NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Urbane groteske

Naslov: Zrno zrnu
Autor: Mirjana Pavlović
Izdavač: "Narodna knjiga" Beograd, 2002.

      Adrijana Marčetić
      
       Mirjana Pavlović uspešno eksperimentiše u žanru kratke priče već skoro tri decenije. Njena poslednja knjiga "Zrno zrnu" sadrži petnaest priča, podeljenih u tri ciklusa: "Mirnodopske mirakule i moraliteti", "Ljubavne bajke" i "Ratne basne". Na samom kraju knjige, u zasebnom odeljku, izdvojena je priča "Oda zrnu", u kojoj se, u formi autoironičnog epiloga, poentira značenje celokupne zbirke. Pojedinačne priče u prva dva ciklusa takođe se završavaju kratkim epilozima, poentama ili svojevrsnim glosama. U njima pripovedač, kao rezoner u drami, objašnjava likove i situacije, tumači zbivanja i u direktnom obraćanju čitaocu nastupa kao neka vrsta piščevog glasnogovornika. Izlazeći iz fikcionalnog sveta priče, i nastojeći da, kao u "naravoučeniju", zaokruži njen smisao nekim neočekivanim obrtom, on na ovim mestima menja ton, i jezik proznog kazivanja zamenjuje kolokvijalnim stilom dosetke ili novinskog komentara.
       Iako je poigravanje s konvencijom poente glavno sredstvo eksperimenta u knjizi Mirjane Pavlović, ovakav postupak samo u jednom slučaju daje umetnički vredan rezultat. Reč je o priči "TV visoke rezolucije", sećanju glavne junakinje na prvu, neostvarenu ljubav iz detinjstva. Epilog se ovde ne javlja u formi dosetke ili naknadnog piščevog objašnjenja, već se, kao poseban narativni tok, prirodno nadovezuje na osnovnu fabulu, varirajući i produbljujući njenu središnju temu. Ali ovo je, nažalost, izuzetak. U drugim slučajevima ove završne poente ili "glose" ne samo da osnovnu priču ne čine zanimljivijom, nego često nepotrebno ekspliciraju značenje koje je već potpuno iskazano, a ponegde kvare priču sužavajući njen asocijativni okvir i imaginativni potencijal.
       To je slučaj i sa inače najboljom pričom u zbirci, "Stakleno oko". Ona se može čitati na nekoliko značenjskih nivoa: i kao politički angažovana burleska, i kao paradigma našeg ukupnog socijalnog stanja i, najzad, sasvim uopšteno, kao paradigma ljudskog otuđenja u orvelovski uređenom svetu. Ali, objašnjavajući okolnosti koje su je inspirisale da napiše ovu priču, pisac navodi čitaoca da se opredeli samo za jedno, najočiglednije i najtrivijalnije značenje: kritičku reminiscenciju na izveštavanje RTS-a o egzodusu Srba iz Krajine. Iako "Stakleno oko" može i treba da se čita i u ovom "ključu", bilo bi bolje da je pisac posao tumačenja ostavio čitaocima, prepuštajući pouku i objašnjenje izvorno didaktičkim žanrovima.
       Kao da nastavlja svoju prethodnu knjigu, "Sumoreske" (1995), Mirjana Pavlović i u najnovijoj zbirci pripoveda o nedaćama "malog" čoveka u politički i istorijski burnim vremenima, o sumornoj urbanoj stvarnosti pod sankcijama i bombama, o bedi, strahu i poniženju običnog "čoveka iz solitera", o našem "zajedničkom kavezu u kome se do potpunog iscrpljenja, strahovalo, propadalo, trpelo i bunilo, imalo i gubilo nadu". Iz gotovo nepreglednog mnoštva sličnih priča i romana, njene priče izdvajaju se po tome što je u njima prepoznatljiva socijalna tematika iz vremena rata, sankcija i NATO bombardovanja - redovi za mleko, pretrpani autobusi i opštežiće u zagušljivim skloništima - dočarana iz "pomerenog", grotesknog ugla. U najboljim ostvarenjima ove knjige - "Tri poznate slike nepoznatih majstora", "Stakleno oko" i "Odlepi mi bar desnu nogu", Mirjani Pavlović polazi za rukom da, uvodeći elemente apsurda i fantastike u realističan pripovedni kontekst, "oneobiči" predočeno zbivanje i istrgne ga iz konvencionalnosti novinskog prikaza i banalnosti faktografije. Groteskne slike naše stvarnosti tako postaju nosioci dalekosežnijih značenja svedočeći o strahu, teskobi i očajanju čoveka čiji se životni smisao svodi na svakodnevnu borbu za preživljavanje.
       Ovakav, groteskni i apsurdni doživljaj sveta Mirjana Pavlović sugeriše i načinom na koji uobličava svoje karaktere. U njenim pričama nema jasno individualizovanih, misaono i emocionalno "punih" karaktera. Njeni junaci nisu "žive" ličnosti, već senke i "plastične lutke" koje kroz svoje "zaturene" živote prolaze kao "androidi", "replike" i "statue ćutljivije od betona kojim klize" u susret "požutelim komšijama". Slike rastočene duhovnosti i emotivne otupelosti posebno se izoštravaju u žiži koja reprezentuje takozvani ženski pogled na svet. Krećući se uvek istom putanjom između pijace i "zajedničkog kaveza" u nekom beogradskom soliteru, i večito tegleći cegere s buvljaka i kese s krompirom, žene u pričama Mirjane Pavlović postaju simbol iluzija izgubljenih u tragičnoj banalnosti svakodnevice. Izmučene bedom, usamljenošću, strahom od starosti i smrti, nekadašnje šiparice i "lepe devojčice" sada čeznu za bliskošću, ljubavlju i prijateljstvom. Ali, maštajući o poslednjoj životnoj šansi i bekstvu u romantični "ljubavni azil", one ni same ne veruju da se ti snovi mogu ostvariti: u "ljubavne bajke" veruju još samo deca.
       I u svojoj poslednjoj knjizi Mirjana Pavlović je pokazala dar da u banalno i naizgled trivijalno unese dimenziju ozbiljnog i tragičnog, a da grotesknim izobličavanjem stvarnost predoči kao košmaran, nadrealni svet. Nažalost, sklonost ka eksperimentu radi eksperimenta i formalnim inovacijama bez dubljeg pokrića, često dovode u pitanje ova dva kvaliteta, tako da su mnoge priče tek polovično uspele, što neminovno određuje i opšti utisak o knjizi.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu