleda i tako - na primer, kada nemačko-jezični kritičar, obdaren samo za obaranje, razaranje i uništavanje, dobije specijalnu književnu nagradu nazvanu prema silno-nežnom pesniku Fridrihu Helderlinu; kada gorepomenuti prijatelj mudrosti, do tada u najmanju ruku dosledno častan - da, na bombe na Jugoslaviju kaže on, prvi put “zbog vanredne situacije” može i mimo zakona, ali pri sledećem bacanju bombi, kaže on “molim, po zakonu!” - iste godine dobija taj nagradu za mir (sic!) Udruženja nemačkih knjižara; kada na svetu najveći berzanski špekulant, koji ulaže toliko mnogo i tako varijabilno da svaki put ostvaruje neophodne profite, još i danas, dok većini ostalih ulagača, često samo prisiljenih na ulaganje i saučestvovanje u toj igri, preostaje, s obzirom na stopostotno sigurnu pobedu takvog i sličnih majstora za pravljenje novca, da samo gorko-tužno gledaju, dakle, da takav špekulant, koji obavlja najgadniji u toliko gadnih poslova kapitalizma, a dodajmo tome još i slično gadno, samo malo drugačije, pranje novca preprodajom droge, ostaje nekažnjen (u međuvremenu se on i kaje, i pridikuje o preokretu): da takav moderni junak biva, za svoju ulogu mecene, humaniste i obnavljača demokratije u bivšim socijalističkim zemljama, nagrađen, u urpavo takvoj jednoj zemlji, Velikom istočnoevropskom nagradom za slobodu i privredljivost (ili kako se još ta nagrada zove); da ona novinarka, koja je svojevremeno u listu Mond preporučila zabranu filma Undergraund Emira Kusturice zato što mu je koproducent bila srpska televizija a to je bilo kršenje DžU-embarga, da ta novinarka postane glasnogovornica haških tužilačkih vlasti (videti ono o krugovima koji “se zatvaraju”); i kada - to je i poslednje u prilog ovome - lekarska organizacija koja je svetu, inače, zaista doprinosila bezgranično Dobro i Korisno, pak, prekorači, u srpsko/jugoslovenskoj pokrajini Kosovo, sasvim drugačije granice, time što nekoliko meseci pred ratovanje (čini ona to ne samo pred ratovanje u toj pokrajini) učestalo glasno govori da vlada “teror usred Evrope, 60 000 žrtava vođe Srba, Miloševića, na Kosovu!”, što onda zapadnoevropski mediji pojačavaju, i tako je ta nedvosmisleno stranka pripomogla trasiranju prve staze za bombe: da takva grupa lekara, u tom slučaju sada dvostruko “bez granica” - protiv hipokratske zakletve, nepristrasno, i ne pogledavši osobu kojoj treba da pomogne - da ta grupa lekara dobije u Oslu, iste godine - ili je to bilo sledeće godine? - Nobelovu nagradu za mir. (Jedna od glava grupe je posle uspostavljanja mira odmah preuzela ulogu “visokog komesara” u oslobođenoj Prištini, gde prvi razoreni spomenici nisu, na primer, bili oni antijugoslovenskih komunista, na primer, Tita ili Kardelja, nego oni kipovi dvojice najvećih južnoslovenskih pesnika iz devetnaestog veka: kip Crnogorca Njegoša - ujedno tada plemća i vladike - i kip Vuka Karadžića, sakupljača “srpskih pesama”, za prvo nemačko izdanje srpskih pesama je Gete, a Vuk Karadžić je mogao da se nazove Geteovim prijateljem, sačinio opširan, za eventualne čitaoce predgovor, od srca, baš kao i što su mu sve te pesme ležale na srcu - dakle, kip Vuka Karadžića, o kome zapadni korespondenti, koji su kratko pomenuli rušenja ta dva kipa u Prishtinë, nisu rekli ništa sem imena.) Izokrenuti svet, po ovom redosledu? Ne, pre je to već odavno svakodnevica epohe, istorija. Pa nije li namera potonjih nosilaca Vestfalske nagrade za mir bila unapred saopštena - procesom protiv Miloševića “proizvesti istoriju”? Proizvesti epohu?
      
      
      
       KRALjEVSKI ZATVOR u Ševeningenu leži na ulici Pompstationsnjeg. Ova odvodi potom odmah u peščane dine, ka vodopadu tamo, upravo ka tome što se zove “Pompstation”. Pre više od četiri godine, u martu 1998, bio sam već nekoliko dana posetilac u krivičnom sudu za zločine u Jugoslaviji. Tada sam i proveo noć u hotelu na dinama nedaleko od Severnog mora (razume se bez pogleda na more). Jedno krilo ispaštališta je već tada bilo rezervisano za zatvorenike iz Hrvatske i prevashodno iz Bosne; “srpski” Srbi - u prvom redu Slobodan Milošević - tek su u svoje vreme došli na red: protiv jugoslovenskog, prethodno srpskog predsednika, tek u maju 1999, na vrhuncu “vazdušnih akcija” “sveta” protiv Jugoslavije, podignuta je optužnica, od strane Prosecution Ofice Haškog tribunala, zbog ratnih zločina, proganjanja, genocida i zločina protiv čovečnosti. Sa prozora hotelske sobe ne vidim ni more ni zatvor. Prvo je bilo zaklonjeno kompleksima letnjikovaca, koji su zatvarali vidik; drugo, zatvor, nalazio se skriven u četvrti vila u Ševeningenu, koje su se protezale prema unutrašnjosti kopna. Oba su bila, ipak, u sobi prilično telesno osetna, ne samo zbog dina i sporadične bodljikave žice.
      
       U FEBRUARU TEKUĆE GODINE 2002. prvi put sam potražio i zatvor i Severno more do koga se moglo lako stići pešice. Bilo je to ujutru posle jednog od prvih dana procesa protiv bivšeg predsednika, koga je sopstvena država izručila međunarodnom sudu (“diktatora”, ili “kvazidiktatora”, ili “koljača sa Balkana”, “koji je zapodenuo četiri, ili šest? ratova”, “sina roditelja samoubica i bratanca strica samoubice, pranećaka pratetke samoubice”). Beše i dalje mraz. Inje se belasalo preko jezičaka peščanih dina razvejavanih vetrom svuda u pravcu unutrašnjosti kopna. Prozračno plavo nebo. Ponavljajući se sa moje prve posete u grad suda: žuti, beli, narandžasti, plavi tepisi šafrana na obema stranama ulice Gravenhage, latice tako gusto jedna uz drugu, da su se tu jedva probijali sveži vrhovi trava; i kolone biciklista koji su pešake zvoncima terale sa zemljane staze na ulici Popstationsnjeg (kao i svuda) - pešačke staze su se malo-malo udaljavale od kolovoza, prolazeći između prašumastih grmova.
       Zatvor je i izbliza, kada se stajalo neposredno ispred njega, delovao kao skriven. Zid, koji ga je opkoljavao, sastojao se od sličnih malenih, takoreći nežnih cigala, baš kao i red stambenih kuća ispred zida, red koji je, vila za vilom, odvlačio pogled od zida. Odvlačio pogled? To ni u kom slučaju nije odgovaralo stvarnosti. Jer po običaju u holandskim stanovima, ni ovde na prozorima ne behu zavese i moglo se kroz prednji prozor videti cela dnevna soba i kroz zadnji prozor opet napolje - samo što je u tom slučaju tamo, duž svih kuća, prolazio zatvorski zid. Zgrade sa ćelijama nisu preterano štrčale, a svi prozori sa gustim rešetkama gore su imali spolja neprozirna stakla, činilo mi se, tonirana čeličnoplavim odblescima. Sav taj, ipak, ogroman prostor izgledao je takoreći prilagođen četvrti vila, ili je u njoj, iako u centru, bio u najmanju ruku prilično neupadljiv, pa i zahvaljujući baš domaćinskoj tišini koju je isijavao zid od mrkocrvenkaste cigle. Jedino - pored neprozirnog stakla - što je svedočilo o suštini tog prostora, beše, možda, težak ulazni portal, odmah na biciklističkoj stazi, ne od cigala, nego od granitnih blokova - ima li u Holandiji granita? - iz bivših kolonija? - kao gornji prag, iza nacionalne zastave pozamašni lav od kamena sa mačem i tobolcem strela (mislio sam najpre da je to bila rukovet klasova), pored njega i terazije, oznaka pravosuđa, sa tasovima u neravnoteži. Ispred portala, razume se, u travi sa izdancima šafrana, igralište za decu, sa toboganima, ljuljaškama i oživljenim odskočnim daskama. A i jedna za drugom holandske kuće, pregledne i prozirne, izgledalo je, tako ugodne, kao da su obrubljivale sav taj zabranjeni prostor: kožne fotelje, vaze sa cvećem, televizori, regali za knjige, plišane životinje - sve te zimsko-jutarnjim suncem obasjane, najčešće bez ljudi, ali tako primamljive dnevne sobe, kuhinje, saloni, a jedan od tih malenih dvoraca na plaži onda i zaista prazan, ispražnjen, utoliko još nesmetanijeg pogleda sa ulice Pompstationsnjeg na uvek istovetno nastavljeni zid od cigala pozadi, i tabla na toj kući: “Te huur” (ili “Te koop”?), iznajmljuje se, ili prodaje se, i na to veoma pojačana predstava da je to tu, ipak, možda, nešto za tu svesno zaljubljenu i odasvud smejušljivu suprugu ratnog zločinca koji osumnjičen sedi sa one strane zida; kada bi iznajmila takav stan, mogla bi ona da bude kao u bajci blizu svome “lepotanu”... Posetilac zatvora, upitan, kako izgleda tamo unutra: “Mnogo vrata.”
       I kasnije, na jednoj pešačkoj stazi i nadole kroz dine ka obali Severnog mora, možda još perverznije misli, nenamerno. Dok je sa leve i desne strane sve brojnijim trupama džogera - i pojedinačni su često delovali kao trupa - izlazila duša na nos (kao krivični progonitelji, da bi ostali na nivou, i da bi dobili “zamajac” - tako nekako se uzdigla ta perverzna misao - “ili kao, navodno, pregovarači u parku zamka u Rambujeu”); dok je onda na plaži na dinama jedan Japanac, upravo izašao iz ogromnog autobusa, mrtav-hladan piškio u pesku (dok je škola za vajanje skulptura u pesku - ili šta li već - pod larmom te muzike koja je nadjačavala i teške talase Severnog mora, čekala na prve male i velike učenike; dok su u kafeu na promenadi, sada usred prepodneva još takoreći bez gostiju, na svim stolovima ispod gasnih lampi već za veče gorele, čađavile i dimile se večne holandske sveće, žderući kiseonik), javila mi se dodatno lako-ili-teško-perverzna misao, da je u poređenju sa takvim pustopoljem, ponekad, neka vrsta zatvorske ćelije dostojna da bude uzdignuta u “mesto”- i to, dabogme, u sećanju na sličnu igru željnim mislima pisca Vilijema Foknera koji je jedanput rekao da je najbolje radno mesto za autora soba u burdelju, jer tamo se u noći nešto događa, pa danju možeš mirno da pišeš.
      
       O TOJ PRVOJ POSETI TRIBUNALU u martu 1998. pre slučajno našao sam se u ševeninškom hotelu. Želeo sam da posle dugog dana pretresa budem u blizini mora i ušao sam sa ulice da bih pitao za sobu. Na ulazu je bila neka vrsta bara koji je služio i kao recepcija. U liftu, na hodnicima, i tako dalje, vlažno i ustajalo, baš kao u nekim konačištima na preposećenom moru. Tu sam uobražavao da sam daleko od svih aktuelnosti. Na moje zaprepašćenje se, pak, sledećeg jutra, u oskudnoj prostoriji za doručkovanje, pojavio muškarac u kome sam prepoznao svedoka u procesu prethodnog dana. Na sebi je imao isto, smeđe, očigledno novo, odelo i na glavi maleni istobojni šešir. U procesu je on bio svedok protiv grupe bosanskih (muslimanskih) logorskih kapoa i čuvara. Logor se nalazio 1992, na početku rata u Bosni, u oblasti Foče, blizu “granice” prema Crnoj Gori (u međuvremenu je to realna granica). Radilo se o kampu Čelebići. Kao što su, na primer, u potom čuvenom Trnopolju ili u ozloglašenim Keratermu i Omarskoj bili internirani Muslimani i Hrvati, tako su u Čelebićima bili Srbi. A izjave svedoka žrtava su bile iste u dlaku, u kožu, u rebra i ostale kosti. Jedino što o zlodelima i mučenjima u Čelebićima nije ovamo “prelazilo” ništa. Čelebići su u svim medijima bili predmet razgovora samo pošto se pre nekoliko meseci pročulo da valja “loviti”, navodno, tamo skrivenog Radovana Karadžića. Onaj logoraš i srpski svedok beše pogureni, stariji muškarac. Predstavio se tribunalu kao “šumar”, što je simultani tumač na engleski preveo sa “forster”, a sudska tumačica na francuski, takođe ispravno, sa “foretier”. Meni je, razume se, taj od gihta pogureni, veoma šantavi muškarac - jedan od optuženih muslimanskih čuvara mu je, navodno, prelio benzin preko noge i preko nje držao šibicu - izgledao pre kao stari isluženi šumski radnik.
       Izostaviću, pak, ovde sva monotona mučenja njega (o tome pročitati u protokolu tribunala) i usredsrediću se na male epizode u njegovoj povesti ili izjavi o višemesečnom boravku u logoru, pre o tome kako je bio transportovan i guran kroz južnobosanske šume sve do sabirnog logora (sve tamošnje grupe naroda su, od izbijanja rata u aprilu ‘92, preživljavale to). Rekao je da je dan za danom civilno stanovništvo, gonjeno sa svih strana sveta, čuvano oružjem, bilo na putu. I od jednog trenutka, tako je glasila šumareva izjava, on, koji je svu oblast odmalena poznavao, pa i njene osobenosti kao šumar, nije više znao gde se nalazio. Šumski put kojim je sto puta prošao, planinski potok koji je oduvek prelazio, dobro poznata gromada stene na krivini puta - bili su na njegovom prinudnom maršu promenjeni u potpune nepoznatosti, “i tu sam poželeo samo još da umrem”. Da li je on gubitak prostora pretrpeo znatno bolnije nego svaku (drugu) oskudicu?
       Zaneseno sam sada u prostoriji za doručkovanje gutao očima tog svedoka rata koji je tog prepodneva trebalo dalje da svedoči. Najpre je sedeo sam, sa nakrivljenim šeširom na glavi, nepomičan. Onda se pojavila žena srednjih godina: i ona svedokinja iz logora Čelebići, i ona je svedočila prethodnog dana, u slučaju silovanja (Srpkinje) od strane čuvara Muslimana. Sa njom je došla mesna sudska opunomoćenica koja je govorila srpskohrvatski - kako se tada još govorilo - koja je bila zadužena - koliko sam razumeo - za “psihološku pripomoć” ovim dvoma. Dvema ženama takoreći na usluzi je šumar ustao da bi im ponešto doneo sa bifea za doručak, koji se sastojao od jednog, dva ugla prostorije u nekoj vrsti hodnika. Učinio je on to nekoliko puta. I svaki put se dogodilo isto. Svaki put se bivši šumar a sadašnji svedok izgubio na putu ka bifeu sa doručkom. (Sigurno mu je ovaj bio i neobičan.) Svaki put je prošao pored stola, i to ne za malo, nego daleko, daleko; našao se svaki put duboko u hodniku, dok nije shvatio kako dalje, neko vreme je stajao, zakoračio je levo, pa desno, i konačno se okrenuo i snašao, svaki put kao mesečar. Da li on i dalje nije znao gde je to bio? Danima sam mogao da posmatram tog svedoka.
       Ali proces protiv gospodara logora - bilo ih je četiri - trebalo je da se nastavi odmah, tako da sam krenuo u Međunarodni sud. Tamo je, pak, za taj dan bio ubačen drugi pretres: protiv jednog (veoma mladog) hrvatskog generala, optuženog prevashodno zbog “zločina protiv čovečnosti”, u njegovom slučaju počinjenih nad Muslimanima. Predsedavajući sudija u oba procesa, koji je prethodnog dana saslušao svedoka šumara - četiri i po godine kasnije sede svi svedoci i piju vodu, jednu za drugom - Francuz - u međuvremenu vrhovni predsedik tribunala - odmah na početku pretresa pozdravlja optuženoga sledećim rečima: “Vous allez bien, Général?” (Jeste li dobro, generale?) Pa ipak je ovaj u međuvremenu osuđen na četrdeset pet godina zatvora, jednu od najvećih kazni tribunala; samo je Radislav Krstić, vicekomandant Drinskog korpusa (Srebrenica), dobio, zbog genocida, godinu dana više. Od četvorice optuženih u procesu Čelebići trojica su u novembru te 1998. proglašena krivim. Četvrti je oslobođen: bio je muslimanski vojni zapovednik za oblast Čelebići, i nije bilo dokaza da je znao za zlostavljanja i ubistva u kampu, a kamoli da ih je planirao i organizovao. Najveću kaznu je dobio neposredni počinitelj zločina, čuvar (polivač benzinom) i njegov sledeći pretpostavljeni, niži oficir; sam komandant logora, “ne kriv” za zločine, ogrešen samo o ratno pravo, osuđen je daleko najblaže; Aliju Izetbegovića, tadašnjeg predsednika Bosne i vrhovnog komandanta armije, nije sud ni uzeo u obzir, kao nekoga na položaju u lancu komandovanja ili planiranja. (Da to u specifičnim balkanskim odnosima, za razliku od, na primer, nemačkih i tako dalje, takoreći - takoreći - postaje jasno, o tome, povodom procesa protiv Slobodana Miloševića, ovde na kraju. Sitne ribe? Nisu li na Balkanu one sitne ribe, regionalni i seoski kapoi i njihove produžene ruke, po pravilu krupne ribe? “Lanac komandovanja”, gde?) “Svet” - u svakom slučaju deo koji pretenduje na njegovo ime - nije primio k’znanju proces Čelebići a posebno presude u njemu.
       U sećanju mi je posebno naslov iznad jednog kratkog članka u listu Noje cirher cajtung, otprilike, ovako: “Muslimanski komandant u Hagu oslobođen” (tek iz agencijske vesti ispod naslova moglo se eventualno iskombinovati da su trojica osuđena); a nešto kasnije u nedeljniku Špigl, u članku protiv bosansko-srpskih glavnokomandujućih Karadžića i Ratka Mladića, veća i šira fotografija u boji optuženih u Hagu, bezimenih, koje je, naravno, trebalo zamisliti kao Srbe: pokazivala je stražare kampa Čelebići; pokazivala je Muslimane. Nikada nije Špigl, koliko mi je poznato, korigovao tu grešku ili taj “previd” - pa ni kasnije onaj, povodom svetskog rata protiv Jugoslavije, naslov ispod fotografije tamo - “Milošević i pristalice”: na fotografiji je bio predstavljen M. sa šarolikom četom ljudi, popova, glumaca, inženjera, industrijalaca i tako dalje u vrtu tadašnje predsedničke rezidencije na Dedinju u Beogradu, a to ni u kom slučaju nisu bile “pristalice” (možda su neki među njima to i bili, ali više ih je bilo - znam to - skeptičara ili opozicionara), nego to beše u stvarnosti kompletna “Srbija u rasejanju”, iz Nemačke, Austrije, SAD, Švedske, Kanade, Brazila, koju je tadašnja vlada Jugoslavije pozvala u glavni grad na sastanak i razgovore.
      
       (Kraj u sledećem broju)