Čovjek može biti ne znam kakav za cijeli svijet, ali ipak svaki od nas legne uveče u krevet i pokrije se jorganom preko glave. Svi smo tu isti, imamo potrebu da nekom svom kažemo: evo, ja sam to radio. Dakle, i ja imam isto kao i sav normalan svijet prijatelje

      Ove subote, 26. oktobra u Sava centru, Goran Bregović, šef “orkestra za svadbe i sahrane” još jednom “debituje” pred beogradskom publikom. Mobilni telefon Ganeta Pecikoze je čas usijan čas nedostupan. Ali kada mu je najzad rečeno da Olja Bećković treba da napravi intervju za NIN, po Pecikozi, intervju je mogao da počne “gotovo odmah”. Od pedesetak strana razgovora Olja Bećković odabrala je , po njoj, najinteresantnije pasaže. Prvo Oljino pitanje bilo je:
      
       Koliko imaš godina?
       - Pedeset jednu.
      
       Kako znaš?
       - Više se ne bavim nikakvim uspjehom, sad se bavim muzikom. Tako znam da imam pedeset godina.
      
       U čemu je razlika ?
       - Ja sam imao uspjeh sa prvom pločom. I onda se takva atmosfera napravi, prijatna jako, koja te nekako gura da se to nastavi. Pišeš, a misliš na uspjeh. Da se nisam toga prejeo do gađenja, nikad ne bih došao u fazu da počnem drugi put. Više ne pravim istu glupost.
      
       Pravio si gluposti?
       - Jesam. Recimo, meni je falilo šest mjeseci da završim filozofiju. Dakle, kao skoro svršen student filozofije napisao sam pjesmu “Bosanac sam, celo selo viče, pa ja ne znam šta se koga tiče”, ili recimo, “Zašto me ne podnosi tvoj tata, Ej, zašto majko”...
      
       Ipak si imao svest da pišeš gluposti?
       - Ne, nisam. Ja sad, naravno, sebe opravdavam time da se i Bitlsi isto tako sjećaju kakve su njihove prve pjesme, recimo “she loves me...je, je, je”, “Love me do” i takve glupe pjesme. Opet da nisu ispjevali te, vjerovatno nikad ne bi stigli do bijele ploče.
       Imao sam tehniku da pišem tekstove u samom studiju u posljednjem trenutku. Možda je glupo da sad govorim to, ali sad govorim kad je vrijeme prošlo, na kokainu su pisani. Recimo, da bih napisao deset tekstova u roku od tri dana, morao bih da budem tri dana budan. Tako da je u trošak studija bio uključen kokain da me drži tri dana. To je Jugoton plaćao.
      
       Šta je to što ti danas dovodi publiku, šta ti misliš?
       - Svijet je znatiželjan. Ja stvarno tako mislim. Vidio sam ja kompozitora možda stvarno i gorih od mene, dosadnijih od mene, koji imaju publiku. Svijet je radoznao, bez obzira što mi mislimo da ćemo sad biti globalni i svi ćemo biti u uniformi, taman posla. Evo, ja sam u posljednjih desetak godina producirao ploču u Grčkoj, Turskoj, Poljskoj. Tamo mladi plešu u diskoteci kao kod nas, svako sa svojim narodnjakom. Svijet će, naravno, biti globaliziran, ali ne tako da će nestati potreba da na mom jeziku pjevam nešto što mi je važno.
      
       Koji je tvoj jezik?
       - Naš.
      
       Je l’ ima taj jezik neko ime?
       - Ima - naš. Nije to nikakav politički manifest, ali nekako se više ne osjećam komotno da pišem ni na srpskom, ni na hrvatskom, ni na bošnjačkom, sa finesama koje insistiraju na razlikama. Jer ja sam odrastao na srpskohrvatskom koji je tražio zajedničko.
      
       Na kom jeziku pišeš?
       - Ciganski sam otkrio nedavno, tako da sam sad komotan. To je jezik sa vrlo malo riječi i jednostavno je naći rime. Gotovo da se cijeli jezik rimuje.
      
       Ovih dana se citira tvoje otkriće da u našem jeziku ne postoji reč za toleranciju?
       - Izvodio sam u Sarajevu liturgiju koja se na francuskom zove “Moje srce je postalo tolerantno”, pa je trebalo da to prevedem sa francuskog na naš. Kako da prevedem tolerantan? Nema. Ipak je strašno ako u jeziku nije bilo potrebe da se izmisli riječ tolerantan.
      
       Možda se to kod nas jednostavno kaže “dobar”?
       - Možemo mi sad biti dobri prema našem jeziku pa da tako kažemo. Možemo mi biti dobri, odnosno tolerantni, ali zapravo te riječi nema. Ipak je strašno.
      
       A šta za tebe znači biti dobar?
       - Ne znam, teško mi je reći. Nekad mi se učini da mi nije teško biti dobar.
       Iz nekog položaja kad to nije problem, biti dobar je lako, ali vjerovatno postoje i te neke granične situacije u kojima nije lako biti dobar.
      
       Ko je tvoja publika u Beogradu?
       - Iskreno da kažem, mislim da sam debitant. Najiskrenije mislim da sam po svemu debitant, da se borim za publiku ovdje možda više nego u Francuskoj, Njemačkoj, Španiji, Argentini i Rusiji. Računam na publiku koja sluša savremenu muziku, džez, folklornu muziku. Dakle, neko ko je znatiželjniji od onoga što mu se nudi na televiziji i na radiju svaki dan.
      
       Da li postoje određeni ljudi za koje ti je važno da se nađu u toj “publici”?
       - Čovjek može biti ne znam kakav za cijeli svijet, ali ipak svaki od nas legne uveče u krevet i pokrije se jorganom preko glave. Svi smo tu isti, imamo potrebu da nekom svom kažemo: evo, ja sam to radio. Dakle, i ja imam isto kao i sav normalan svijet prijatelje.
      
       Šta misliš, kakav si kompozitor?
       - Objektivno, mislim da nisam loš kompozitor.
      
       Kad ti kažu da si plagijator, šta je tvoj odgovor?
       - Volim kad su stvari jednostavne i nikad to ne razbijam. Ako nekome pojednostavljuje život da vjeruje da je cela priča u tome - drpiš negdje nešto, otpjevaš i odmah si Goran Bregović, to mi je slatko kao teza.
       U životu nisam imao dobru reputaciju, niti mislim da treba da živim sa dobrom reputacijom. Ono što će ostati iza mene je reputacija .
      
       Ima onih koji misle da si ih upotrebio i bacio?
       - To je isto: odeš, ukradeš nešto, upotrebiš ljude, baciš, i ti si Goran Bregović. To je nekako djetinjasto. Nisam ja nikoga uzeo iz doma za retardirane pa da kaže da sam ga zloupotrebio. Možda neko nije bio mnogo bistar, ali nije bio retardiran. Tako da kad neko uzme pa se proglasi retardiranim, ja ga uzo i odbacio, to više govori o njemu nego o meni.
      
       Da li imaš osećaj da si pametno igrao kroz život?
       - Pa, majku mu, objektivno ako analiziraš, nije ništa tu bilo pametno. Nisam ništa znao. Jednom ću morati da vratim taj dug, ne znam kako, ali nekako sam božijom rukom vođen tako da bez mnogo pameti mogu da živim, a da ispada kao da je velika pamet iza toga stala.
      
       U čemu je tvoja glupost?
       - U odnosu sa ljudima sam ja veoma glup. Ne mogu da živim sa idejom da treba biti oprezan sa ljudima. Pristajem na to da ispadam glup, prije nego da živim s tim oprezom.
       Imam apsolutno povjerenje u ljude, ne zato što sam dobar, nego zato što mislim da mi je to jednostavnije nego da sumnjam. Naravno, nisam ja naivan toliko da mislim da su svi dobri, nego je samo u mom mehanizmu komplikovano da mislim da su ljudi komplikovani. Pojednostavio sam tako - dobri su, pa ako me zajebu idemo dalje. Redovno me zajebu, a ja redovno ne obraćam pažnju i idem dalje.
      
       U čemu je tvoje lukavstvo?
       - To što sam pojednostavio odnose, u tome je moje lukavstvo, sad sam to skonto.
      
       Gde je tvoj dom?
       - Dom mi je ipak u Parizu gdje su mi djeca. Moja je glava konstituisana kao glava neženje. Ali, moj se život dijeli prije djece i poslije djece. Navikao sam da me zavode na razne štosove. Ali ovo kako te male djevojčice zavode očeve, pokušavao sam to da racionalizujem sto puta. Nešto postoji što žene zaborave u nekoj godini života kako se zavodi, nešto što znaju vjerovatno do pete godine, pa posle zaborave i više nikad ne znaju.
      
       Imam utisak da ću te teško nagovoriti da se izjasniš o svojim ovdašnjim političkim favoritima?
       - Zvuči možda stvarno blentavo, ali iskreno ne mislim da je važno šta ja mislim o politici. Imali smo laboratorijski dokaz toga. Dakle, za Antu Markovića nema ko nije agitovao, bilo koje ime intelektualca, umjetnika, sve što znaš, što ima mozga u BiH, podržavalo je Antu Markovića. Mislim da ni tri posto nismo dobili.
       Dakle, nakon tog laboratorijskog dokaza koliko vrijedimo mi svi na kamari u politici, malo je djetinjasto da ja sad dalje vučem tu iluziju, da ono što ja kažem o politici ima neku važnost i da mijenja stvar.
      
       Šta menja stvar?
       - Mislim da mijenja stvar ako pišem dobru muziku. To može dati samopouzdanje nekome ko će pisati iza mene da se oslanja na tradiciju iz koje dolazi. Lako je imati samopouzdanje kad dolaziš iz velikih kultura. Kinezi ili ovi koji dolaze iz anglosaksonskih zemalja. Nama je to veliki problem.
       Stalno mislim da bi mi lakše bilo da sam imao možda nekog prije mene ko bi mi rekao: to jeste mala muzika kad se poredi sa velikim muzikama, ali nema druge. Tako, ako ikakve koristi bude od ovoga što te muzike ima po svijetu, one će koristiti da će neko imati više samopouzdanja nego što sam ja imao da zagrebem, kao što je Stravinski, kao što je Bartok, kao što su svi zagrebali u istoriji. Bez tog inicijalnog samopouzdanja, teško. Stalno ćeš imati potrebu da praviš nekog travestita - nekako da mi je da ličim na ovo, na ono.
      
       Nije važno što ne menja stvar, koga bi danas podržao, Koštunicu ili Labusa?
       - Podržao bih sve što ne miriše na nacionalizam bilo kakve vrste. Ne zato što ja imam nešto protiv nacionalizma, nego zato što je naš oblik nacionalizma nekoristan naciji iz koje je izašao. Nije naš nacionalizam francuski nacionalizam, pa da koristi Francuzu, nego je naš nacionalizam nešto što direktno radi protiv nas. I Hrvatima hrvatski i Srbima srpski i Muslimanima muslimanski. Đinđića sam upoznao prije nego što je postao bilo šta. Kao što preuzimam ja rizik u nečemu, volim ljude koji preuzmu neki rizik, spremni su da stanu na crtu, zna se tačno kakve su konsekvence toga. Lično imam simpatija za njega, ako baš hoćeš otvoreno.
       Nisam ja neko ko zove nekoga da mu se nudi da svira. Njega sam zvao. Nije on mene. Niko tada nije bio ni za Voju, ni za Zorana, svi su bili zajedno na ulici protiv Miloševića, mislio sam da je važno da budem u tome. Sad mislim da nema nikakve potrebe. Nisu ovo neki istorijski izbori. Ulazimo u rutinu, ja se nadam, kao u svim normalnim zemljama.
      
       Imaš li odgovor na to zašto je Đinđić izabrao tvoj koncert, a Koštunica Borin?
       - To je skroz logično.
      
       Znači li to da bi bilo nelogično da je Koštunica bio kod tebe?
       - Ne, ne bi mi bilo nelogično i da je kod mene. Manje mi je logično da je on kod Bore nego što je Bora kod njega, jer Bora voli zanose. Ja Boru jako cijenim, s tim da on ne cijeni kod sebe to što ja cijenim kod njega. Mi imamo posve drugačiji sistem vrijednosti. U njegovom sistemu vrijednosti ono što ja cijenim, vjerovatno nije važno. I u tom nekom njegovom sistemu vrijednosti, on spada uz Koštunicu. Ali bilo bi mi logično da Koštunica bude znatiželjan i za ovo što ja radim, jer ako ga razumijemo kao umjerenog nacionalistu, kao razumnog nacionalistu, ako je to moguće staviti zajedno, onda bilo koji kompozitor koji pokaže svijetu nešto naše, morao bi spadati u njegov rok službe.
      
       Kako se desilo da dođe dotle da nezaobilazno pitanje u Kusturičinim intervjuima bude o raskidu sa Bregovićem, i obrnuto?
       - Ne mislim da je to normalno da o svom vjenčanom kumu govoriš za novine. U novinama sam pročitao da imamo problem. Ja stvarno ne znam šta je problem, niti mislim da imamo problem. Pretpostavljam da je ljudima zanimljivo da čeprkaju po tome pošto im mi dođemo kao Arsen i Gabi. Voli narod takve priče.
      
       Da li te nekad zarobi osećanje tuge da je premalo onih koji zbilja znaju ko si i koje to uopšte zanima?
       - Ne, mnogo ličim na mog oca. Moja majka se razvela od mog oca zato što je pio. Onda moj otac više nije pio. Kad se penzionisao, vratio se u svoje selo i zasadio je vinograd. I onda je pet godina disciplinovano čekao, jer nakon pet godina vinograd daje rod i daje vino, a onda se propio ponovo.
       Jedno veče ga iznenadim, nisam mu javio da dolazim, nije ni bilo načina jer nije imao telefon. Prilazim kući i pogledam kroz prozor, on sjedi sam u toj kući. Upalio radio, sjedi pored tog tranzistora i pjeva.
       I ja nešto imam od toga. Vjerovatno mi ne treba mnogo. Mislim, niti mi treba mnogo ljudi ni mnogo hvale.
      
       Je li on živ?
       - Nije.
      
       Kako je on doživljavao taj slučaj Goran Bregović?
       - Moja mama je, recimo, razumjevala te aspekte. Razboljela se od leukemije kad sam ja bio u vojsci, ali ona je tako bolesna znala upotrebljive aspekte toga. Znala je da se organizuje u bolnici, da pošalje bolničara po ćevape za sve ... Moj otac je bio, mislim, jednom na mom koncertu u Splitu i to je išao negdje u zadnji red i posle mi je rekao: dobro je bilo. Ali nikad nije imao neku stvarno naročitu relaciju prema tome šta ja radim. Nekako mu je to uvijek izgledalo previše veliko. I to što su ga seljaci u selu posmatrali kao oca Gorana Bregovića, više je smatrao kao blamažu. Nekako mu nije bilo normalno da se ističe u selu.
      
       Često pominješ Boga. Je li to novost u tvom životu?
       - Velika. To je vrlo čudno s 50 godina otkriti crkvu.
       U jednom momentu se probudio intenzivan religiozni osjećaj koji nema veze ni sa katolicima ni sa pravoslavcima, ni sa Jevrejima, ni sa muslimanima, nego jednostavno to je osjećaj Boga koji se čovjeku javi tek kad grmi ili... šta ja znam. To zvuči malo vulgarno ovako sad kad govorim i ne odgovara onome što bih htio da kažem, kao što većina stvari kad se prevedu na jezik zvuče nezgrapno.
      
       Kako vaspitavaš decu?
       - Majke vaspitavaju djecu. To je nekako uloga majki. To je uvijek tako bilo. Kad se očevi mnogo petljaju to izgleda malo groteskno. Očevi to nikada ne znaju da prevedu na jezik koji treba. Tako da je bolje to ostaviti majkama. Ne znam čemu tačno služe očevi. Vjerovatno služe nečemu, vidim da sam jako važan svojoj djeci, ali ne znam tačno zašto.
      
       Da li se osećaš kao oženjen čovek?
       - Vjerujem da je normalna uloga muškarca da bude papučar i da ima taj osjećaj da je oženjen. Samo oni koji imaju neku hormonalnu zbrku nisu papučari.
      
       Ti si papučar?
       - Mislim da da.
      
       Čitaš li knjige?
       - Ne znam, uhvati me ponekad. Imao sam u životu te jake periode čitanja. Zašto bi me to držalo cijeli život? Još kao mlad sam to mislio šta sad treba stalno da čitam nečije doživljaje nečega, daj radije da se upustim u nešto da probam, da napravim knjigu od svog života.
      
       Da li bi voleo da ti mama i tata budu na koncertu?
       - Mislim da bi moja mama volela. A tata, kao inače muškarci, nije se nikad uzimao u obzir i nije mu to bilo naročito važno. Ali mislim da bi mami bilo važno.
      
       A tebi?
       - Majku mu, da znaš da bih volio da me vide.
      
       OLjA BEĆKOVIĆ