Srbi u rasejanju, izgubili su politički moto svog funkcionisanja

      Kraljica srpske narodne muzike Lepa Lukić peva pred 20 gostiju restorana "Burbon" u Čikagu, u kojem se okupljaju Bosanci i Srbijanci. U Čikagu i okolini živi i radi oko 200 000 srpskih doseljenika, ali ih niko nikad nije video u tom broju na jednom mestu. Nedavno je u ovom najvećem srpskom gradu u rasejanju, kako se popularno piše za Čikago, održan najpre Kongres srpskog ujedinjenja, potom i banket povodom 50 godina rada lista "Sloboda". Najviše srpskih doseljenika može da se vidi na saboru u manastiru Nova Gračanica, na kojem se okupi do
       5 000 ljudi. Zato se ponekad čini da u rasejanju nema onoliko Srba koliko se u ovdašnjoj javnosti pominje ili koliko se nekome u dijaspori čini. Niko u otadžbini, pa ni u dijaspori, ne zna gde sve žive Srbi u rasejanju i koliko ih tačno ima, a ljudi iz politike znaju da ih prozivaju i da od njih traže pomoć, u novcu i robi.
       Budući da je srpska dijaspora usitnjena i razdvojena u 90 država na pet kontinenata, a nema ni administrativni aparat, onda matica, tačnije Vlada SRJ, SMIP i predsednik SRJ, kao i vođe Srbije i Crne Gore, treba da organizuju akciju prebrojavanja Srba u rasejanju.
       Ako imamo oko 80 diplomatskih predstavništava, i toliko privrednih, i hiljade srpskih sajtova, preko njih možemo da popišemo naše ljude u svetu. Ako te države obavljaju popise, onda koristimo i te podatke. Na primer, u Australiji, prema najnovijem popisu tamošnjih vlasti iz 2002. godine, ima 100 000 Srba, a u Švajcarskoj 197 000 Jugoslovena, u Nemačkoj 678 000 Jugoslovena. Pitam se zašto SMIP ne koristi te podatke, ne napravi statističku procenu i izvrši svoj popis Srba u dijaspori, ako već ima Savet dijaspore kao savetodavno telo Vlade SRJ?
       Od dva i po miliona Srba u rasejanju, 90 odsto je radnička klasa Zapada, a samo 10 odsto iseljenih ima svoj biznis ili svoju poslovnu i umetničku karijeru. Država i Crkva nemaju nikakav popis ovih ljudi, a dijasporom se više bave u Beogradu neke privatne organizacije i asocijacije, negoli majka zemlja.
       To što je većini u dijaspori, svima iseljenim Srbima, bez obzira da li su iz BiH, Hrvatske, Crne Gore, Srbija majka i matica jeste prirodno, jer je to nacionalni gen i nacionalno osećanje. Život je, međutim, uredio da živimo zajedno, da se osećamo kao jedno nacionalno biće, pa zato u Savetu dijaspore SMIP-a i Vlade SRJ sede ljudi koji su državljani Jugoslavije, ali i državljani BiH, SAD, Švedske, Nemačke, a neki od njih nemaju pravo glasa u SRJ jer ne žive u Srbiji i Crnoj Gori.
       Srbi u rasejanju, tačnije onaj deo koji sebe naziva politička emigracija, posle Miloševićevog pada, izgubili su politički moto svog funkcionisanja. Pedeset godina emigracija se borila protiv komunizma, Titovog ili Miloševićevog, a sada tog cilja više nema, pa emigracija uvek antiprotivna, što bi rekla deca, svoj opozicioni stav okreće prema DOS-u i, posebno, Zoranu Đinđiću. Kongres srpskog ujedinjenja iz SAD, kao i Savez Srba iz Švedske smatraju da dijaspora treba da formira srpski lobi u inostranstvu i da se bavi promocijom srpskih nacionalnih stavova i ciljeva, uticajima na vlade država i mnogobrojne svetske organizacije. Da bi se to ostvarilo, treba najpre ljude iz dijaspore osloboditi osećaja da su građani drugog reda i učiniti ih podjednako građanima prvog reda u SRJ i tako uključiti u normalan politički život.
      
       (Autor je novinar lista "Nedeljni telegraf", pisac knjiga o Srbima u svetu)