Slobodan Antonić: Luj Bonaparta i Slobodan MiloŠeviĆ - jedno poreĐenje (2)

      Naravno, bilo bi sasvim pogrešno Napoleona III izjednačavati sa istinskim socijalistom (pogotovo u ondašnjem značenju te reči). Ali, činjenica je da je Luj Bonaparta nastojao da pokaže narodu kako država vodi brigu o proizvodnim slojevima. To je činjeno ili kroz široko državno kreditiranje (Credit Foncier 1852, Credit Mobilier 1852, Credit Industriel 1859, Credit Ldžonnais 1863. itd.), ili neposrednom zaštitom i potporom industrijskog radništva. Napoleon III je u svojoj više socijalnoj demagogiji nego socijalnoj politici svakako imao uspeha. Za njega se često moglo čuti da je "Sen Simon na konju". Osim toga, i Luj Napoleon je, poput Miloševića, uspeo da osvoji srca drugog najnižeg sloja, koji je istovremeno činio i najveći deo biračkog tela - srca seljaka. Ali, poput Miloševića sa njegovim seljacima, Luj je njih manje pridobijao socijalnom demagogijom a mnogo više trećim sastavkom svoje političke retorike - pozivanjem na mir, red i poredak.
       UopŠte, treba primetiti da Napoleon III - ma koliko da se junačio starom ratničkom slavom Francuske - nije svojim biračima obećavao da će ih ponovo povesti ratnim stazama. Naprotiv, tvrdio je da će snažna Francuska doneti spoljašnji i unutrašnji mir. Baš kao što se Slobodan Milošević uvek predstavljao kao čovek mira i stabilnosti, tako je i Luj svoju političku misiju prikazivao kao smirenje političkih strasti i uspostavljanje jednog prirodnog, pa zato i postojanog poretka. On je već u svojoj knjižici Des Idées Napoléoniennes (1839) izneo pogled da u društvu mora da postoji ličnost koja će, u trenucima krize, vratiti poredak i bezbednost u zemlji. I kasnije je njegova definicija napoleonizma bila "obezbeđenje poretka u demokratiji". Kao predsednik Republike Luj će, u Lionu 1850, održati programski govor. U njemu će još jednom istaći osnovna načela svoje politike:
       "Moram vam otvoreno reći ko sam i šta hoću. Ne zastupam nijednu stranku. Ja predstavljam one dve velike objave narodne volje koja je, kako u godini 1804. tako i u 1848, želela da sačuva, kroz poredak, velika načela Francuske revolucije. Izabranik sam šest miliona (Francuza), ispunjavam i neću izneveriti volju naroda. Ali, ako kriminalni zahtevi ponovo ožive, ja ću ih stišati do ugasnuća, zazivajući nanovo načela narodnog suvereniteta, i niko nema više prava od mene da to učini kao njihov zastupnik!" (Guerard)
       Mir i poredak! Kako je to samo godilo ušima provincijalne, seoske Francuske umorne od "velikih" i "istorijskih" dana (14. jul 1789, 10. avgust 1792, 29. jul 1830, 24. februar 1848). Ti journées bili su, zapravo, samo trijumfi pariske svetine koji su unutrašnjosti donosili samo nerede i revolucionarni despotizam pariskih vlada. Mir i poredak! Nije li nam ova formula tako poznata? I nisu li to one iste čarobne reči kojima je Milošević, 1990, sasvim pridobio malog srpskog birača? Mir i poredak! Oba su cezara ovu lozinku neštedimice uzvikivala. Ali su, takođe, obojica jednako spremno ulazila u rat kada god im se činilo da će raspaljenim rodoljubljem moći dodatno da ojačaju svoju vlast. Tako je Milošević ušao u rat 1991, pa 1992, ratovao do 1995, i onda, mada ne više samo svojom voljom, zaratio i 1999. godine. Napoleon III je 1852. godine stupio na carski presto sa izjavom "L''Empire, c''est la paix!". Uprkos tome, gotovo je neprestano ratovao. Godine 1854. uvodi Francusku u Krimski rat (1854-1856). Ulazi u rat 1859. na strani Pijemonta protiv Austrije. Godine 1862. upliće se u dugi kolonijalni rat u Meksiku (1862-1865). Skoro sve vreme vodi manje kolonijalne ratove po Africi i Aziji. Konačno, 1870. godine, ući će u rat i sa Pruskom. Rat koji će ga, na kraju, stajati prestola.
       Naravno, svi su ovi ratovi, i u Miloševićevom i u Lujevom slučaju, pre bili posledica unutarpolitičke neophodnosti dodatne legitimacije poretka, nego ozbiljnih spoljnopolitičkih nužnosti. Stoga su, u oba slučaja, donosili slične učinke. Retke pobede više su bile posledica brojčane i tehničke nadmoćnosti njihovih vojski i bespoštednog stradanja podanika, nego što su bile plod sposobnosti generalštaba ili vrhovnog zapovednika (za Napoleona III). Uopšte, i jedan i drugi su precenjivali spoljnopolitički položaj i vojnu moć svoje zemlje. Otuda je njihova spoljna politika bila opterećena svojevrsnom grandomanijom i bajkolikim spoljnopolitičkim zamislima. Parnjak Miloševićevoj ideji o stvaranju "balkanske konfederacije" bila je zamisao Napoleona III o stvaranju nekakvog "južnoameričkog katoličkog carstva". Ono bi bilo pod njegovim patronatom i kao geostrateška protivteža anglosaksonskom protestantskom severu. Zato se Napoleon III i upustio u meksikansku pustolovinu.
       No, bez obzira na sve ratove, ni Napoleon III ni Milošević nisu bili vojnici. Zapravo, u tranzitnom cezarizmu cezar prvi put više nije veliki vojskovođa omiljen u narodu (kao Cezar, Kromvel ili Napoleon I...). I Luj Napoleon je pisao knjigu o Cezaru. Čak je u početku i sam želeo da učestvuje u vojnim pohodima. Ali, kada je u bici kod Solferina, 24. juna 1859, prvi i jedini put u životu video pravo bojište (tada je poginulo
       22 000 Austrijanaca i 17 000 Francuza i Italijana), prošla ga je volja da izigrava vojskovođu. Od tada je više voleo da ratuje sa bezbedne udaljenosti i preko geografske karte.
       I Milošević je voleo da drži ratoborne govore u kojima je najavljivao buduće bitke (Gazimestan, 28. juna 1989). Ili da se razmeće svojim jedinicama i srpskim junaštvom (sastanak sa predsednicima opština Srbije, 16. marta 1991. godine). Međutim, kad je rat stvarno počeo, on nikada nije obišao jedinice niti je odlazio da vidi ranjenike. Rat je za njega, suštinski, i dalje ostajao samo zbir zemljopisnih karata i strategijskih zamisli, a rukovođenje vojskom i učešće u ratu on je velikodušno prepuštao drugima.
       Na kraju, sličnost između vladavine Napoleona III i vladavine Miloševića je i u tome što su se obe okončale nakon vojnih poraza. Krajem 1850. pada podrška Lujevom režimu. Gotovo sva inteligencija bila je protiv njega. Ali, i drugi uticajni slojevi postepeno su se hladili prema njemu. Ne baš slavan rat u Italiji, 1859, nije uspeo da kod naroda obnovi nacionalni žar sa početka vladavine. Podržavajući ujedinjenje Italije na štetu papske države, 1860. godine, Napoleon III je protiv sebe okrenuo i uticajni katolički lobi. Trgovinski ugovor sa Britanijom, kojim su skoro ukinute carine, doneo mu je i nezadovoljstvo industrijske buržoazije. Nakon neslavne meksikanske pustolovine nezadovoljstvo je postalo opšte. Car je počeo da popušta opoziciji. Ali, carica se uplašila da "njihov sin neće vladati ukoliko ne bude velike ratne pobede". Zato Napoleon III izaziva rat sa Pruskom. Dva dana nakon katastrofe kod Sedana (2. septembra 1870), Drugo carstvo prestaje da postoji. To je ujedno i kraj lične vlasti u Francuskoj.
       "Posle pada Drugog carstva, Francuska se čuvala ličnog režima kao žive vatre. Ona se vratila idealima demokratije, i uslove dobre uprave nije više tražila u genijalnosti jednog bogom danog vođa, nego u stalnom nadzoru koji obični građani vode nad svojim upravljačima." (Jovanović)
       Ono što je poraz u ratu sa Pruskom značio za sudbinu Drugog carstva, to je poraz u ratu sa NATO-om značio za sudbinu Miloševićevog režima. Čim su čuli da je car zarobljen, Parižani su podigli ustanak. Milošević nije bio zarobljen, zato se njegovo obaranje produžilo u narednih 16 meseci. Ali, postradanje naroda od NATO bombardera i gubitak Kosova imali su jednako okidajuće dejstvo na obaranje Miloševića kao i poraz kod Sedana i gubitak Alzasa i Lorene za obaranje Napoleona III. Oba poraza prodrmala su javnost i dovela je do odluke. Kada se, posle 24. septembra 2000, ovdašnja javnost pokrenula u dejstvo, to je bilo samo zato što je odluka o delovanju već bila doneta. Posle rata iz 1999. godine, Srbija je shvatila da joj sa Miloševićem nema budućnosti. Mnogi je građanin tada doneo odluku - dole sa Miloševićem. Godinu dana kasnije, tu je odluku i sproveo u delo.
       I evo fenomenoloŠke istorije tranzitnog cezarizma. Cezar na vlast dolazi korišćenjem narodnih teskoba izazvanih dugom i krutom vladavinom dotadašnje političke prvaštine. Vešto koristi demokratski naboj i ruši oligarhiju. Ali, ne da bi demokratizovao ustrojstvo već da bi uspostavio ličnu vlast. Pošto se građanska energija u jednom pseudodemokratskom pokretu isprazni, narod postaje žrtva političke prevare. Uvode se naizgled demokratske ustanove. Međutim, suštinski, iza njih se krije vlast jednog čoveka - cezara. Ponovo je proizvedena autoritarna vlast, ali ovoga puta takva autoritarna vlast koja ima podršku dobrog dela naroda. Zato se cezar rado podupire plebiscitima, ili plebiscitarnim izborima. Uz čvrsti nadzor nad javnim glasilima, kao dodatna sredstva opsene služe socijalna demagogija i propaganda "mira, reda i poretka", Ovo poslednje, naravno, cezaru ne smeta da povremeno osvežava prvobitni nacionalni legitimitet ratnim pustolovinama. U jednoj od takvih pustolovina, cezar doživljava poraz. Poredak se ruši i demokratija konačno dobija svoju priliku.
       I pored svih sliČnosti u vladavini Napoleona III i Miloševića, postojala je i jedna suštinska razlika između ove dvojice cezarističkih vladara. To je bila priroda privrednog ustrojstva. Dok je Francuska Napoleona III bila klasičan primer liberalnog kapitalizma, dotle je u Miloševićevoj Srbiji gospodario politički kapitalizam. Dok su kod Napoleona III privredno i društveno najmoćniji redovi bili nezavisni od vlasti, dotle su kod Miloševića oni bili sastavni deo klijentističke lestvice moći. U tom pogledu, Napoleon III imao je znatno manje mogućnosti nadzora privrede i društva od onih kojima je raspolagao Milošević. Stoga je druga polovina njihove vladavine bila različita. Kada je izgubio podršku u narodu, Napoleon III je pokušao da se održi na vlasti tako što je postepeno demokratizovao poredak. Njegov režim je, sa godinama, omekšavao i pred pad je bio već toliko liberalizovan da se nije previše razlikovao od drugih parlamentarnih sistema.
       Istina, trebalo je da prođe punih 12 godina pre nego što je Napoleon III započeo sa postepenim popuštanjem svog autoritarnog režima. Ali, kada je jednom to popuštanje započelo, dalje više ništa nije moglo da ga zadrži. Napoleon III je, nakon atentata, počeo ozbiljnije da razmišlja o tome kako da vlast obezbedi i drugačije, osim policijom i opsenama. Trebalo je popustiti dizgine. I car ukazom od 24. novembra 1860. daje Zakonodavnoj skupštini pravo da na njegovu prestonu besedu može odgovoriti svojom adresom u kojoj će izložiti želje nacije. Osim toga, skupštinske rasprave postaju javne, pa se mogu objavljivati u novinama. U vladu se uvode tri ministra bez portfelja, čija je dužnost da Skupštini objašnjavaju vladine zakonske projekte i budžetske stavke. Dolazi i do postepenog popuštanja policijskih stega. Stoga je, na prvim narednim parlamentarnim izborima 1863. godine, republikanska opozicija uspela da osvoji dva miliona glasova i 32 poslanička mesta. (Popov)
       No, posle neslavne meksikanske pustolovine, car sa strahom uočava da se ranija plebiscitarna podrška režimu sasvim istanjila. Postoje samo dva načina da se spasi Carstvo. Jedan je onaj Emila Olivijea, vođe umerenih republikanaca. On je spreman da se odrekne republikanizma, ukoliko car pristupi daljoj demokratizaciji i liberalizaciji. Drugi način je onaj Ruera, moćnog i energičnog predsednika vlade. On odlučno zahteva vraćanje na autoritarno ustrojstvo. Napoleon III se dvoumi. Na kraju se ipak odlučuje za dalju liberalizaciju. "Carskim pismom državnom ministru", od 19. januara 1867, proglašava pravo Zakonodavne skupštine da podnosi interpelacije i raspravlja o svim merama vlade. Sledeće godine car će novim ukazom ublažiti nadzor nad štampom. Daće i pravo održavanja nepolitičkih zborova bez prisustva policije, kao i političkih uz prisustvo policijskih poverenika. Učinak ovih mera bila je snažna demokratizacija političkog života, koja će dovesti do pobede opozicije na izborima za Zakonodavnu skupštinu maja 1869. godine: izabrano je 116 poslanika Olivijeove "Treće partije", 30 pravih republikanaca i samo 115 režimskih ljudi. Napoleon III više nema većinu u Skupštini. (Popov)
       Gubljenje većine u Parlamentu bila je ujedno i poslednja prilika Napoleona III da posegne za autoritarnim rešenjem. Ali, on se boji da obnovi samovladu. Otpušta Ruera i vlast poverava vođi najjače stranke u Parlamentu - Olivijeu. Odmah zatim, dodatno proširuje nadležnost Zakonodavne skupštine, dajući joj prava na zakonsku inicijativu, podnošenje amandmana i razmatranje i izglasavanje budžeta. Međutim, ponovo će jedna afera (kada je carev rođak Pjer Bonaparta ubio poznatog republikanskog novinara Viktora Noara) uzdrmati njegov režim. Posle velikih demonstracija, Luj Napoleon se, aprila 1870, odlučuje za nove političke reforme. Proglašava odgovornost ministra pred Skupštinom i uvodi obraćanje narodu za mišljenje. (Popov)
       Tako je proces liberalizacije okonČan potpunom demokratizacijom politiČkog ustrojstva - u skladu sa tadašnjim merilima. Francuska je postala jedna od uzornijih zemalja Evrope. Dok je u Engleskoj, čak i nakon izborne reforme 1867, od 22 miliona građana svega dva miliona imalo biračko pravo, dotle je u Francuskoj na 38 miliona stanovnika dolazilo 10,8 miliona glasača, dakle srazmerno gotovo tri puta više! (Guerard). A politička snaga predstavničkog tela u Francuskoj svakako nije bila tri puta manja od političke snage engleskog parlamenta. Milošević je, međutim, krenuo drugim putem. Zahvaljujući gospodstvu državne svojine, on je počeo da izgrađuje gustu klijentističku mrežu kojom je sve čvršće stezao društvo. Tim čvršće što se društvo više koprcalo. Gubitak protodemokratske legitimacije, nakon zime 1996/7, Milošević nije pokušao da nadomesti liberalizacijom ustrojstva. Naprotiv, on je krenuo da jača autoritarne crte režima. Poredak više nije bio cezaristički. Dobio je oblik - sultanizma.
      
       (Kraj)
      
      

Knjiga Slobodana Antonića "Zarobljena zemlja - Srbija za vlade Slobodana Miloševića" ("Otkrovenje", 2002) govori o Srbiji u vremenu koje bi gotovo svi građani Srbije rado da zaborave. To i jeste bilo teško doba, doba ratova, siromaštva i poniženja. U njemu, naravno, bivalo je i radosti. Ali, radost je poticala najčešće otuda što se neka nesreća završila - što je okončana hiperinflacija, 1994. godine; što su ukinute sankcije, 1996. godine; što je završeno bombardovanje, 1999. godine; što je oboren Miloševićev režim, 2000. godine. Iz knjige Slobodana Antonića NIN prenosi deo završnog poglavlja u kome se autor bavi pretresanjem Miloševića kao vladara i istorijskog delatnika.