Opšta zabuna i brkanje pojmova i vrednosti desetkovala je broj posetilaca na koncertima, a zatim i pokazala da publika kada ostane u nedoumici traži i nalazi rešenje u gromkom aplauzu

      Teško je danas napraviti dobar festival. Prvo, zato što košta, jer i muzičari moraju od nečega da žive, drugo, zbog izvesne zasićenosti publike klasičnim umetničkim vrednostima. Ima još razloga koji neposredno proističu iz prethodna dva. Već poneku deceniju mogao se primetiti nedostatak jakih individualnosti, koliko u stvaralaštvu, toliko i u drugoj karici nazvanoj reproduktivna umetnost. O tome je, na ovom mestu, bilo reči mnogo puta pa valja preći preko toga, svakako ne sa mirenjem da je to sudbina od koje se ne može pobeći. Ali sigurno ne znači ići joj naruku, bezglavo i neumitno.
       Dakle, naš se muzički festival, Bemus, našao na raskršću. Nije to prvi put, ali jeste na ovaj način. Već od samog osnivanja, od prvog festivala, zaboravilo se na namere koje su ga, uostalom, projektovale u stvarnost, a to je da su oktobarski dani ispunjeni muzikom u Beogradu oni u kojima se superponira i sadašnjost i budućnost. U kojima se dobija prilika i promoviše ideja i u kojima se utire put nečemu što tada još nije slovilo kao nauka i postupak, a to je menadžment.
       Prvih dvadesetak godina divili smo se ličnostima koje su obeležile muzičku umetnost prošlog veka. Bilo je prvih (često i poslednjih) izvođenja novonastalih dela, zvučnih imena koja su opravdavala, manje ili više, očekivanja publike. Bilo je i šarenih laži za malu decu, kao i uvek i svuda. Zatim je došlo vreme sankcija koje su zaljuljale, gle čuda, nepostojeću koncepciju festivala. Kao i u svemu drugom, oslonili smo se na sopstvene snage. I opet, začudo, propadajući u svemu drugom, u muzici smo se održali. Dolazili su nam, više godina uzastopno, naši muzičari rasejani po svetu i pokazali da umeju mnogo toga i hoće još više. Ove godine, može biti prvi put u svom dugom veku, Beogradske muzičke svečanosti je imao ko da plati. Dakle, prvi razlog zbog kojeg je teško napraviti dobar festival je otpao, ali je drugi ostao da se reši.
       Pre nekog vremena, do nas je stigla priča o jednom pijanističkom konkursu nedaleko od Montreala. Organizatori su objavili da na konkurs mogu da dođu samo oni pijanisti koji prilože najmanje pet pozitivnih kritika sa svojih koncerata novijeg datuma, da troškove boravka snose sami i da za eventualno osvojeno visoko mesto ne dobijaju ništa. Svako pametan zapitao bi zašto bi neko ko već ima relativno uspešnu karijeru došao da se takmiči na ovakvom konkursu? Ali, ne lezi vraže, festival je dobio ponudu kandidata takvu i toliku da su, verovatno, i sami organizatori ostali iznenađeni. Publika je profitirala slušajući muziku u odličnim izvođenjima, turistički radnici trljaju dlanove, muzičari su zadovoljni jer imaju kome da pokažu šta znaju. Svi su, dakle, zadovoljni. I sada se postavlja pitanje šta je to Bemus dao Beogradu a da pre toga, nije uzeo zamašna sredstva namenjena kulturi?
       Bemus je, tako izgleda posmatrano sa strane, postavio nekoliko stubova oslonca. Prvi je dovođenje Marte Argerič i Julijana Rahlina u našu metropolu, jedne veličine u odlasku i jedne u dolasku, na relacijama planetarnih vrednosti. Dobar ukus bi nalagao da se preko koncerata Marte Argerič pređe sa odgovarajućim poštovanjem, ali neke krucijalne zamene teza traže drugačije. Naime, neke starije kolege su mlađem muzičkom naraštaju saopštile da je Marta Argerič najveći pijanista dvadesetog veka. Pijanizam nije sportska disciplina pa se ne može reći ko je sve bio svetski prvak, ali mi poznajemo umetnost Rihtera, Rubinštajna, Magalova ( preko diskografije i Horovica), zatim plejade sjajnih pijanista za koje, ipak, niko nije rekao da su najveći na svetu, pa to važi i za Martu Argerič. Zatim, na koncertima Marte Argerič pojavio je Aleksandar Rabinovič, pijanista, kompozitor i dirigent, čije delo Šest međustanja prema Knjizi mrtvih nije, umalo, ubilo muzičare Beogradske filharmonije i publiku u velikoj sali Sava centra. Nije nama kriv Aleksandar Rabinovič čija je osetna trema i veliko uzbuđenje bilo zaista dirljivo, ali mi smo sve to prilično skupo platili novcem.
       Drugi stub ovogodišnjeg Bemusa bio je filmski program. Nije bilo nepoučno mlađim generacijama da vide filmovane verzije nekih opsežnih muzičkih dela, na primer. Ali, da li treba da olako pređemo preko izložbenog projekta pod naslovom Hipertekstualna eh-tenzija muzike". Kompjuterskim rečnikom, to se zove "*.html" i sa umetnošću nema neku dodirnu tačku. Mlada Bojana Cvejić najavljuje novi korak u projektu sa ciljem osnivanja medijateke, što sve ovo podiže na nivo apsolutne budalaštine. A kada već pominjemo nova sredstva komunikacije, svako normalan bi smatrao prirodnim da na svom računaru vidi sajt Bemusa. Nije ga bilo, uopšte, ako se isključi kratak tekst o tome ko je tokom proteklih svečanosti, od velikih ljudi, dolazio u Beograd. Bemus je, ovoga puta, angažovao i agenciju za marketing, ali gotovo da se ne pamti vreme u kojem su svečanosti proticale sa tako malo publiciteta.
       Na jednoj tački oslonca zatekli smo dela savremenih autora. Opera Narcis i Eho budući da dolazi od mlade kompozitorke Anje Đorđević, navodi me na zaključak da je balet umetnička disciplina iz prošlih vremena koja još može da opstane. Koliko je svežine i klasicističke lepote unela umetnost Đagiljeva, Nurejeva, Morisa Bežara i još mnogih velikih baletskih stvaralaca inspirisanih muzikom Stravinskog i oplemenjenih vizuelnom lepotom scenografije Pikasa na početku dvadesetog veka!
       Zašto mi ne bismo imali pravo da očekujemo nešto slično! Može biti zbog onog drugog razloga, zbog kojeg je danas umetnost tu gde jeste, a to je žestoka kriza individualnosti i potrebe da se bude svoj. I na tom mestu otvara se ključni problem ovogodišnjih svečanosti, a to je nimalo jasan odnos prema sopstvenom umetničkom blagu. Otvaranje Bemusa koncertom Kronos kvarteta samo je pojačalo osećanje da bi naša lična inferiornost mogla da poraste još više. Pa zar ne možemo da se sporazumemo ni o tome da naš festival otvori neko ko reprezentuje našu kulturu, Beogradska filharmonija, na primer. Oni retki primeri prisustva naših muzičara na udarnim mestima Bemusa ostaju svakako nedovoljni. Ksenija Janković, sjajna violončelistkinja u ne baš inspirativnom poslu izvođenja novog dela Milana Mihajlovića, i resital Dejana Sinadinovića, pijaniste nedovoljno dugog daha potrebnog da se izdrži koncerto veče, nisu ni izbliza ono što mi imamo i možemo. Svaka zemlja s poštovanjem sopstvenog identiteta odslikava izvestan stepen zatvorenosti prema drugima, i to ne predstavlja nešto posebno negativno. Tendencije integracija, na prvom mestu ekonomskih, upravo na polju umetnosti i kulture ostavljaju prostor čuvanja identiteta nacionalnih ili državnih zajednica. Mi opet ostajemo zbunjeni. Prisustvujemo, ne samo sporadičnim pokličima neukih ljudi već i onih od kojih očekujemo više znanja i pronicljivosti, opiranju da svoja ekonomska dobra stavimo u funkciju i okruženje najširih razmera, u strahu od gubitka. Biće da je čistota jezika kojim govorimo i umetnost koju negujemo i stvaramo pravo mesto na kojem vredi biti nacionalista, odnosno u izvornom značenju reči onaj ko iskreno voli ono što je njegovo i samo takvo. Zašto bi likvidacije banaka potonulih u nesposobnost da postoje bile od velikog nacionalnog interesa, a ne muzika Stevana Mokranjca ili Stevana Hristića? I kad smo kod Hristića, nešto njegove muzike nismo slušali u izvođenju nekog našeg orkestra već onog koji je došao iz Frankfurta. Bio je to jedan od najboljih, ako ne i najbolji koncert na Bemusu. Ne samo zbog odlično izvedena dva odlomka iz baleta Ohridska legenda već i zbog visokog dometa ostvarenog u simfoniji Johanesa Bramsa.
       Naše muzičke svečanosti, u nekoj vrsti podnaslova, nosile su verbalno primamljivu poruku - dijalog Istoka i Zapada. Razume se da je prostorno odredište sa logičkog stanovišta neodređeno, jer svaki istok ima svoj zapad i obrnuto, zato što je planeta Zemlja okrugla, i to svako zna. Ovde se, čini se, išlo na humanu ideju stvarnog dijaloga Zapada sa svim prerogativima koji se pretpostavljaju i Istoka kao mesta na kojem se nalaze i sirotinja i bolesti i diktature, ali i nedovoljno poznato i priznato umetničko seme. Nije čudno što je muzički prijekat, potekao od Uneska, naišao na podršku Ministarstva kulture Francuske. Jednostavno zato što Francuzi kao pristojni ljudi imaju potrebu da kažu neku lepu reč onima kojima su činili ponešto rđavo u vreme kolonijalizma. Orkestar sa imenom Dijalog istok-zapad čine mladi muzičari iz nekoliko zemalja, između ostalih i iz naše, i sviraju dela standardno klasičnog repertoara, ali i muziku onog geografskog područja nama poznatog kao nekadašnji Orijent. Tu je, po zamisli, trebalo da dođe do susreta dveju civilizacija koje jedna s drugom ne komuniciraju razumno i s poštovanjem. Ovde se ponovo javlja asocijacija na Beogradski gudački orkestar Dušan Skovran koji, pri kraju treće decenije rada, polako iščezava iz našeg kulturnog miljea. Kažu, zbog nedostatka novca, ali i smanjenih potreba za njim. Naši mladi muzički prijatelji na Bemusu svirali su kako su znali i umeli, najbolje po definiciji i verovanju. Mocarta prilično rđavo, dok muzika Alberta Rusela nije ni zaslužila bolje. Drugi deo koncerta ispunili su zvuci, nama dobro poznati, na tradicionalnim instrumentima arapskog sveta. Moglo je da se to dogodi na nekom festivalu etnomuzike, ali je na Bemusu bilo dosadno. Kraj koncerta predstavljao je muzički susret već pominjanih Istoka i Zapada u zajedničkom nastupu tradicionalnih i umetničkih instrumenata i muzičara. Da nešto u priči zvuči neuporedivo lepše nego u stvarnosti, znamo mi koji smo to pratili.
       Postoji još jedan fenomen koji, koliko god o njemu razmišljali, neće biti jasan do kraja. Problem je kulturološke prirode. Taman je, pre desetak godina, u Beogradu stasala prava publika sa jasnim kriterijumom, došlo je odsecanje od sveta, zatvaranje u uske granice što je, pamtimo, proizvela ćiftinska politika nekih likova, nažalost još prisutnih u našim dušama. Kao heroja ili đavola, svejedno. Sada se onaj malobrojan slušalački nastrojen svet u koncertnim dvoranama ponovo nalazi u stanju zbunjenosti: da li je ono što čuje zaista loše ili je on neuk, pa to ne sme da pokaže. Opšta zabuna i brkanje pojmova i vrednosti desetkovala je broj posetilaca na koncertima, a zatim i pokazala da publika kada ostane u nedoumici traži i nalazi rešenje u gromkom aplauzu. Oni preostali, sa sačuvanom zdravom pameću, ili se pridružuju po principu kud svi, tu i ja, ili ostaju usamljno rezignirani onim što nam se događa.
      
       MILENA MILORADOVIĆ