Izveštaj iz Haga (2)

      b> I SADA, U JUNU 2002, nakon još dve posete Hagu, evo me na procesu Slobodanu Miloševiću, najpre zbog "ratnih zločina" i "zločina protiv čovečnosti" i tako dalje, na Kosovu, pa onda, od jeseni 2002, zbog istih zločina u Bosni i Hrvatskoj, plus "genocid" u Bosni: Šta je novo na sudu sem stalno produžavane galerije portreta sudija u Stegenhausu? I opet: u poznu zimu proseci krokusa na tramvajskim šinama sveprisutnim u Hagu. I opet: pustoš svuda oko zgrade suda, odbojni kongresni centar, belosvetski hoteli u - tipično holandskoj? - ničijoj zemlji, ruina poslovne zgrade, a jedina gostiona nadaleko i naširoko je prčvarnica do koje od Churchillpleina vodi nimalo jasna staza, na Eisenhonjerlanu, u četvrti "Staten Knjartier". Jedina novost: sasvim blizu tribunala je ambasada Bosne i Hercegovine. I opet zgrada suda sa svetlim, zacaklenim, blistavim prepečenim ciglama koje na zvanično ulaznoj strani deluju baš skromno; ispred te strane su travnjak bez cvetova šafrana i uobičajena, zamisliva (ili nezamisliva) skulptura; ispred preostalih triju strana zgrade je travnjak koji raste moćno u širinu i dužinu i izvija se unatrag u veliki luk, tako da, ako se zgradi Međunarodnog suda za zločine u Jugoslaviji približavaš otpozadi, nastaje utisak pramca okeanskog parobroda.
       I kada si se onda, konačno, našao u unutrašnjosti, u kameri obskuri - prvi put u toj godini, na početku procesa protiv S.M. samo "akreditovan", i samo uz dopuštenje na jedan dan (list koji me je akreditovao očigledno nije bio dovoljno Svet) - opet: reljefi o prilaženju prostorijama "Court-rooms", preostali iz vremena kada je tribunal još bio nešto poput lokalne privredne i/ili trgovinske komore; grbovi, zamislivi ili nezamislivi, onih koji su planirali, preduzimali, organizovali i intervenisali; novost, pak, behu bočni kameni reljefi mamutskih portreta sudija; ali, ipak, nije to bila novost; jer su svi imali nešto što je, ne samo zbog blistavosti, dolazilo od snimaka uvećanja, od slike nadzornog odbora, chairmen of the board. I opet sudska dvorana br. 1 na prvom spratu, bez dnevne svetlosti, u dlaku ista kao i pre četiri godine. Ali, nije li već i tada, visoko gore, sa leve i desne strane, u odeljenju za publiku i novinare, razdvojenom od dvorane za pretrese neprobojnim staklom, bilo ekrana za televizijski prenos? U svakom slučaju, tada u praćenju procesa često nisam znao gde da gledam: u ono što se zbivalo iza stakla, kažimo u total, ili na jedan od "televizijskih ekrana" nada mnom, gde se po pravilu svaki put pojavljivala samo pojedinačna ličnost, svedok, tužilac, jedan od trojice sudija, jedan "amicus curieae" (prijatelj suda) i, pre svega, Optuženi, uvek viđen izbliza, kao nikada u prirodi, poluuvećan, i, sem toga, već prema položaju kamere, uvek iz drugačijeg ugla, najčešće spreda, a ređe iz profila (čas tužilac, čas optuženi) ili otpozadi (čas svedok)? I ko je to određivao ugao kamere? Ko je to određivao ko će od aktera u sudnici sada uvećan da bude prenet u sliku i koliko dugo će tako biti prikazan? Zašto je Optuženi uvek ponovo tako prikazivan, pa i kada nije govorio, kada je samo slušao i nemo reagovao, ili kada uopšte nije reagovao? Kadar na ekranu, "rezovi", posebno njihov ritam, u tolikoj meri su me podsećali na igrani film, da su proizvodili vrtlog, te sam bio daleko od direktnog i neposrednog gledanja. Takoreći je trebalo da sebe opomenem - što sam onda i učinio. Na seriju prenosa bio sam usredsređen samo još da bih video razliku u dvama uglovima gledanja. Na početku pretresa pokušao sam s vremena na vreme da posmatram i druge posetioce; gurali su se, jer nije bilo slobodnog mesta; svi su, sa slušalicama na ušima, zapisivali, beležili; bili su u grupicama; smeškali su se; a tako sam i svojevremeno u bašti čuvenog hrama Rdžoan-ji u Kjotu - nije tamo bilo ničega do peska i nekoliko kamenih blokova - odvraćao pogled sa praznine i posmatrao domaće turiste koji su čučali na neprekinutim ivicama i divlje škljocali svojim fotoaparatima; ali, za razliku od Japanaca na hodočašću u bašti tada, pustio sam da se to tako odvija.
      
       NEOBIČAN, i sada, pri poseti Tribunalu u junu 2002, beše prazan red stolica i pultova ispred Optuženoga koji je sedeo uzdignut: bilo je to, inače, mesto za branioce - Slobodan Milošević nije, međutim, uzeo nijednoga; hteo je da se brani sam. Dugo pred i te kako svečani ulazak sudije on je tu sedeo između svoja dva čuvara, a pošto sam ga i pri svojoj prethodnoj poseti video takoreći istog takvog, takoreći samog, u toj veoma ugodnoj dvorani ispunjenoj sudskim osobljem, učinilo mi se da je oduvek sedeo tu tako, da se svih tih meseci nije ni pomerio, da je bio u uvek istom odelu sa uvek istom kravatom u plavo-belo-crvenim jugoslovenskim bojama: neodređeno sećanje na legendu o nekom nestalom moćniku koji decenijama čeka u planinama - samo što ovaj negdašnji moćnik tu nikada neće sići sa planine. (O njegovom izgledu, inače, ni reči; savremena novinarska svetska književnost je već dala svoj doprinos - "prkosni pas", "tupi aparatčik".) Neobični onda, i za vreme tog dana procesa, behu stalna tutnjava, bučni glasovi i opaljivanje vratima u prostoriji za publiku, otvorenoj prema stepeništu, što te je ponekad, čak i ako si se tome opirao, prisiljavalo na stavljanje slušalica na uši, da bi ponešto razumeo (ipak, čak i slušalice je buka probijala, i sada, treći put, u junu, pretres je u jednom trenutku bio prekinut, jer se u sporednoj prostoriji neko latio električne bušilice za razbijanje betona.) Zanimljivo je, možda, da si svaki put, pošto si neko vreme iz slušalice čuo glas tumača na francuski ili engleski jezik, osetio čudnu potrebu da pređeš na originalni srpskohrvatski Optuženoga: razlika je bila neizmerno veća od one između originalnog jezika i sinhronizacije u filmovima.
      
       TAJ DAN, neposredno posle početka procesa, bio je monoton. (Povodom reči "monoton" videti gore izjavu svedoka u slučaju logora Čelebići.) Jer Slobodan Milošević je danima nabrajao takoreći samo žrtve takozvanih kolateralnih šteta u ratu NATO-a protiv Jugoslavije, navodio je imena poginulih, navodio je datume rođenja ovih, navodio je njihova zanimanja (sem u slučaju dece), njihova mesta stanovanja i mesta gde su poginuli, pokazivao je fotografije leševa, srpskih, albanskih i tako dalje: "Mrtvi su ovde i dalje u plamenu"; "evo, Aleksinac, bombardovan po drugi put, mesec i po dana kasnije, bilo je već proleće, već je ozelenelo, ali nema više kuća, to je 28. maj 1999. u Aleksincu"; "ta devojčica je samo ranjena", "živi i mrtvi Srbi - na ovoj fotografiji su samo mrtvi Srbi"; "neću više da vam pokazujem fotografije razorenih mostova", "to nije od granata, to je od kasetnih bombi", "to su ostaci od Gorana Latkovića i od Dragana Simovića, rođenih 1953"... I tek krajem dana slučajno skretanje iz monotonije nabrajanja žrtava u nešto opštije (ili u uopštavanje?): "To bombardovanje je bilo najgori zločin u Novom Pazaru, otkako Novi Pazar pripada Jugoslaviji"; "u Jugoslaviji je Amerikancima nacionalni interes Amerike bio važniji od nacionalnog interesa Jugoslavije"; "nije bilo pregovora u Rambujeu: Albanci i Srbi se tamo nikada nisu sreli licem u lice"; "Klinton, sa svojim genocidom nad Srbima, podržan od strane umorne i pospane Evrope, upropastio je treći milenijum"; "Jugoslovenska narodna armija nije nikada kolaborirala sa paravojnim formacijama, postoje zvanične zapovesti o tome, prema Ženevskoj konvenciji, svi dokumenti su tu, čitajte ih, shame on džou"; "ideja o velikoj Srbiji nije nikada postojala, za razliku od ideje o velikoj Albaniji, bio je to deo austro-ugarske propagande, još 1816, na Bečkom kongresu, sa osamostaljenjem Srbije posle 400 godina vladavine Turaka - avet velike Srbije: vetar će to razvejati!" Dakle, nastavak monotonije, i po njenom utihnuću na kraju dana bokal vode ispred Optuženoga, koju ovaj od jutra takoreći i nije pio.
       O trećoj poseti Tribunalu, početkom juna 2002, proseci šafrana bili su odavno nestali iz Haga. (Kada će se konačno preći na same činjenice? - Ah, bilo bi to dugo dugo litanisanje, i na kraju bi proizašlo, ipak, samo računanje; a to je stvar drugih.) Zato su između tramvajskih šina veoma visoka letnja trava i isto takvi letnji cvetovi, žuti, poznavao sam ih sa srednjoevropskih junskih livada, pred prvu kosidbu: strukovi ispod latica meki i slatki, možeš da ih jedeš. I dalje ruina poslovne zgrade pored Tribunala, tle posuto otrovom za pacove. Pasoški kontrolor, zove se Muhamed Ali, srdačno se nesmejao kada je video reč "Austrija": ponovio je to još nekoliko puta, jer to mu beše tako strano i smešno. Službenici i izaslanici Tribunala su tu, po svemu sudeći, uigrani tim: svako deluje u svojim akcijama priprema za dan procesa - stavljanje bokala vode, podešavanje mikrofona, uređaja za protokolisanje -pozdravni osmeh drugome. Jednog od tužilaca, meni poznatog iz procesa u slučaju ratnog zločinca, vođenog simultano, video sam napolju dok je jurio na biciklu i dok je onda na ulazu, rezervisanom za njega, sličnom izlazu na pozornicu ili vratima za nastavnika, propustio ozareno svoju koleginicu koja je u istom trenutku stigla. Takoreći si dobio želju za tako nekom manifestacijom. Hajd'mo, počinje! Samo je glasnogovornik posmatračke organizacije za ljudska prava, Human Rights Njatch, stajao onda u pauzi nešto zbunjen na stepenicama ispred sudnice: Na početku procesa u februaru je on, tačno na tom mestu, bio još i okružen svim mladim novinarima koji su mu podmetali svoje mikrofone, ili su žestoko zapisivali to što je on saopštio - da li to u međuvremenu više niko nije želeo njegovo mišljenje? (je li i zato sada tu bilo daleko manje dopisnika?) - a govorio je on tako nečujno i ustrajno tamo napolju u svoj mobilni telefon, a nosio je pod rukom beležnice ispunjene uskličnicima i upitnicima ispisanim moćnim rukopisnim petljama - dok mu u popodnevnoj pauzi konačno neko, ipak, nije opet podmetnuo mirkofon, i glasnogovornik posmatračke organizacije za ljudska prava je zauzeo položaj za davanje svoga komentara.
       Neka ovde budu (u skicama, ali na drugi način) ponovljene dve izjave svedoka optužbe tih junskih dana (manje-više tipične?). (Ili je tipična bila i izjava onog trećeg, koji je, iako neprepoznatljivo, izbegao izjavu rečima; kao, dovoljno se on već napatio i nije želeo da pred sudom troši svoju pljuvačku?) Prvi svedok je bio mlađi Amerikanac iz Njujorka, takođe član organizacije Human Rights Njatchers, upravo je pisao knjigu o Albancima posle komunizma. Još je u godini pre rata protiv Jugoslavije on u listu "Herald tribjun" (Harald Tribune) objavio članak u kome on od Tribunala traži da optuži Miloševića. Nije on, razume se, hteo da od toga pravi politiku: Apel je daleko više bio "ishod našeg istraživanja na terenu", rekao je (po pravilu je upotrebljavao reč "mi", umesto "ja"): "Činjenice su nas dovele do zaključka..." On je naučnik; u njegovom izveštaju ima petnaest fusnota sa intervjuima napolju na terenu; i iako niko od intervjuisanih nije neposredno video ubistva ("noboddž sanj the killing directldž"), bili smo u stanju "da rekonstruišemo nedela". I "naše" novinske pošiljke su bile bazirane na radu na terenu. - Ko - pošto Human Rights Njatchers striktno odbija državni novac - finansira njegovu organizaciju? - "Imućne ili angažovane individue - "but funding has no impact on our findings - It''s onldž one letter, butt his letter makes the difference!" Nikada se sa donatorima nije razgovaralo o tome "šta smo pronašli"; u najboljem slučaju je postojao savetodavni komitet ("advisordž committee") koji je imao zadatak da savetuje i da određuje prioritete u našem radu ("to help prioritize our njork"). Da li je njegova organizacija istraživala i optužbe za ratne zločine protiv NATO-a? Da, bio je to Report "kritički nastrojen"; bombe i ostale "resolute aktions" su, izvesno je, nanele štete ("damage"), a kasetne bombe, na primer, na civilni centar u Nišu, zaslužuju "dalju istragu", ali "mi nismo prikupili dovoljno dokaza da je ubijanje civilnog stanovništva, u Aleksincu ili bilo gde, bilo namerno" - dakle, nije bio genocid; "dok je za ubijanja albanskog stanovništva na Kosovu, a to je jasan rezultat našeg istraživanja na terenu, postojala evidencija koordinisanja i uglobljenja paravojske u vrhovnu komandu. Trudimo se oko objektivnosti, i naš najjači argument za to je naš rad. Na visokom profesionalnom nivou smo, i uvek sarađujemo sa srpskim organizacijama, na primer, sa Belgrade Center of Human Rights, koji je bio takođe profesionalan. Nikada se nismo postavljali protiv srpskog naroda ili protiv srpske nacije. Mi nismo, kada ustanovimo proganjanja i genocid, pravni stručnjaci, nego istraživači na terenu koji donose zaključke. I mi izbegavamo u svojim istragama, koliko god je to moguće, politički opterećene pojmove kao režim i teroristi - umesto njih koristimo, na primer, gerila ili pobunjenička armija". Jedna rečenica tog svedoka je meni slušaocu, a da je i nisam pribeležio, ostala u sećanju - kada je, upitan pred sudom, da li bi mogao da opiše Drenicu na Kosovu, gde je on, inače, konkretno radio na terenu, rekao sledeće: "Drenica je brdovita oblast", "Drenica is a hilldž region".
      
       UPOREDIVO mi je ostalo nešto i kod svedoka protiv optuženoga sledećeg dana. Izjašnjavao se tada mladi Albanac iz sela Račak u kome je u januaru 1999. pronađeno više od trideset ubijenih ljudi (što je u februaru dovelo do sastanka u Rambujeu a u martu do bombardovanja). Mladi Albanac je tada radio u mesnoj organizaciji "Majka Tereza", a ujedno je kao musliman bio predstavnik imama, duhovnika. (Kada sam u rečniku albanskog potražio ono njegovo stalno ponavljano, energično odbijajuće "ne, ne, ne" - dok ga je unakrsno saslušavao Optuženi - a glasilo je "Jo, jo, jo!", ostadoh na stranici sa rečju "slavuj", zvučalo je isto kao arapski.) Svedok je bio osetno uzbuđen zato što su srpske vlasti osule vatrom njegovo selo, možda i više nego zbog smrti svoga strica koji je pored njega iskrvario pogođen policijskim metkom: "To nije smelo da se dogodi!" I bilo mu je jasno ko je za sve bio odgovoran, i ko je to lično naredio: njegov bivši predsednik Slobodan Milošević, na koga je podizanjem brade uvek ponovo pokazivao: "Pa to zna sav svet, istina ostaje istina!" - dok je šezdesetogodišnjak sa osmehom posmatrao svog dvadesetpetogodišnjeg bivšeg potčinjenog, kao da je hteo da mu kaže: "I na takve karte igramo!" Svaku sumnju svoje verzije od strane Optuženoga je svedok optužbe odmah odbio smehom, gledajući u pod - smehom ju je sravnio sa zemljom, a bio je to smeh isti kao i onaj I. Rugove nekoliko dana pre toga, kada je Milošević od albanskog političara tražio da mu pogleda u oči i da kaže "istinu". Baš je delovalo spontano (nedogovoreno) kada se mladi muškarac ponudio sudu da o svakome od mrtvih iz Račka iznese ne samo ime, prezime i podatke, nego i da ispriča priču; teralo ga je da životopise žrtava javno predstavi - samo mu je tada odmah oduzeta reč, čak i sa klupe tužilaca, jer to "nije bilo potrebno", a nije bilo za to ni vremena. Momak je stalno u svojoj izjavi, koja je, pak, trebalo da bude krajnje teška optužba, skretao nevoljno u takozvane sporadičnosti. Kada je, na primer, u jednom trenutku jedna fotografija trebalo da identifikuje mesto zločina, krenuo je da govori o kasnije izgrađenom sistemu navodnjavanja: "Tada on nije postojao, nov je!" I uzbuđeno je on opet ukazivao na slavinu, i nije hteo da prestane da objašnjava kako i kada je sistem u selu instaliran -odmah je tada bio prekinut i izveden na prolaz ka izlazu.
      
       TOG SVEDOKA SAM I PRETHODNO bio sreo. Tih dana, po dolasku u Hag, opet sam na sreću uzeo sobu, ovoga puta u hotelu direktno na moru, u beach-hotelu. Bilo je sparno, i očekivao sam tamo povetarac. Hotel nije bio "prva liga", ali, ipak, dovoljno prostran i takoreći luksuzan, pa ipak za dve kategorije više od onog u kome sam pre četiri godine video svedoka Srbina, onog šumara. Na terasi ispred hotela, neposredno uz more i na peščanim dinama, sedelo je više miškaraca, razgovarali su, i bilo je odmah jasno da se radilo o Albancima i da će sledećih dana nastupiti kao svedoci Tribunala. Da li ih je to sud smestio u gajbu od četiri zvezdice? Trojica, četvorica starijih među njima delovala su seosko-seljački; i oni, kao nekada bosanski šumar, očito u novim odelima; samo su na glavama, umesto malih šešira, nosili male okrugle kape sa resom odozgo. Seo sam za sporedni sto. Drugačije nego na pretresu, konačno nisam ja bio taj koga su potajno, sa strane, posmatrali - konačno sam mogao da budem posmatrač, makar i drugačije od novinara ili Rights-Njatchers-a u dvorani za publiku. Ali ne kao da sam, na primer, izričito hteo da posmatram ili čak da uhodim: A ujedno mi se činilo da je - time što bih ih posmatrao, što bih odvraćao pogled sa njih, i što bih gledao njih zajedno sa uobičajenim ljudima sa plaže - trebalo nešto da se sazna, ili nasluti, da bude. Šta? Nešto. Ni u jednom trenutku tada (a sedeli smo još mnogo duže) nisam pretpostavljao da se tu nalazio i mladić koji će kasnije nastupiti kao svedok, imao je na sebi trenerku (pažljivo je slušao drugoga, jedva starijeg, kao osobu koja se poštovala). Daleko pre sam bio ubeđen da će svedoci biti stari ili stariji. I u mojim očima je glavni svedok trebalo da bude najstariji u grupi, onaj koji je, dok su se ostali naizmenično jedan drugome obraćali, pušeći i pušeći (na stolu nijednog pića), stalno ustajao i odlazio u nedeljnu gužvu na plaži. Hramao je jako. Sve vreme nije rekao ni reč. Nikada se nije nasmejao, nije razvukao izraz lica. Pri svakom odlaženju, ili pri svakom od njegovih polaženja u četu obalskih šetača, njegova jakna pozadi na bokovima odmah se potklobučila, ne od, na primer, oružja na opasaču, nego od one futrole u koju su nekada seljaci pri kosidbi stavljali kamen za brušenje kose. Ne znam zašto nisam mogao da se sit nagledam tog starog muškarca dok je tako vukući nogu, sa rukama na leđima, tumarao kroz gužvu izletnika na Severnom moru. Kroz sva ta tela tražio sam deo njega, sada sasvim blizu talasa pred kojima nije mogao da izdrži duže od jednog trenutka (da li je gledao?), i sada beše između peščanih dina, i kao da tamo nije više toliko lutao. Ujedno je taj albanski seljak, tako izgubljen na Severnom moru, delovao, ipak, daleko zemaljskije od svih nedeljnih domaćih džogera, biciklista, džampera, skejtera, skejtbordera, skijaša po peščanim dinama, koji su masovno prolazili, u odeći drečećih boja, koji su tu došli, do đavola, kao iz nekog stranog Sunčevog sistema. Uto iz svih pravaca stizaše za sto sve više kosovskih Albanaca, i pripadali su nekako zajedno, što se po sebi razumelo - samo što se, kao i obično na Balkanu, opet nije znalo kako, ko kome, i zašto je neko tako govoreći za sebe pripadao ostalima. I dve mlade devojke su se priključile toj rodbinskoj grupi - ako je to ona uopšte bila - jer nikako nije tu bila prepoznatljiva srodnost - niko iz te postepeno nastale desetine nije ličio na drugoga - svako je bio drugačije odeven. Na kraju su, dakako, svi zajedno ustali i odvukli se - "nisu odšetali" - ka automobilu ispred turističkog bloka, sa njima i starac. Tamo su se oprostila ona dvojica koja su takoreći jedino govorila, bez prestanka. Poljupci u obraze - svaki put samo jedan poljubac (ne tri puta kao kod Srba) - i oba govornika su se odvezla kolima (holandske registracije). Ostali su se smesta izgubili u mirijadi domaćih, svako za sebe.
       Uveče sam ih u hotelu video ponovo. Sedeli su u zabačenom uglu braserije i svakom je bilo postavljeno isto jelo, meso, sos, prženi krompirići. I opet je tu bilo nekoliko novih; zato su, pak, neki nedostajali. Ovog puta su dobili i piće: koka-kolu, pivo. Jeli su takoreći ćutke, zalogaji veliki pod obrazima (to mi je, takođe, bilo poznato, ne samo sa prethodnih putovanja po Balkanu, nego i kod ljudi u mom selu svojevremeno). Kroz prozore prema peščanim dinama bučanje talasa plime, zajedno sa muzikom karusela - iako se u pozno nedeljno veče nijedan karusel nije više okretao. Zakratko priđe visoka plavuša, obraćala se Albancima na srpskom, tonom staratelja i vodiča - stariji su je razumeli više od mlađih. Devojke su ostavile nepojedene kolače i otišle. Onda su nestali i ostali, sem onog starog što je izgledao seljački, i za vreme obeda je na glavi imao okruglo kapče. Sedeo je sam i kašikom je pokupio sve preostale slatkiše. Pade mi na pamet da su ranije u Jugoslaviji Albanci bili čuveni po svome sladoledu i po svojim kolačima.
       Ono što mi je, pored svih tih pojedinosti (?) u scenariji, bolo oči: u poređenju sa tim takoreći luksuznim konačištem, smeštaj onog srpskog svedoka, i drugih srpskih svedoka, od pre četiri godine, beše prava rupa. Nezamislivo da je veliki tribunal prednost davao albanskim svedocima. Da li su, dakle, finansijska sredstva suda u međuvremenu toliko narasla?
      
       POTREFILO SE JOŠ I TREĆI PUT da sam se sastao sa Albancima iz Račka. Bilo je to nekoliko dana posle ovde skiciranog svedočenja onog mladića. Opet su sedeli u beach-hotelu, za trpezarijskim stolom, ovoga puta po podne. Najedanput se pojavio onaj momak, upravo se vrativši sa svog nastupa pred sudom, u pratnji opet jedno "novog". Bio je, kao i pred Tribunalom, u svom tamnom odelu, u beloj košulji i sa kravatom, u pantalonama neznatno kraćih nogavica. Glasan pozdrav o njegovom pojavljivanju; svi su snažno zamahivali pri stiskanju šaka; onda i višečasovno oslobođeno smejanje i uzbuđeno razgovaranje, kao posle položenog ispita? Ubedljivo sjajne oči svedoka. A takvu iskeženost zuba nisam video nikada ranije, čak ni u Fernandela. Izvan toga je ostao jedino stari muškarac koji je, prethodno, za mene na prvi pogled bio glavni svedok. Na svojoj lako pomerenoj stolici je on sedeo lako okrenut, lako pognute glave. Još nikada nisam video nekoga tako odsutnog. Pri rečima onoga koji je odbio da svedoči - a rekao je "šteta mi je za pljuvačku" - a nama u publici beše nevidljiv, pade mi na pamet odmah taj muškarac. Ipak, taj koji je teško disao i duboko uzdisao i onda opalio rečima da mu je bilo šteta za pljuvačku govorio je srpski, a to sa pljuvačkom je ipak možda bio tipično srpski način govora? Kako god da bilo: ako je reč onog zapadnog poslovnog putnika - da u stvarnosti nije sreo nijedan narod sa tako jakim osećanjem za svoje "Ja" kao što to behu kosovski Albanci (ne samo prema preostalim Srbima, u tom smislu je važilo ono: Ja sam Mi, nego i u odvojenosti od matičnog naroda u Albaniji) - ako je, dakle, ta reč možda i važila za mladog svedoka, za tog imamovog pomoćnika i čoveka Majke Tereze, u svakom slučaju nije ta reč važila za toga tu tiho u sebe utonulog starca.
      
       U Francuskoj behu jednom jedne novine (na nemačkom/srpskom "Oslobođenje") koje su svome imenu uvek bile na čast. Postale su, pak, drugačije, najkasnije sa razaranjem Jugoslavije, čemu taj Journal, kao uostalom i svi mediji, nije doprineo baš malo. Što se mene tiče, ne znam ni za jedan drugi postupak koji jače oslobađa - koji stvara dublje osećanje oslobođenosti i slobode - od odbacivanja ili potiskivanja predrasude. "Libération" se, pak, sa Jugoslavijom razvio u uzorni pogon za prodaju predrasuda. (Te novine su tu samo još kao mali primer ostalih.) Neka opet iz sećanja bude zakratko prizvan članak iz vremena kada je, 1995, grupa mladih muslimana izvršila atentat u pariskom metrou - u kome je više ljudi poginulo. Pošto je u isto vreme NATO, sa francuskim predsednikom kao zagovornikom, bombardovao Republiku Srpsku (Bosnu) (bombama sa razbogaćenim, "osiromašenim", uranom), behu osumnjičeni Srbi, pogotovo zato što su oni u istoriji bili nadaleko poznati kao atentatori (zbog Gavrila Principa 1914. u Sarajevu, zbog Miloša Obilića, navodno ubice sultana Murata 1389. na Kosovu polju). Tako ozbiljno su pristupile sumnji te novine, delujući paralelno ili pre prethodeći sumnji, da su objavile opširan članak o srpskoj zajednici u Parizu, uporedivši je sa odgovarajućom hrvatskom. I, kao što se i nije moglo očekivati drugačije (ah, još uvek očekujem to "drugačije"): kod Hrvata, u njihovim gostionama i crkvama, pada reporteru u oči čistoća, odnegovanost, osvetljenost i posebice "donekle" blagostanje - dok je u onih nekoliko srpskih barova i tako dalje vladala - tja, šta drugo do turobnost, zapuštenost, autizam, prljavština, zadah (vazduh zasićen šljivovicom, miris jeftinih cigareta) i pre svega proletarijat. A najsjajnije i najbriljantnije u "Oslobođenju" behu onda predrasude u vezi sa "sukobom na Kosovu" 1999, povodom koga je sada nedvosmisleno zaigrana uloga vesnika, naširoko, baš kako su to činile i kolege, konfrérs, sabraća. Za vreme sedamdeset osam dana bombaškog rata protiv Jugoslavije nije bilo dana a da se nije pisalo paralelno ili vesnički. Posebno blistav u sećanju je onaj izveštaj o "mladom albanskom poeti" u francuskoj provinciji: proveo je detinjstvo u jednom selu na Kosovu, a drugar sa kojim se igrao tada beše mladi Srbin - koji se, dakako, još tada radije igrao rata, dok je njega, mladog Albanca, privlačilo pevanje i čitanje. I kasnije je on postao pesnik, dok je momak Srbin postao policajac, brutalan, takoreći nepismen, lud za oružjem, i tako je (to je sugerisao taj članak) razvoj na Kosovu viđen uopšteno; putevi dva suštinski različita naroda su morala da se razdvoje, pa makar i uz podršku neba. Da li je "svet" svestan koliko je policajaca, srpskih, ali i albanskih, ubijeno na Kosovu pre rata? I kako su to, inače, države i javnost "sveta" uobičajeno reagovali na ubistvo jednog jedinog policajca u zemlji? Šta očekuje, na primer, ubicu policajca u SAD? I kod mene su se u toku života nataložile predrasude, i ne samo prema policiji, državama i tako dalje. Šta, međutim, ako u takvoj državi Jugoslaviji desetine policajaca, mladih i starih, za kratko vreme biva ubijeno iz zasede - daleko više žrtava nego u isto vreme u svim evropskim državama zajedno? Predrasude koje se gube, i zahvaljujući očevidnosti. Predrasude koje, pak, narastaju, na sve to moje paćeničko biće, protiv pesnika, ili onih koji se kao pesnici iskazuju protiv ne-pesnika, do prezira i nagrđivanja "drugoga /ih". Takav je, u svakom slučaju prema tom francuskom svetskom listu, i predsednik kosovskih Albanaca, Ibrahim Rugova, Gandi sa Balkana, "pesnik" i "učenik Rolana Barta", a govori i "perfektno francuski". Ali do danas nisam pročitao nijednu Rugovinu pesmu. Gde je tu očevidnost? A ko i šta će mi oduzeti, dakle, moju predrasudu? Jer bez očevidnosti nema oslobođenosti.
       Čitati? Čitati: na primer, izveštaj Hrvati, Srbi, Bosanci Kristijana Šnajdera (Christian Schneider) (u izdanju GNN-Verlaga), rođenog kao Kresćan Kranjc, Lužički Srbin, iz Lužica, nedaleko od Baucena (Bautzen), pripadnik jedinog slovenskog naroda u Nemačkoj: čitati tamo neodložno monolog muškarca, čitaoca, u Sarajevu pod opsadom 1992-1995. "Već šezdeset godina čitam knjige. Knjigu zavedem... pod tekućim brojem... Kada je opet počelo da se puca, bilo je to u zimu, na minus deset stepeni, sedeo sam sa šubarom na glavi i u čarapama od ovčije vune. Ničega u stomaku. Počeh da čitam... Kada se veoma pogoršalo i kada su se zidovi zaljuljali, pogledah krletku. Ako se kanarinac protrese - sve vreme se podizala prašina - znao sam: živ je, dakle, živi smo i dalje." A onda: "Moje čitanje je smirivalo moju ženu. Ponekad nije podnosila eksplozije. Tada bi rekla: Čitaj!" Šta biva i šta može da učini čitanje - a nacionalnost "sarajevskog čitaoca" je tu prećutana. Čitati: knjigu Tito je umro Marice Bodrožić (Suhrkamp), na primer, kao dopunu i proširenje povesti o izvoru albanskog svedoka, koja nije zanimala Tribunal, i kao pripovedni film o "brdovitoj oblasti" ljudsko-pravnog posmatrača koji je istraživao na terenu: prolećnu knjigu o proleću daleko u prošlosti. Čitati Memorandum Srpske akademije nauka iz 1987, u kome se propagira velika Srbija (preispitati to tamo, ali i uopšte već jedanput to pročitati od početka do kraja). Čitati: Islamsku deklaraciju predsednika Bosne, Alije Izetbegovića, zbog jasnoće jezika, i zbog isto tako jasnog odbacivanja privatizujućeg, individualnog, mističnog, poetičnog, sufističkog islama, na jednoj strani, i materijalističke bezbožničke zapadne "demokratije", na drugoj strani: nasuprot tome - Alahova država. Čitati: 1000 stranica dela Rebeke Vest o istoriji, geografiji i ljudima Jugoslavije, kao rezultat dva putovanja ta
      
      

Peter Handke (59), jedan od najznačajnijih savremenih pisaca na nemačkom jeziku, objavio je novi tekst o "Srbiji kao ključnoj metafori o iskrivljivanju istine". Magazin uglednog minhenskog "Ziddojče cajtunga" od 4. oktobra 2002. godine donosi "Proces protiv Miloševića - Peter Handke izveštava iz Haga". Tako je zapadna javnost konačno dobila tekst koji se čeka još od februara ove godine, otkako je nemački list poslao Handkea u Hag. Piščev naslov je "A ko će mi oduzeti moju predrasudu?" Uz dopuštenje pisca NIN će ovaj tekst objaviti u dva nastavka. Preveo sa nemačkog Žarko Radaković