Nenad Čanak i Vojislav Šešelj su gotovo istovremeno napali Radovića. Kome se zamerio prvi poreznik Srbije?

      U ponedeljak (21. oktobra) oko podneva, novinari su u predvorju kabineta direktora Republičke uprave javnih prihoda (RUJP) u ostavci Aleksandra Radovića stajali u redu, kao kod zubara. Trebalo je samo da otvore usta i prime, svare i čitaocima isporuče jednu od mnogih mogućih uglova storije koju je servirao (a novinari i javnost takođe provarili) Nenad Čanak, predsednik Skupštine Vojvodine i lider Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV).
       Čanak je naime, izjavio da je Radović pobegao u Švajcarsku ili u Francusku i da su mu “naši organi gonjenja za petama”. Kada je sledećeg dana beogradska policija lakonski saopštila da nema poternice za jednim od najviših funkcionera srpske vlasti, Čankov kabinet izdao je saopštenje da lider LSV nikad nije govorio o policiji, već o “organima gonjenja”. Na insistiranje NIN-a, u utorak uveče, da Čanak razjasni o kojim organima gonjenja se radi, i kakav je povod “za gonjenje”, nije usledio nikakav odgovor.
      
       Čankovi razlozi
       Možda i zato što se “odbegli Radović” u ponedeljak pojavio na poslu i nagovestio da je Čankova izjava verovatno rezultat toga što je mnogim njegovim prijateljima “stao na prste”, i tu pobrojao vlasnika MK Komerca Miodraga Kostića (obveznika poreza na ekstra profit, kupca tri šećerane u Vojvodini i jednog od partnera u izgradnji velikog turističko poslovnog kompleksa Ušće u Beogradu), bivšeg ministra za spoljnu trgovinu Đorđa Širadovića (između ostalog, on je odlučivao o dozvolama za uvoz žutog šećera) i druge.
       Ako je Čanak u sprezi sa velikim brojem ljudi koji su bogatstvo stekli tokom bivšeg režima, i ako ti kontakti možda prevazilaze i samog Čanka, moglo se očekivati da opet neka institucija sistema reaguje, ali to se nije desilo.
       Ako je tačno ono što je neposredno pre toga govorio Vojislav Šešelj, da je Radović kriminalac za kojim je raspisana međunarodna poternica, ili je “samo” francuski špijun kao što je to nagovestio predsednik Saveza samostalnog sindikata Milenko Smiljanić, onda je svakako trebalo da se oglase i federalni ministar policije Zoran Živković (ako je reč o poternici Interpola) i srpski ministar policije Dušan Mihajlović.
       Šešelj i Smiljanić su naime, davali komentare zasnovane na široko poznatoj priči o Radovićevom prevodilačkom angažmanu u oslobađanju francuskih pilota zarobljenih u Republici Srpskoj. U to vreme načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije (VJ) bio je Momčilo Perišić. Ukoliko o Radoviću postoji nekakav dosije, onda bi bilo logično očekivati da je Perišić imao uvid u njega i da je kao potpredsednik srpske vlade i predsednik Pokreta za demokratsku Srbiju (PDS) nekom nadležnom skrenuo pažnju na to.
       U javnosti se kao jedini Radovićev branilac pojavio njegov bliski prijatelj srpski ministar finansija Božidar Đelić, koji je rekao da ga ne iznenađuje “hor neodgovornih političara, ekstraprofitera i svih onih kojima smeta isti aršin za sve i početak uspostavljanja finansijske discipline u zemlji”. Srpski premijer Zoran Đinđić nije se oglasio iako će Radović (kao Đelićev savetnik za otkrivanje tajnih računa), uskoro, posredno, postati njegov nameštenik.
       Uprkos Radovićevom očekivanju, nije se oglasilo ni javno tužilaštvo, jer u Čankovoj izjavi, prema oceni tužilaštva, nema elemenata za njihovo postupanje. Direktor RUJP u ostavci izjavio je da nema nameru da pokreće privatnu tužbu protiv Čanka, pa će javnost makar biti pošteđena novog razočarenja u sudski sistem.
       Budući da, prema saznanjima NIN-a, francuski i švajcarski organi Radovića smatraju jedinim srpskim funkcionerom koji razume proceduru koja je neophodna da bi se stekao uvid u račune bivših Miloševićevih saradnika, onda je razumno pretpostaviti da su o “mini aferi Radović-Čanak” napisali neki izveštaj koji u globalu karakteriše sadašnje prilike u Srbiji.
       Iz letimičnih uvida u zapisnike pravljene posle Radovićevih putovanja u inostranstvo (koji su, izgleda, na zaprepašćenje Čankovog kabineta, bili rutinski i česti), moglo bi se reći da on ima široke i raznovrsne zvanične kanale informisanja u zemljama u kojima je ranije radio.
      
       Jedini prijatelj
       Sve to što se (nije) desilo, ipak ne onemogućava pokušaje da se postavi nekoliko pitanja: da li slučaj sa Čankom, kao i neki prethodni, pokazuje da ne postoji volja da se napravi rez između vremena koje je prethodilo 5. oktobru i dokle, u dubinu sistema, seže ta nevoljnost.
       Naime, prema Radovićevom mišljenju i uverenju švajcarskih organa, sada je samo na srpskim vlastima da pred domaćim sudom istraže da li je Mirko Marjanović, bivši srpski premijer, stekao novac, deponovan na računu u Švajcarskoj, na nelegalan način ili ne. Švajcarske vlasti su, posle odluke federalnog suda, dostavile jugoslovenskim vlastima podatke o uplatama na tom računu, a Marjanović je priznao da poseduje račun, ali ne i da zna poreklo novca koji je na njemu. “Istraga je u toku”, tvrde u tužilaštvu, ali nema odgovora zašto ne napreduje. “Ukoliko bismo mi uradili taj deo posla, Švajcarci bi bili voljni da odmah transferišu taj novac u srpski budžet”, tvrdi Radović.
       Kod nas je sasvim nezapaženo prošao i slučaj kad je jedan od visokih službenika Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu odlučio da zatvori jedan krivični postupak protiv Dragana Tomića, bivšeg generalnog direktora “Jugopetrola” i predsednika srpske skupštine. Službenik tužilaštva je kasnije smenjen.
       Prema švajcarskim izvorima i prema Radovićevom tvrđenju, iz tužilaštva je u švajcarsko Ministarstvo pravde stiglo i pismo da jugoslovenska strana više nije zainteresovana za račun drugog Dragana Tomića, bivšeg potpredsednika srpske vlade i predsednika Upravnog odbora “Simpa”.
       Na švajcarskoj strani je, prema ovim izvorima, to izazvalo šok, a potom je o svemu obavešten Radović i srpski ministar Đelić. U tužilaštvu tvrde da to nije sasvim tačna verzija događaja. U međuvremenu, neka od pomenutih lica za koje je objavljeno da imaju račune u Švajcarskoj, unajmila su veoma ugledne i skupe, razume se švajcarske advokate, čime su mogućnosti da Jugoslavija jednom dođe do devet miliona švajcarskih franaka, znatno smanjene.
       Radović je nedavno velikom broju novinara izjavio da je pronašao nove račune Mirka Marjanovića u Francuskoj. Dalje prikupljanje podataka je, kako je objasnio NIN-u, onemogućeno činjenicom da predlog bilateralnog sporazuma o međunarodnoj pravnoj pomoći sa Francuskom (francuska strana ga je poslala), od maja čami u Saveznom ministarstvu inostranih poslova. Aleksandra Joksimović iz SMIP-a nije bila dostupna do zaključenja ovog broja NIN-a. Nezvanično, u SMIP-u se može čuti da takvi bilateralni sporazumi obično čekaju neki veći paket zakona da bi ušli u proceduru, ali gledano iz perspektive kraja oktobra, to izgleda malo predugačko za ‘rutinska” objašnjenja. Isti izvori u SMIP-u sugerišu da nedostatak bilateralnih sporazuma o pravnoj pomoći nije smetnja za traganje za tajnim računima, ukoliko postoji, kao što kod nas postoji, zakon o sprečavanju pranja novca. Problem je opet institucionalni - zakon postoji, ali infrastruktura za sprovođenje zakona ne postoji.
       Nema razloga da se o dometima Radovićevog rada ne progovori i s druge strane. Prema diplomatskim izvorima, Međunarodni monetarni fond je prilikom poslednje posete Beogradu bio nezadovoljan stanjem poreske administracije i stvaranjem strukture poreske uprave. Neki od stranih poreskih savetnika, povremeno angažovanih u Beogradu, opisali su Radovića kao čoveka koji “nije dobar birokrata” i “teško se koncentriše na pitanja poreske administracije”. Direktor RUJP u ostavci veruje da je takav komentar stigao od jednog službenika američkog Ministarstva finansija, kome je Radović zahvalio na saradnji i koji više neće imati mogućnosti da bude angažovan u RUJP.
       U razgovoru za NIN, Radović je izjavio da MMF nije kritikovao njegov rad, ali da je tačno da mu je posao na traženju iznetog novca i naplate poreza na ekstra profit oduzimao mnogo vremena. “Stvaranje poreske administracije nije ni trebalo da bude moj posao, niti je prvobitno bilo planirano da budem direktor RUJP “, kaže Radović.
       Radović je u više navrata potvrdio da je ostavku kovertirao u maju, kada se nije znalo ni da li će biti izbora, niti da će porez na ekstra profit biti ukinut. On je ostavio prostora i za uverenje da je njegova odluka o odlasku sa mesta direktora RUJP u skladu sa rezultatima predsedničkih izbora u Srbiji koji su pokazali da ubeđenja koja zastupa i Vlada Srbije nisu dobila dovoljnu podršku. Između ostalog i zbog toga što su predsedničkom kandidatu Labusu, tokom kampanje, prišivani grehovi nekog drugog.
      
       TANJA JAKOBI