Svake jeseni diktatorske vlasti širom planete očekuju da li će im te godine iz Osla stići javni šamar. Ove godine je nagrada dodeljena Džimiju Karteru, a šamar je stigao Bušu

      Ovogodišnju Nobelovu nagradu za mir - medalju, diplomu i 11 miliona švedskih kruna (oko 74 miliona dinara) - dobio je 39. predsednik SAD, demokrata Džejms Erl Karter Mlađi. Karter je treći predsednik SAD koji dobija Nobelovu nagradu za mir. Pre njega su je primili 26. predsednik, republikanac Teodor Ruzvelt (1906), za postizanje mira između Rusije i Japana i kao osnivač Lige naroda, 28. predsednik, demokrata Vudro Vilson (1920), za ulogu na Versajskoj konferenciji.
       Kraljevska švedska akademija nauka od 1901. godine dodeljuje Nobelove nagrade za fiziku, hemiju, medicinu i književnost, dok nagradu za mir, isto od 1901. godine, dodeljuje petočlani Nobelov komitet norveške skupštine (Stortinga). U vreme kada je bogati švedski industrijalac, izumitelj dinamita -bezbednije vrste nitroglicerina - ustanovljavao nagradu u pomenutim oblastima, Norveška je bila u personalnoj uniji s njegovom otadžbinom. Ona je Švedskoj bila nagrada za njeno poslednje ratovanje, u okviru antinapoleonovske koalicije. Na Bečkom kongresu je oduzeta Bonapartinoj saveznici Danskoj. Nobel je delegiranjem odlučivanja o nagradi za mir Stortingu želeo da učvrsti raspadajuću uniju. Oslo je ipak 1905. godine istupio iz nje, proglasivši punu nezavisnost i švedske kraljeve na svom prestolu zamenio vladarem iz danske loze.
      
       Politička konotacija
       Najviše nobelovaca je iz SAD, dok ih Švajcarska ima najviše u odnosu na broj stanovnika. Međutim, mnogi američki i švajcarski nobelovci su imigrirali u te zemlje. Ovogodišnji književni laureat, mađarski pisac jevrejskog porekla koji je preživeo Aušvic i Buhenvald, Imre Kertes, deseti je mađarski nobelovac - i prvi koji živi u Mađarskoj u trenutku dobijanja nagrade.
       Nagrade se uvek dodeljuju nekome, ali se izbor laureata neretko doživljava kao da je uperen protiv nekoga. Pozdravi i negodovanja u slučaju nagrada za fiziku, hemiju i medicinu uglavnom ostaju u naučnim krugovima. Nagrade za književnost i ekonomiju ponekad imaju političku konotaciju, ali je nagrada za mir uvek ima.
       Nagrađivanje predsednika Afričkog nacionalnog kongresa Alberta Džona Litulija (1961) i biskupa Dezmonda Tutua (1984) razbesnelo je južnoafrički režim aparthejda, nagrađivanje oca ruske hidrogenske bombe, disidenta Andreja Saharova (1975) razbesnelo je vlastodršce u SSSR-u, nagrađivanje argentinskog borca za ljudska prava Adolfa Peresa Eskivela (1980) razbesnelo je vojnu huntu u Buenos Ajresu, nagrađivanje sindikalca Leha Valense (1983) razbesnelo je poljske i, opet, sovjetske vlasti, nagrađivanje Aung San Suu Ći (1991) - vođe burmanske opozicije, pobednice poništenih izbora iz 1990. i kćeri generala Aung Sana, tvorca nezavisne Burme - razbesnelo je vojnu huntu u Rangunu, nagrađivanje Karlosa Filipea Himeneza Bela i Žozea Ramos-Horte (1996) razbesnelo je indonežanske okupatore Istočnog Timora. Spisak nagrađenih i besnih je dugačak. Svake jeseni diktatorske vlasti širom planete očekuju da li će te godine njima iz Osla stići javni šamar.
       Nobelovu nagradu za mir nisu dobijali samo disidenti, nego i državnici i ratnici. Neki od njih smatrani su diktatorima ili teroristima, pa čak i ratnim zločincima - egipatski predsednik Mohamed Anvar el Sadat i izraelski premijer Menahem Begin (1978), vođa Palestinske oslobodilačke organizacije Jaser Arafat, izraelski premijer Jicak Rabin i ministar inostranih poslova Šimon Peres (1994). Potpisivanje mirovnih sporazuma iz Kemp Dejvida i Osla, zbog kojih su i postali nobelovci, glavom su platili Sadat i Rabin.
      
       Teroristi i diktatori
       Za Nobelovom nagradom je žudeo i jugoslovenski vođa, osnivač pokreta nesvrstanih zemalja Josip Broz. Novinar Dušan Miklja posvetio je toj žudnji jedno poglavlje u knjizi "Hronika nastranosti". Silni opštinski i mesni komiteti SK, SSRN i SUBNOR-a se tada ubiše šaljući nominacije na pogrešnu adresu - u Stokholm. Na naslovnoj strani Mikljine knjige nalazi se poštanska marka s Brozovim likom. Preko marke je udaren pečat "poništeno", a ako se pažljivije pogleda, u njenom se uglu može pročitati "Nobel 1972". Nobelova nagrada za mir te godine nije dodeljena, a iduće ju je severnovijetnamski ministar inostranih poslova Le Duk To odbio, ne želeći da je deli s "ratnim zločincem", državnim sekretarom Sjedinjenih Američkih Država Henrijem Kisindžerom, s kojim je nekoliko meseci ranije u Parizu sklopio mirovni sporazum.
       Sećamo se da je ubrzo posle Dejtona, negdašnji prvi socijalista Niša Mile Ilić za Nobela predložio Slobodana Miloševića, ondašnjeg predsednika Srbije. Sadašnji haški sužanj je godinu dana docnije, tokom bunta zbog izborne krađe, Ilića isključio iz partije. Nagrada za sada izmiče i više puta nominovanom "arhitekti" Dejtonskog sporazuma Ričardu Holbruku.
       Dodeljivanje najprestižnije svetske nagrade za književnost je takođe neretko ostavljalo prostor za sumnju u mešanje estetskih i političkih kriterijuma članova Kraljevske švedske akademije. Sedam od 97 literarnih nobelovaca je iz Švedske. Teško da je udeo ove skandinavske države u književnosti 20. stoleća baš toliko velik.
       Dodeljivanje ove nagrade italijanskom književniku, žestokom levičaru Dariju Fou 1997. izazvalo je tiho negodovanje Vatikana i italijanske desnice. Kineski pisac i disident Džao Ksinđan je 2000. godine postao književni nobelovac, što je, posle nagrađivanja tibetanskog prvosveštenika i državnog poglavara u egzilu dalaj-lame za mir 1989. godine, ponovo izazvalo gnev kineskih komunističkih vlasti.
       Norveški književni nobelovac Knut Hamsun (1920) javno je podržao marionetski režim Vidkuna Kvislinga, kao i njegovog Hitlera. Te je, međutim, tek benigniji deo nezanemarljive pronacističke orijentacije "miroljubivog" severa Evrope. Švedska vlada je između dva svetska rata sprovodila program prisilne sterilizacije nepodobnih po uzusima rasne higijene, a hiljade danskih, norveških i švedskih dobrovoljaca borilo se u Hitlerovim SS divizijama.
      
       Detant
       Džimiju Karteru je Nobelova nagrada 1978. godine izmakla iz tehničkih razloga - kasnila je nominacija. Podelili su je Sadat i Begin, druga dva potpisnika mirovnog sporazuma iz Kemp Dejvida. U spoljnoj politici je ostao upamćen i po finalizaciji sporazuma o ograničavanju nuklearnog naoružanja SALT II sa Sovjetskim Savezom. Kraj njegovog jedinog mandata obeležio je fijasko rešavanja četrnaestomesečne teheranske krize talaca. Nisu uspeli ni pregovori, ni drski helikopterski desant. Homeinijevski studenti su 52 člana osoblja američke ambasade pustili poslednjeg dana Karterovog predsednikovanja. Na unutrašnjem planu, nedobijanju drugog mandata vodila je i dugotrajna inflacija američkog dolara.
       Sin bogate porodice plantažera kikirikija je Mornaričku akademiju SAD u Anapolisu završio 1946. i sedam godina je bio mornarički oficir. U politiku je ušao 1962. godine i osam godina docnije postao je guverner rodne države. Sa tog položaja je vodio kampanju za oslobođenje poručnika Kelija, odgovornog za masakr vijetnamskih civila u Mi Laju. Među belim političarima američkog juga isticao se insistiranjem na uklanjanju rasnih prepreka, mada je parohijski hram ovog posvećenog južnjačkog baptiste bio otvoren isključivo belcima. Predsednik je postao 1977. godine, pobedivši predsednika Džeralda Forda.
       Izgubivši 1980. godine izbornu borbu za drugi predsednički mandat od republikanskog izazivača Ronalda Regana, Karter je, kao malo koji biši predsednik SAD, ostao društveno aktivan. Osnovao je Karterov centar, "vođen temeljnom posvećenošću ljudskim pravima i smanjenju ljudske patnje", koji "teži sprečavanju i rešavanju sukoba, osnaživanju slobode i demokratije i poboljšanju zdravlja".
       Bivši predsednik se nije libio susretanja s Kim Đong Ilom i Fidelom Kastrom, a srpska javnost se seća njegovog dolaska na Pale i razgovora s Radovanom Karadžićem.
       Ovogodišnja dodela Nobelove nagrade za mir je Karterove kritičare podsetila na njegove kontroverzne susrete i izjave tokom mandata. Nikolae Čaušeskuu je prilikom susreta 1978. godine rekao kako SAD i Rumunija teže istim ciljevima - pravednom privrednom i političkom sistemu i osnaženju ljudskih prava, a godinu dana pre toga je izjavio kako je u Poljskoj generala Jaruzelskog očuvan "koncept ljudskih prava". Takve izjave su razumljive ako se ima u vidu Karterova politika detanta prema Varšavskom paktu.
       Znatno ozbiljnija argumentacija protiv dodeljivanja nagrade za mir Karteru je u podsećanju na njegovu politiku prema drugim delovima sveta. Karter je pružao obilnu pomoć krvavoj vojnoj hunti Salvadora, koja je samo 1980. godine pobila oko 10 hiljada svojih građana. Kada su nikaragvanski sandinisti oborili diktatora Anastasija Somozu, Karterova administracija je organizovala opremanje i obuku kontraške gerile koja je iz Hondurasa upadala u Nikaragvu čineći teška zlodela. Stožer kontraša činili su Somozini "pretorijanci" iz, od sandinista raspuštene, Nacionalne garde, koje su obučavali pripadnici argentinskih odreda smrti. Karterova administracija se optužuje i za oživljavanje zloglasnih Crvenih Kmera, posle vijetnamske invazije koja je Kambodžu oslobodila od jedne od najgorih strahovlada ljudske istorije. Podržala je i južnokorejskog diktatora Čun Du Hvana, odgovornog za masakr najmanje hiljadu demonstranata 17. maja 1980.
       Kritičari takođe podsećaju da je Karterov vojni budžet bio viši nego za vreme njegovog ratobornog naslednika Regana.
       Ono što dodeljivanje ovogodišnje Nobelove nagrade za mir razlikuje od ostalih, jeste razlog zašto je Karter dobija baš sada. Karterove sede kose su je dočekale posle 24 godine. Odlaganje dodeljivanja nagrade Mahatmi Gandiju je trajalo sve dok on - baš kao Sadat i Rabin - nije pao pod kuršumima ekstremnog pripadnika vlastite nacije, odnosno veroispovesti.
      
       Ratoborni Buš
       Drugi, znatno bitniji razlog je 43. predsednik SAD - Džordž Buš Mlađi. Dodela nagrade u ovom trenutku direktno proziva sadašnju ratobornu administraciju, kojoj po ratobornosti nema puno parnjaka u američkoj istoriji. Stortinška Nobelova komisija se svrstala uz većinski stav političara evropskog kontinenta, ulažući stoletni autoritet najželjenije svetske nagrade. Dok Karter simbolizuje strpljenje, staloženost i politiku kompromisa, Buša odlikuje "kaubojska" spoljna politika koja je uveliko prevazišla i Reganovu. Ovogodišnju dodelu nagrade je u Beloj kući dočekao mukli škrgut. On nije izrečen, niti se to može i očekivati - bivši predsednici su uvek nedodirljiva svetinja u javnoj komunikaciji aktuelne administracije. Ali zato su kolumnisti vodećih listova osuli paljbu na predlagače.
       Nagrada nije stigla prekasno za Kartera (78), ali najverovatnije jeste za irački narod, koji ne može uteći s nakovnja diktature Sadama Huseina, i koji teško da će biti pošteđen čekića američke vojne intervencije.
      
       NOVAK GAJIĆ